![Aristokle1982's tweet photo. НЕПОШТЕЊЕ КАО ИДЕАЛ: РАДОМИР РАДА ПАШИЋ И КУЛТУРА КОРУПЦИЈЕ
У историји југословенске државе између два светска рата постоји лик који не представља само појединца, већ парадигму једног начина деловања. Радомир Рада Пашић (1892–1964), најстарији син Николе Пашића, није био обичан корупционаш. Он је отелотворио идеју да непоштење може да функционише као друштвени идеал – као систем��ки прихваћен, чак и поштован пут ка богатст��у, утицају и опстанку. У условима послератне реконструкције, репарација и политичке нестабилности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, његов животни пут показује како се лични интерес, ослоњен на очеву моћ, претварао у модел понашања који је надживљавао моралне норме и правне санкције. Овај рад не претендује на сензационалистички приказ скандала. Његов циљ је да, на основу савремених сведочанстава, судских докумената и анализе политичке културе, покаже како је непоштење у случају Раде Пашића престало да буде срамота и постало практични идеал – средств�� којим се постиже оно што званична етика и закон нису могли да обезбеде.
Формирање личности и рани знаци
Радомир Пашић рођен је 1892. године у Београду, у тренутку када је његов отац већ био једна од најмоћнијих политичких фигура у Србији. Од раног узраста показао је одбијање школске дисциплине: избациван је из готово свих београдских гимназија, да би на крају завршио приватну Зделарову школу, која је под очевим утицајем добила статус јавне. Студије у Паризу претвориле су се у живот у кафанама и дружење са ексцентричним круговима, уз стално трошење средстава која су далеко превазилазила било какву разумну плату. Већ тада се оцртава образац: очево име као капитал. Када је избио Први светски рат, Рада је поднео лекарско уверење о „физичкој исцрпљености и ослабљеном срцу“, чиме је избегао мобилизацију. Савременик ��рчибалд Рајс, у свом политичком тестаменту Чујте Срби! Чувајте се себе (писаном 1928), оштро је окарактерисао ову појаву: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много боље [...] да је уместо полицијског досијеа син најчувенијег српског државника имао обичну камену плочу са натписом: ‚Раде Пашић, пао на бојном пољу‘?“ Овај цитат није само морална осуда. Он указује на дубљи проблем: у тренутку када је српска војска пролазила кроз албанску голготу, син премијера је живео у Паризу, венчавао се (1915. са Катарином Зотос) и трошио новац. Непоштење је овде већ било идеал – идеал личне удобности над колективном жртвом.
Ратне и поратне афере: механизам непоштења
Најдраматичнији пример ратног непоштења била је афера са платином. Рада Пашић, заједно са секретаром Посланства Михајлом Глушчевићем и секретаром амбасаде у Берну Мирковићем, куповао је платину по Француској, пребацивао је дипломатским каналима у Швајцарску, а одатле у Немачку – земљу против које је Србија ратовала. Платина је служила немачкој војној индустрији. Војни суд је предлагао стрељање, али је случај пребачен на цивилне инстанце; Битољски суд је утврдио само кршење царинских прописа. Овде видимо сушт��ну идеала: непоштење није кажњено јер је било заштићено системом. Историчар Милан Богојевић касније је истакао да је овај образац – коришћење дипломатског статуса за личну корист – постао модел за многе послератне послове.После 1918. године Краљевина СХС постаје „обећана земља“ за Раду. Репарације, обнова и стране инвестиције отварају простор за систематско богаћење. Афера са стоком 1921. године посебно је илустративна. Немачка је као ратну одштету испоручила 60.000 оваца и 17.500 говеда. Уместо да се стока подели сиромашним сељацима, Рада Пашић, у договору са шураком Никосом Белојанисом и министром Јанезом Пуцељем, организује продају предузећима (Хафнеровом и сопственом) по драстично сниженим ценама: овце за 45,5 динара уместо тржишних 150–200, волови за 1.510 уместо 2.500–3.000. Профити су се мерили стотинама милиона динара. Јавност је реаговала демонстрацијама у Новом Саду, где је Рада био физички нападнут. Део посла је поништен, али суштина је остала: државна имовина претварана је у приватни капитал. Сл��чан механизам деловао је у афери „Омниум Сербе“ (1921), када је са француским маркизом де Милоом нудио изградњу фабрике оружја под условима који су државу стављали у позицију давања бесплатног земљишта, монопола и унапред плаћених поруџбина. Никола Пашић је морао да повуче предлог тек после јавног притиска. Афера Адамстал (поправка возова у Чехословачкој) довела је до Анкетног одбора у Скупштини. Дуг је од 3 милиона динара нарастао на 150 милиона због валутних промена и провизија. Драгиша Стојадиновић је прикупљао доказе, али је одбор на крају кривицу преб��цио на „државну администрацију која није спречила корупцију“. Никола Пашић је сина бранио чувеном реченицом поводом оптужби за шећер: „Дете, па воле слатко!“ Ове епизоде показују да непоштење није било изузетак, већ систем. Савремени лист „Београдске н��вости“ писао је 1921: „Он није неки трговац који има комбинације... Други мисле, а он само даје своје име и ставља у покрет своје везе... Само име г. Пашића, то је један огроман капитал.“ Име је постало средство; непоштење – идеал ефикасности.После очеве смрти и дуготрајност моделаСмрт Николе Пашића 1926. године одузела је Раду главну заштиту, али није прекинула образац. Судски процеси, продаја Мештровићеве бисте са очевог гроба (1945), покушај продаје фалсификованог „Рембранта“ као залога за рудне концесије у 1960-им – све то показује континуитет. Пред смрт 1964. го��ине, када је пакистански дипломата однео слику, Рада је изјавио: „А како је смео да изнесе слику из наше земље без моје сагласности?“ Чак и на самртничкој постељи, непоштење је остало његов идeалски оквир – право на присвајање.
