@anabrnabic Честиташ нашем народу који учествује на изборима на окупираној територији коју сте ви издали, продали и издробили? Који део је за честитке, ако може детаљније објашњење. Слушам.
Најјачи утисак са Косова и Метохије оставили су разговори са свим људима које смо тамо упознали.
Срби из Призрена, Косовске Митровице, Грачанице, Штрпца и других места говорили су о изазовима свакодневног живота, осећају несигурности, али и одлучности да остану на својој земљи.
Упркос различитим ставовима и бројним проблемима, код многих је била присутна нада да су промене на боље могуће и вера да млади могу донети другачију будућност.
Сусрети са Албанцима додатно су показали сложеност живота на Косову и Метохији и парадоксе свакодневице, често другачије него што је то кроз политичке поделе приказано.
Сви ти искрени разговори пружили су реалну слику живота и оставили дубок траг на све нас.
Када се политике воде нетранспарентно, медији користе искључиво у пропагандне сврхе, а људи остају изопштени у корумпираној атмосфери где одговорности нема, једини начин да се види права слика реалности, те солидарно и ефикасно приступи решавању проблема, јесте директан разговор са свима који ту реалност заједно живе.
@RihaAntonela Мора лустрација. СНС нису радикали, они су испостава ЕУ која их је поставила и одржава их, баш као и контролисану опозицију.
Тако да заједно иду истом пакету.
Такође и сви они који су учествовали у издаји Косова и Метохије.
Студенти су већ победили.
Рационално размишљање управо подразумева да не игноришемо стварност само зато што нам се не уклапа у сопствени политички модел.
А стварност је да на протестима месецима виђамо десетине хиљада људи широм Србије и да та енергија не опада него расте. То није "привид масовности", јер привид не може да изведе људе на улице у толиком броју, у толико градова и толико дуго. Привид се прави у студијима и ботовским кампањама, не на улици међу живим људима.
Друго, нико озбиљан не тврди да унутар покрета нема различитих утицаја, сујета и покушаја усмеравања. То постоји у сваком друштвеном покрету у историји. Али је огромна разлика између тога да неко покушава да утиче и тврдње да је читава енергија вештачка и режирана. Да је тако, одавно би се распала чим је изгубила медијски моменат.
Што се пленума тиче, занимљиво је да многима сметају и када постоје вође и када не постоје. Кад постоји лидер: кажу "култ личности". Кад се одлуке доносе хоризонталније: кажу "хаос и привид" . Истина је да људе највише збуњује то што ова генерација не функционише по старим политичким шаблонима на које су навикли.
А питање "шта су постигли?" је такође кратковидо. Већ су постигли много: разбили су страх код дела народа, покренули политичку и друштвену расправу коју је систем годинама гушио, извукли огроман број људи из апатије и показали да власт више нема онај степен апсолутног легитимитета који је имала. Ни власт ни опозиција. Издробили су и многе појединце.
Можда проблем и није у томе што су "млади и наивни",него што се први пут појавила енергија коју није тако лако ставити под нечију личну контролу или претворити у приватни политички пројекат.
А то уме прилично да заболи оне који су навикли да себе доживљавају као природне вође сваког отпора.
Не, људи се не окупљају само око мржње према Вучићу, него око чињенице да је овај систем постао неодржив: институционално, морално, економски и друштвено. Вучић је последица и симбол тог система, не његов једини проблем.
И управо зато је погрешно све сводити на "ко су лидери". То је модел на који смо навучени деценијама: чекање месије, вође, спасиоца. А сваки пут смо завршили у истом кругу јер систем није мењан, само лица.
Ти кажеш да не чујеш какве се промене траже, али се о њима говори месецима: независне институције, крај партијског запошљавања, транспарентност, одговорност власти, слободни медији, престанак политичке контроле над образовањем, правосуђем и јавним ресурсима. То нису "комунистичке идеје" , него елементарни услови нормалне државе!
И не, није храброст само изаћи под именом и презименом. Храброст је и у томе да генерација која је одрастала у атмосфери страха, уцена и медијске контроле уопште устане и каже "доста" . Многи од тих младих људи ризикују факултете, послове, породичне притиске и етикетирања. Немој потцењивати ту врсту храбрости само зато што се не уклапа у модел политичког активизма који ти признајеш.
А што се тиче твог страха да ће се све завршити "као и до сада" разумем га. Многи људи су уморни, разочарани и опрезни. Али је опасно из тог разочарања прећи у потпуно обесмишљавање сваког новог покушаја!
Јер ако унапред прогласимо сваки отпор бесмисленим, онда смо властима већ дали "брисан простор" о ком причаш.
И на крају, нико ти не тражи "подршку на слепо". Напротив. Критичко мишљење је потребно. Али постоји разлика између критичког мишљења и потпуног одбацивања сваке друштвене енергије која није унапред савршено организована по мери наших очекивања.
Управо зато што не верујем слепо никоме, ни мафији која нам је отела све, ни медијима, ни „струци” која се претвара у догму, ни опозиционим месијама, подржавам буђење студената и народа.
Не подржавам "вођу", нити чекам спаситеља. Подржавам процес у ком људи престају да ћуте, престају да пристају на понижење, цензуру, корупцију, партијско запошљавање, распродају земље и контролу сваког сегмента живота.
И не само да се запитам, него сам са многима од тих људи у контакту и знам много више него што мислиш. Зато ми је прилично смешна та прича да "не знамо ко су и за шта се залажу". За разлику од класичних политичких структура, овде се веома темељно говори о промени система одлучивања, одговорности институција и рушењу модела у ком се све своди на једног вођу и партијску послушност.
Ти све сводиш на питање "ко ће бити на листи", као да се промена своди само на једног човека или једну странку. А суштинске друштвене промене увек почињу пре избора, променом свести, рушењем страха и губитком легитимитета система.
Студенти тренутно политички и друштвено дробе све појединце и старе матрице, па и тебе који и даље покушаваш да све сведеш на имена, вође и идоле. Управо је поента у томе што се први пут после много времена инсистира на програму, принципима и промени система, а не на култу личности.
Зато и није суштина "ко је на листи" . То је логика старог система, да народ увек тражи новог идола ком ће слепо веровати. Овде је поента управо супротна: да институције, правила и одговорност буду важнији од било ког појединца.
А узгред, занимљиво је и то са каквом сигурношћу тврдиш ко ће, а ко неће бити на листи. Одакле ти то знаш? Имаш проверене информације или само понављаш наративе који се месецима пласирају да би се сваки аутентичан отпор унапред обесмислио?
Јер управо је то механизам контроле: убедити људе да је све већ договорено, да нема алтернативе и да нема смисла ни подржавати било какву друштвену енергију ван постојећих центара моћи.
А то "запиташ ли се или слепо верујеш" је помало иронично, јер управо они који данас исмевају сваки отпор углавном годинама слепо верују да се ништа не може променити.