Историјска интер��ретација: зашто је непоштење постало идеал ?
У Краљевини СХС није постојала етичка инфраструктура која би спречила овакве појаве. Политичка култура заснована на непотизму, слабост институција и потреба за брзом акумулацијом капитала после рата створили су услове у којима је поштење било неефикасно, а непоштење – рационалан избор. Рада Пашић није стварао систем; он га је савршено користио. Његов пример показује како се лична корупција може претворити у друштвени модел: ако је син највећег државника могао да избегне санкције, зашто би обичан грађанин веровао у закон?Арчибалд Рајс је у истом делу упозорио на шире последице: окружење Николе Пашића састојало се од „људи сиромашна духа, али корумпираних. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.“ Непоштење је тако постало не само индивидуална стратегија, већ колективни идеал опстанка у нестабилној држави.
Радомир Рада Пашић остаје симбол једне епохе у којој је непоштење престало да буде морални пад и постало практични идеал. Његов живот, документован кроз афере, судске процесе и сведочења савременика, показује како се у одсуству снажних институција лични интерес претвара у друштвену норму. Историјска поука није у осуди појединца, већ у разумевању механизама који омогућавају да непоштење постане привлачно – чак и пожељно. У том смислу, случај Раде Пашића није само југословенска епизода; он је упозорење на трајну опасност да се идеал поштења замени идеалом ефикасности по сваку цену.
Изводи литературе и из��ора :
Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе (оригинал на француском 1928, српско издање 2004/2005).
Извод: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата.“ (стр. према издању 2005).
Савремени извештаји у листу „Политика“ и „Београдске новости“ из новембра–децембра 1921. о сточној афери.
Извод из „Политике“: „Пriređen је један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте... Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед.���
Записници Анкетног одбора На��одне скупштине Краљевине СХС (1920-е), посебно о афери Адамстал.
Анализа у каснијој литератури показује да је кривица пребачена на администрацију уместо на главне актере.
Милан Богојевић, радови о ратним репарацијама и сточном фонду (према савременим историографским обрадама).
Извод из анализе: Рада Пашић као „отац корупције и моћи“ у контексту послератне поделе ресурса.
Судски списи Градског суда у Београду из 1927. (спор Драгише Стојадиновића против Радомира Пашића) и каснији процеси око Мештровићеве бисте и рудних концесија.
Анализе институционализоване корупције у Краљевини Југославији (академски радови о нафтној индустрији и концесијама 1920–1940), који показују Раду Пашића као кључног посредника у неуспелим страним инвестицијама.](https://pbs.twimg.com/media/HP43sp-XYAAPKsz.jpg)
![Aristokle1982's tweet photo. НЕПОШТЕЊЕ КАО ИДЕАЛ: РАДОМИР РАДА ПАШИЋ И КУЛТУРА КОРУПЦИЈЕ
У историји југословенске државе између два светска рата постоји лик који не представља само појединца, већ парадигму једног начина деловања. Радомир Рада Пашић (1892–1964), најстарији син Николе Пашића, није био обичан корупционаш. Он је отелотворио идеју да непоштење може да функционише као друштвени идеал – као систем��ки прихваћен, чак и поштован пут ка богатст��у, утицају и опстанку. У условима послератне реконструкције, репарација и политичке нестабилности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, његов животни пут показује како се лични интерес, ослоњен на очеву моћ, претварао у модел понашања који је надживљавао моралне норме и правне санкције. Овај рад не претендује на сензационалистички приказ скандала. Његов циљ је да, на основу савремених сведочанстава, судских докумената и анализе политичке културе, покаже како је непоштење у случају Раде Пашића престало да буде срамота и постало практични идеал – средств�� којим се постиже оно што званична етика и закон нису могли да обезбеде.
Формирање личности и рани знаци
Радомир Пашић рођен је 1892. године у Београду, у тренутку када је његов отац већ био једна од најмоћнијих политичких фигура у Србији. Од раног узраста показао је одбијање школске дисциплине: избациван је из готово свих београдских гимназија, да би на крају завршио приватну Зделарову школу, која је под очевим утицајем добила статус јавне. Студије у Паризу претвориле су се у живот у кафанама и дружење са ексцентричним круговима, уз стално трошење средстава која су далеко превазилазила било какву разумну плату. Већ тада се оцртава образац: очево име као капитал. Када је избио Први светски рат, Рада је поднео лекарско уверење о „физичкој исцрпљености и ослабљеном срцу“, чиме је избегао мобилизацију. Савременик ��рчибалд Рајс, у свом политичком тестаменту Чујте Срби! Чувајте се себе (писаном 1928), оштро је окарактерисао ову појаву: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много боље [...] да је уместо полицијског досијеа син најчувенијег српског државника имао обичну камену плочу са натписом: ‚Раде Пашић, пао на бојном пољу‘?“ Овај цитат није само морална осуда. Он указује на дубљи проблем: у тренутку када је српска војска пролазила кроз албанску голготу, син премијера је живео у Паризу, венчавао се (1915. са Катарином Зотос) и трошио новац. Непоштење је овде већ било идеал – идеал личне удобности над колективном жртвом.
Ратне и поратне афере: механизам непоштења
Најдраматичнији пример ратног непоштења била је афера са платином. Рада Пашић, заједно са секретаром Посланства Михајлом Глушчевићем и секретаром амбасаде у Берну Мирковићем, куповао је платину по Француској, пребацивао је дипломатским каналима у Швајцарску, а одатле у Немачку – земљу против које је Србија ратовала. Платина је служила немачкој војној индустрији. Војни суд је предлагао стрељање, али је случај пребачен на цивилне инстанце; Битољски суд је утврдио само кршење царинских прописа. Овде видимо сушт��ну идеала: непоштење није кажњено јер је било заштићено системом. Историчар Милан Богојевић касније је истакао да је овај образац – коришћење дипломатског статуса за личну корист – постао модел за многе послератне послове.После 1918. године Краљевина СХС постаје „обећана земља“ за Раду. Репарације, обнова и стране инвестиције отварају простор за систематско богаћење. Афера са стоком 1921. године посебно је илустративна. Немачка је као ратну одштету испоручила 60.000 оваца и 17.500 говеда. Уместо да се стока подели сиромашним сељацима, Рада Пашић, у договору са шураком Никосом Белојанисом и министром Јанезом Пуцељем, организује продају предузећима (Хафнеровом и сопственом) по драстично сниженим ценама: овце за 45,5 динара уместо тржишних 150–200, волови за 1.510 уместо 2.500–3.000. Профити су се мерили стотинама милиона динара. Јавност је реаговала демонстрацијама у Новом Саду, где је Рада био физички нападнут. Део посла је поништен, али суштина је остала: државна имовина претварана је у приватни капитал. Сл��чан механизам деловао је у афери „Омниум Сербе“ (1921), када је са француским маркизом де Милоом нудио изградњу фабрике оружја под условима који су државу стављали у позицију давања бесплатног земљишта, монопола и унапред плаћених поруџбина. Никола Пашић је морао да повуче предлог тек после јавног притиска. Афера Адамстал (поправка возова у Чехословачкој) довела је до Анкетног одбора у Скупштини. Дуг је од 3 милиона динара нарастао на 150 милиона због валутних промена и провизија. Драгиша Стојадиновић је прикупљао доказе, али је одбор на крају кривицу преб��цио на „државну администрацију која није спречила корупцију“. Никола Пашић је сина бранио чувеном реченицом поводом оптужби за шећер: „Дете, па воле слатко!“ Ове епизоде показују да непоштење није било изузетак, већ систем. Савремени лист „Београдске н��вости“ писао је 1921: „Он није неки трговац који има комбинације... Други мисле, а он само даје своје име и ставља у покрет своје везе... Само име г. Пашића, то је један огроман капитал.“ Име је постало средство; непоштење – идеал ефикасности.После очеве смрти и дуготрајност моделаСмрт Николе Пашића 1926. године одузела је Раду главну заштиту, али није прекинула образац. Судски процеси, продаја Мештровићеве бисте са очевог гроба (1945), покушај продаје фалсификованог „Рембранта“ као залога за рудне концесије у 1960-им – све то показује континуитет. Пред смрт 1964. го��ине, када је пакистански дипломата однео слику, Рада је изјавио: „А како је смео да изнесе слику из наше земље без моје сагласности?“ Чак и на самртничкој постељи, непоштење је остало његов идeалски оквир – право на присвајање.
Историјска интер��ретација: зашто је непоштење постало идеал ?
У Краљевини СХС није постојала етичка инфраструктура која би спречила овакве појаве. Политичка култура заснована на непотизму, слабост институција и потреба за брзом акумулацијом капитала после рата створили су услове у којима је поштење било неефикасно, а непоштење – рационалан избор. Рада Пашић није стварао систем; он га је савршено користио. Његов пример показује како се лична корупција може претворити у друштвени модел: ако је син највећег државника могао да избегне санкције, зашто би обичан грађанин веровао у закон?Арчибалд Рајс је у истом делу упозорио на шире последице: окружење Николе Пашића састојало се од „људи сиромашна духа, али корумпираних. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.“ Непоштење је тако постало не само индивидуална стратегија, већ колективни идеал опстанка у нестабилној држави.
Радомир Рада Пашић остаје симбол једне епохе у којој је непоштење престало да буде морални пад и постало практични идеал. Његов живот, документован кроз афере, судске процесе и сведочења савременика, показује како се у одсуству снажних институција лични интерес претвара у друштвену норму. Историјска поука није у осуди појединца, већ у разумевању механизама који омогућавају да непоштење постане привлачно – чак и пожељно. У том смислу, случај Раде Пашића није само југословенска епизода; он је упозорење на трајну опасност да се идеал поштења замени идеалом ефикасности по сваку цену.
Изводи литературе и из��ора :
Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе (оригинал на француском 1928, српско издање 2004/2005).
Извод: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата.“ (стр. према издању 2005).
Савремени извештаји у листу „Политика“ и „Београдске новости“ из новембра–децембра 1921. о сточној афери.
Извод из „Политике“: „Пriređen је један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте... Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед.���
Записници Анкетног одбора На��одне скупштине Краљевине СХС (1920-е), посебно о афери Адамстал.
Анализа у каснијој литератури показује да је кривица пребачена на администрацију уместо на главне актере.
Милан Богојевић, радови о ратним репарацијама и сточном фонду (према савременим историографским обрадама).
Извод из анализе: Рада Пашић као „отац корупције и моћи“ у контексту послератне поделе ресурса.
Судски списи Градског суда у Београду из 1927. (спор Драгише Стојадиновића против Радомира Пашића) и каснији процеси око Мештровићеве бисте и рудних концесија.
Анализе институционализоване корупције у Краљевини Југославији (академски радови о нафтној индустрији и концесијама 1920–1940), који показују Раду Пашића као кључног посредника у неуспелим страним инвестицијама.](https://pbs.twimg.com/media/HP43XI9X0AEpXtm.jpg)
Olivia
Online
Milan Andjelkovic
@Amikica
Beograd, Serbia
Joined September 2010
712 Following
397 Followers
15.9K Posts
🌝The Sunset Opened Its Wings 🔥
📍 Kyiv, Ukraine 🇺🇦
Mićko!♥️💪🏼
https://t.co/42I8eSLHsm
BANOVO BRDO
Prikaz iz 30 ih godina 👀
"...Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju Velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije. Inače, sve su države i nacije i dobijale i gubile ratove, vrlo važno, ali je važno i strašno to što su Srbi u ovom ratu, ponavljam, izgubili i dušu i čast..."
Prof. dr. Bogdan Bogdanović, arhitekta, neimar, tvorac – pored mnogih drugih – i partizanskog spomenika u Mostaru, pisac, nekadašnji gradonačelnik Beograda
Prop'o ćaci
#seremmuseuusta
What looks like a perfectly smooth, seamless combination is actually the result of countless hours of hard training.
"Prema rečima Petra Vojinovića, urednika vazduhoplovnog portala @tangosix razgovoru za "Vreme", Srbija nema kanadere i ne može da ih ima. Otkriva da kanadere uglavnom imaju primorske države, a Srbija ih nema zbog reka i jezera koji nisu pogodni za zahvatanje vode."
Је л' те није срамота Војиновићу? Шта је ово на снимку? АирТрактор? Јес' ку��ац... Canadair CL415
ova pomoć kasni jedno 2-3 nedelje jer se ekipa igrala politike i predizborne kampanje. odgovaraćete, svi, od opštinske smrdibube koja ne sme ni požar da gasi jer nije sigurna šta je poželjno, do onih na vrhu vrhova
Mesec dana gori Deliblatska peščara i tek sada se aktivira mehanizam civilne zaštite EU.
Mesec dana mediji izbegavaju tu temu, ljudi sami pokušavaju da ugase požare. Kapaciteti vatrogasaca nisu dovoljni da se nose sa ovom vrstom izazova i to ste morali da znate. Sram vas bilo!
Prvi požar u Deliblatskoj peščari uočen 21. jula, a vatra se otela kontroli 5. avgusta. Danas je 19. avgust. Da ne postavljam retorska pitanja "Imamo li državu?" i "Patriote svih fela, gde ste sada?" Želim za života da vas gledam kako prolazite kroz pakao što ste ovo dozvolili.
“Najlakše je kupiti čoveka mestom koje mu ne pripada.
On zna da mu to mesto ne pripada, ali ga prihvata i zna da će nešto morati da plati.
Tako nastaje kakistokratija, vladavina najgorih.
Kada najgori postanu sistem, ne propada samo država, propada i društvo.”
Miodrag Majić
Zagajačka brda 100m od sela, noćas!
Uz najnovije vesti, ove srede, pričamo, između ostalog i o novim paravanima za glasanje, "dupliranim" filmskim festivalima u Nišu, renoviranju, a tu je i sećanje na spisateljicu Vedranu Rudan...
https://t.co/MYW4fLbbka
Letnja radna nedelja donosi "zabrinutost" za Beogradski univerzitet, izveštaje sa Zlatibora, iznenađenja na putevima, uz najnovije tračeve ali i "prave" vesti...
https://t.co/nXbTBVFWY4
ZAGRLJAJ:1.Sandre Kolak🇭🇷 (CRO)62.4m i 3.Adriane Vilagoš🇷🇸( SRB)60.93m
BACANJE KOPLJA EP
ČESTITKA ZA OBE❤️❤️
НЕПОШТЕЊЕ КАО ИДЕАЛ: РАДОМИР РАДА ПАШИЋ И КУЛТУРА КОРУПЦИЈЕ
У историји југословенске државе између два светска рата постоји лик који не представља само појединца, већ парадигму једног начина деловања. Радомир Рада Пашић (1892–1964), најстарији син Николе Пашића, није био обичан корупционаш. Он је отелотворио идеју да непоштење може да функционише као друштвени идеал – као систем��ки прихваћен, чак и поштован пут ка богатст��у, утицају и опстанку. У условима послератне реконструкције, репарација и политичке нестабилности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, његов животни пут показује како се лични интерес, ослоњен на очеву моћ, претварао у модел понашања који је надживљавао моралне норме и правне санкције. Овај рад не претендује на сензационалистички приказ скандала. Његов циљ је да, на основу савремених сведочанстава, судских докумената и анализе политичке културе, покаже како је непоштење у случају Раде Пашића престало да буде срамота и постало практични идеал – средств�� којим се постиже оно што званична етика и закон нису могли да обезбеде.
Формирање личности и рани знаци
Радомир Пашић рођен је 1892. године у Београду, у тренутку када је његов отац већ био једна од најмоћнијих политичких фигура у Србији. Од раног узраста показао је одбијање школске дисциплине: избациван је из готово свих београдских гимназија, да би на крају завршио приватну Зделарову школу, која је под очевим утицајем добила статус јавне. Студије у Паризу претвориле су се у живот у кафанама и дружење са ексцентричним круговима, уз стално трошење средстава која су далеко превазилазила било какву разумну плату. Већ тада се оцртава образац: очево име као капитал. Када је избио Први светски рат, Рада је поднео лекарско уверење о „физичкој исцрпљености и ослабљеном срцу“, чиме је избегао мобилизацију. Савременик ��рчибалд Рајс, у свом политичком тестаменту Чујте Срби! Чувајте се себе (писаном 1928), оштро је окарактерисао ову појаву: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много боље [...] да је уместо полицијског досијеа син најчувенијег српског државника имао обичну камену плочу са натписом: ‚Раде Пашић, пао на бојном пољу‘?“ Овај цитат није само морална осуда. Он указује на дубљи проблем: у тренутку када је српска војска пролазила кроз албанску голготу, син премијера је живео у Паризу, венчавао се (1915. са Катарином Зотос) и трошио новац. Непоштење је овде већ било идеал – идеал личне удобности над колективном жртвом.
Ратне и поратне афере: механизам непоштења
Најдраматичнији пример ратног непоштења била је афера са платином. Рада Пашић, заједно са секретаром Посланства Михајлом Глушчевићем и секретаром амбасаде у Берну Мирковићем, куповао је платину по Француској, пребацивао је дипломатским каналима у Швајцарску, а одатле у Немачку – земљу против које је Србија ратовала. Платина је служила немачкој војној индустрији. Војни суд је предлагао стрељање, али је случај пребачен на цивилне инстанце; Битољски суд је утврдио само кршење царинских прописа. Овде видимо сушт��ну идеала: непоштење није кажњено јер је било заштићено системом. Историчар Милан Богојевић касније је истакао да је овај образац – коришћење дипломатског статуса за личну корист – постао модел за многе послератне послове.После 1918. године Краљевина СХС постаје „обећана земља“ за Раду. Репарације, обнова и стране инвестиције отварају простор за систематско богаћење. Афера са стоком 1921. године посебно је илустративна. Немачка је као ратну одштету испоручила 60.000 оваца и 17.500 говеда. Уместо да се стока подели сиромашним сељацима, Рада Пашић, у договору са шураком Никосом Белојанисом и министром Јанезом Пуцељем, организује продају предузећима (Хафнеровом и сопственом) по драстично сниженим ценама: овце за 45,5 динара уместо тржишних 150–200, волови за 1.510 уместо 2.500–3.000. Профити су се мерили стотинама милиона динара. Јавност је реаговала демонстрацијама у Новом Саду, где је Рада био физички нападнут. Део посла је поништен, али суштина је остала: државна имовина претварана је у приватни капитал. Сл��чан механизам деловао је у афери „Омниум Сербе“ (1921), када је са француским маркизом де Милоом нудио изградњу фабрике оружја под условима који су државу стављали у позицију давања бесплатног земљишта, монопола и унапред плаћених поруџбина. Никола Пашић је морао да повуче предлог тек после јавног притиска. Афера Адамстал (поправка возова у Чехословачкој) довела је до Анкетног одбора у Скупштини. Дуг је од 3 милиона динара нарастао на 150 милиона због валутних промена и провизија. Драгиша Стојадиновић је прикупљао доказе, али је одбор на крају кривицу преб��цио на „државну администрацију која није спречила корупцију“. Никола Пашић је сина бранио чувеном реченицом поводом оптужби за шећер: „Дете, па воле слатко!“ Ове епизоде показују да непоштење није било изузетак, већ систем. Савремени лист „Београдске н��вости“ писао је 1921: „Он није неки трговац који има комбинације... Други мисле, а он само даје своје име и ставља у покрет своје везе... Само име г. Пашића, то је један огроман капитал.“ Име је постало средство; непоштење – идеал ефикасности.После очеве смрти и дуготрајност моделаСмрт Николе Пашића 1926. године одузела је Раду главну заштиту, али није прекинула образац. Судски процеси, продаја Мештровићеве бисте са очевог гроба (1945), покушај продаје фалсификованог „Рембранта“ као залога за рудне концесије у 1960-им – све то показује континуитет. Пред смрт 1964. го��ине, када је пакистански дипломата однео слику, Рада је изјавио: „А како је смео да изнесе слику из наше земље без моје сагласности?“ Чак и на самртничкој постељи, непоштење је остало његов идeалски оквир – право на присвајање.
Историјска интер��ретација: зашто је непоштење постало идеал ?
У Краљевини СХС није постојала етичка инфраструктура која би спречила овакве појаве. Политичка култура заснована на непотизму, слабост институција и потреба за брзом акумулацијом капитала после рата створили су услове у којима је поштење било неефикасно, а непоштење – рационалан избор. Рада Пашић није стварао систем; он га је савршено користио. Његов пример показује како се лична корупција може претворити у друштвени модел: ако је син највећег државника могао да избегне санкције, зашто би обичан грађанин веровао у закон?Арчибалд Рајс је у истом делу упозорио на шире последице: окружење Николе Пашића састојало се од „људи сиромашна духа, али корумпираних. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.“ Непоштење је тако постало не само индивидуална стратегија, већ колективни идеал опстанка у нестабилној држави.
Радомир Рада Пашић остаје симбол једне епохе у којој је непоштење престало да буде морални пад и постало практични идеал. Његов живот, документован кроз афере, судске процесе и сведочења савременика, показује како се у одсуству снажних институција лични интерес претвара у друштвену норму. Историјска поука није у осуди појединца, већ у разумевању механизама који омогућавају да непоштење постане привлачно – чак и пожељно. У том смислу, случај Раде Пашића није само југословенска епизода; он је упозорење на трајну опасност да се идеал поштења замени идеалом ефикасности по сваку цену.
Изводи литературе и из��ора :
Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе (оригинал на француском 1928, српско издање 2004/2005).
Извод: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата.“ (стр. према издању 2005).
Савремени извештаји у листу „Политика“ и „Београдске новости“ из новембра–децембра 1921. о сточној афери.
Извод из „Политике“: „Пriređen је један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте... Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед.���
Записници Анкетног одбора На��одне скупштине Краљевине СХС (1920-е), посебно о афери Адамстал.
Анализа у каснијој литератури показује да је кривица пребачена на администрацију уместо на главне актере.
Милан Богојевић, радови о ратним репарацијама и сточном фонду (према савременим историографским обрадама).
Извод из анализе: Рада Пашић као „отац корупције и моћи“ у контексту послератне поделе ресурса.
Судски списи Градског суда у Београду из 1927. (спор Драгише Стојадиновића против Радомира Пашића) и каснији процеси око Мештровићеве бисте и рудних концесија.
Анализе институционализоване корупције у Краљевини Југославији (академски радови о нафтној индустрији и концесијама 1920–1940), који показују Раду Пашића као кључног посредника у неуспелим страним инвестицијама.
![Aristokle1982's tweet photo. НЕПОШТЕЊЕ КАО ИДЕАЛ: РАДОМИР РАДА ПАШИЋ И КУЛТУРА КОРУПЦИЈЕ
У историји југословенске државе између два светска рата постоји лик који не представља само појединца, већ парадигму једног начина деловања. Радомир Рада Пашић (1892–1964), најстарији син Николе Пашића, није био обичан корупционаш. Он је отелотворио идеју да непоштење може да функционише као друштвени идеал – као систем��ки прихваћен, чак и поштован пут ка богатст��у, утицају и опстанку. У условима послератне реконструкције, репарација и политичке нестабилности Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, његов животни пут показује како се лични интерес, ослоњен на очеву моћ, претварао у модел понашања који је надживљавао моралне норме и правне санкције. Овај рад не претендује на сензационалистички приказ скандала. Његов циљ је да, на основу савремених сведочанстава, судских докумената и анализе политичке културе, покаже како је непоштење у случају Раде Пашића престало да буде срамота и постало практични идеал – средств�� којим се постиже оно што званична етика и закон нису могли да обезбеде.
Формирање личности и рани знаци
Радомир Пашић рођен је 1892. године у Београду, у тренутку када је његов отац већ био једна од најмоћнијих политичких фигура у Србији. Од раног узраста показао је одбијање школске дисциплине: избациван је из готово свих београдских гимназија, да би на крају завршио приватну Зделарову школу, која је под очевим утицајем добила статус јавне. Студије у Паризу претвориле су се у живот у кафанама и дружење са ексцентричним круговима, уз стално трошење средстава која су далеко превазилазила било какву разумну плату. Већ тада се оцртава образац: очево име као капитал. Када је избио Први светски рат, Рада је поднео лекарско уверење о „физичкој исцрпљености и ослабљеном срцу“, чиме је избегао мобилизацију. Савременик ��рчибалд Рајс, у свом политичком тестаменту Чујте Срби! Чувајте се себе (писаном 1928), оштро је окарактерисао ову појаву: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много боље [...] да је уместо полицијског досијеа син најчувенијег српског државника имао обичну камену плочу са натписом: ‚Раде Пашић, пао на бојном пољу‘?“ Овај цитат није само морална осуда. Он указује на дубљи проблем: у тренутку када је српска војска пролазила кроз албанску голготу, син премијера је живео у Паризу, венчавао се (1915. са Катарином Зотос) и трошио новац. Непоштење је овде већ било идеал – идеал личне удобности над колективном жртвом.
Ратне и поратне афере: механизам непоштења
Најдраматичнији пример ратног непоштења била је афера са платином. Рада Пашић, заједно са секретаром Посланства Михајлом Глушчевићем и секретаром амбасаде у Берну Мирковићем, куповао је платину по Француској, пребацивао је дипломатским каналима у Швајцарску, а одатле у Немачку – земљу против које је Србија ратовала. Платина је служила немачкој војној индустрији. Војни суд је предлагао стрељање, али је случај пребачен на цивилне инстанце; Битољски суд је утврдио само кршење царинских прописа. Овде видимо сушт��ну идеала: непоштење није кажњено јер је било заштићено системом. Историчар Милан Богојевић касније је истакао да је овај образац – коришћење дипломатског статуса за личну корист – постао модел за многе послератне послове.После 1918. године Краљевина СХС постаје „обећана земља“ за Раду. Репарације, обнова и стране инвестиције отварају простор за систематско богаћење. Афера са стоком 1921. године посебно је илустративна. Немачка је као ратну одштету испоручила 60.000 оваца и 17.500 говеда. Уместо да се стока подели сиромашним сељацима, Рада Пашић, у договору са шураком Никосом Белојанисом и министром Јанезом Пуцељем, организује продају предузећима (Хафнеровом и сопственом) по драстично сниженим ценама: овце за 45,5 динара уместо тржишних 150–200, волови за 1.510 уместо 2.500–3.000. Профити су се мерили стотинама милиона динара. Јавност је реаговала демонстрацијама у Новом Саду, где је Рада био физички нападнут. Део посла је поништен, али суштина је остала: државна имовина претварана је у приватни капитал. Сл��чан механизам деловао је у афери „Омниум Сербе“ (1921), када је са француским маркизом де Милоом нудио изградњу фабрике оружја под условима који су државу стављали у позицију давања бесплатног земљишта, монопола и унапред плаћених поруџбина. Никола Пашић је морао да повуче предлог тек после јавног притиска. Афера Адамстал (поправка возова у Чехословачкој) довела је до Анкетног одбора у Скупштини. Дуг је од 3 милиона динара нарастао на 150 милиона због валутних промена и провизија. Драгиша Стојадиновић је прикупљао доказе, али је одбор на крају кривицу преб��цио на „државну администрацију која није спречила корупцију“. Никола Пашић је сина бранио чувеном реченицом поводом оптужби за шећер: „Дете, па воле слатко!“ Ове епизоде показују да непоштење није било изузетак, већ систем. Савремени лист „Београдске н��вости“ писао је 1921: „Он није неки трговац који има комбинације... Други мисле, а он само даје своје име и ставља у покрет своје везе... Само име г. Пашића, то је један огроман капитал.“ Име је постало средство; непоштење – идеал ефикасности.После очеве смрти и дуготрајност моделаСмрт Николе Пашића 1926. године одузела је Раду главну заштиту, али није прекинула образац. Судски процеси, продаја Мештровићеве бисте са очевог гроба (1945), покушај продаје фалсификованог „Рембранта“ као залога за рудне концесије у 1960-им – све то показује континуитет. Пред смрт 1964. го��ине, када је пакистански дипломата однео слику, Рада је изјавио: „А како је смео да изнесе слику из наше земље без моје сагласности?“ Чак и на самртничкој постељи, непоштење је остало његов идeалски оквир – право на присвајање.
Историјска интер��ретација: зашто је непоштење постало идеал ?
У Краљевини СХС није постојала етичка инфраструктура која би спречила овакве појаве. Политичка култура заснована на непотизму, слабост институција и потреба за брзом акумулацијом капитала после рата створили су услове у којима је поштење било неефикасно, а непоштење – рационалан избор. Рада Пашић није стварао систем; он га је савршено користио. Његов пример показује како се лична корупција може претворити у друштвени модел: ако је син највећег државника могао да избегне санкције, зашто би обичан грађанин веровао у закон?Арчибалд Рајс је у истом делу упозорио на шире последице: окружење Николе Пашића састојало се од „људи сиромашна духа, али корумпираних. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима.“ Непоштење је тако постало не само индивидуална стратегија, већ колективни идеал опстанка у нестабилној држави.
Радомир Рада Пашић остаје симбол једне епохе у којој је непоштење престало да буде морални пад и постало практични идеал. Његов живот, документован кроз афере, судске процесе и сведочења савременика, показује како се у одсуству снажних институција лични интерес претвара у друштвену норму. Историјска поука није у осуди појединца, већ у разумевању механизама који омогућавају да непоштење постане привлачно – чак и пожељно. У том смислу, случај Раде Пашића није само југословенска епизода; он је упозорење на трајну опасност да се идеал поштења замени идеалом ефикасности по сваку цену.
Изводи литературе и из��ора :
Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе (оригинал на француском 1928, српско издање 2004/2005).
Извод: „Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата.“ (стр. према издању 2005).
Савремени извештаји у листу „Политика“ и „Београдске новости“ из новембра–децембра 1921. о сточној афери.
Извод из „Политике“: „Пriređen је један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте... Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед.���
Записници Анкетног одбора На��одне скупштине Краљевине СХС (1920-е), посебно о афери Адамстал.
Анализа у каснијој литератури показује да је кривица пребачена на администрацију уместо на главне актере.
Милан Богојевић, радови о ратним репарацијама и сточном фонду (према савременим историографским обрадама).
Извод из анализе: Рада Пашић као „отац корупције и моћи“ у контексту послератне поделе ресурса.
Судски списи Градског суда у Београду из 1927. (спор Драгише Стојадиновића против Радомира Пашића) и каснији процеси око Мештровићеве бисте и рудних концесија.
Анализе институционализоване корупције у Краљевини Југославији (академски радови о нафтној индустрији и концесијама 1920–1940), који показују Раду Пашића као кључног посредника у неуспелим страним инвестицијама.](https://pbs.twimg.com/media/HP44BDUXQAAd0GN.jpg)
Imali ste mnogo pitanja o kamperima. Ove godine smo ga pošteno nagazili, testirali smo potragu za slobodom kretanja i konceptom razumevanja sveta izvan kutije.
Prešli više od 11K km.
Ovde smo sabrali cene, utiske i došli do zaključka da nije mala stvar voziti svoj krevet 😉
BANOVO BRDO 👀
Požeška ulica - donji deo raskrsnica sa Kneza Višeslava levo i Zrmanjskom desno
Levo se vidi Restoran Mihajlovac sa parkingom, baštom i zgrada sa zelenim krovom,obe zgrade više ne postoje.
Foto : oko 2015.
Kako je sve počelo, da nepadne u zaborav.
Carl Sagan in 1990 with a very compelling argument still relevant today.
Last Seen Users on Sotwe
OlgunSeverim 
Seen from Turkey
Angello Zer
Seen from France
baby_K
Seen from Indonesia
Tyler
Seen from Italy
Bắn Tơ nào 🕸️ ( 20k )
Seen from Vietnam
v
Seen from Australia
Ahmed890
Datk Boy
Seen from Pakistan
กลุ่มโดนกรรมกรนักมวยหุ่นล่ำระเบีดตูดกลับมาแล้วครับ
Seen from Thailand
Bajio Swinger Mexico
Seen from Mexico
Most Popular Users
Elon Musk
@elonmusk
241.5M followers
Barack Obama
@barackobama
119M followers
Cristiano Ronaldo
@cristiano
113.9M followers
Donald J. Trump
@realdonaldtrump
111.8M followers
Narendra Modi
@narendramodi
107.2M followers
Rihanna
@rihanna
98.6M followers
NASA
@nasa
92.4M followers
Justin Bieber
@justinbieber
91.8M followers
KATY PERRY
@katyperry
89.7M followers
Taylor Swift
@taylorswift13
83.7M followers
Lady Gaga
@ladygaga
75.1M followers
Virat Kohli
@imvkohli
72.9M followers
Kim Kardashian
@kimkardashian
70.8M followers
YouTube
@youtube
68.8M followers
Neymar Jr
@neymarjr
65.9M followers
Bill Gates
@billgates
64.9M followers
Selena Gomez
@selenagomez
62.8M followers
The Ellen Show
@theellenshow
62.3M followers
CNN
@cnn
61.8M followers
X
@x
60.7M followers