Doktor prirodne medicine, Specijalista neurografike, Biorezonantni terapeut, Manuelni terapeut, Master profesor sporta, Profesor fizičke kulture Theta healer
Deveti mesec, primljena sam u visegradsku, zbog carskog reza nesto ranije, i tu krece pakao.
Kontic i Dukanac. Uz, beba ne valja. Nema bubreg, srcana arterija kriva, sa tim se ne zivi. Bebi je velika glava, kratke ruke i noge. Slezina uvecana.
Ubrzace porodjaj
Године 1973, осам савршено здравих људи ушло је у психијатријске болнице широм Сједињених Држава.
Нико од њих није био болестан.
Нико унутра то није схватио.
Ово није била несрећа.
Био је то експеримент који је осмислио психолог Дејвид Розенхан како би одговорио на узнемирујуће питање:
Могу ли стручњаци поуздано да разликују ментално здравље од менталне болести?
Да би то открио, Розенхан је ангажовао осам обичних људи. Сликара. Домаћицу. Педијатра. Студента постдипломских студија.
Лагали су само о једној ствари. Рекли су да чују гласове. Само три речи. „Празно.“ „Шупље.“ „Тупо.“
То је било довољно.
Свих осморо је примљено.
Чим су ушли у болнице, престали су да се претварају. Понашали су се нормално. Сарађивали су. Тражили су отпуст.
Никада није успело.
Сваки нормалан поступак реинтерпретиран је као симптом.
Писање белешки постало је опсесивно понашање.
Тихо чекање постало је патолошко тражење пажње.
Љубазност је постала контролисано понашање у складу са болешћу.
Седморо их је дијагностиковано са шизофренијом.
Један са маничном депресијом.
Ниједан члан особља их није идентификовао као здраве.
Али пацијенти јесу.
Прави пацијенти су им пришли и шапнули: „Ниси као други. Не припадаш овде.“
Они који су сматрани болеснима видели су оно што обучени професионалци нису могли.
Просечан боравак био је 19 дана.
Једна особа остала је хоспитализована 52 дана. ⏳
Сваки дан је појачавао исту истину: након што би неко био означен, стварност је престала да буде важна.
Када је Розенхан објавио рад „О бити здрав на лудим местима“, психијатријски свет је експлодирао. Једна болница га је изазвала да пошаље нове псеудопацијенте, уверена да ће их ухватити.
Розенхан је пристао.
Током следећих месеци, та болница је идентификовала 41 наводног варалицу.
Розенхан није послао никога. Нити једну особу.
Закључак је био неизбежан.
Дијагноза није увек била заснована на чињеницама. Обликовали су је контекст и очекивања.
Овај експеримент је разбио слепо поверење у клиничке етикете и наметнуо велике промене у начину дијагностиковања и лечења менталних болести. Али његова дубља поука и данас је узнемирујућа.
Перцепција може да искриви стварност више од самог лудила.
А понекад, најопаснија илузија припада онима који верују да не могу да погреше.
Nauka je otkrila fascinantan sistem unutar nas – fasciju. To je inteligentna, trodimenzionalna mreža koja prožima svaki naš organ i mišić. Kada proživimo traumu ili snažan stres, naša fascija reaguje tako što menja svoju prirodu: iz gipkog i tečnog stanja prelazi u gusti, lepljivi gel.
U tom trenutku, stres postaje fizički "zaključan" u tkivu. To je onaj osećaj težine, hronične napetosti ili čvora koji ne popušta čak ni nakon masaže. Tvoja fascija pamti sve ono što tvoj um možda pokušava da zaboravi. Ona drži tvoje telo u stanju stalne odbrane, godinama nakon što je stvarna opasnost prošla.
Brisanje traume nije jednostavan proces ali je moguć.
12 citata iz Alana Forda. Uzivajte :
1. "Imam neke kombinacije za biznis ali nijedna nije ispod deset godina robije"
2. “Današnja medicina je zaista mnogo napredovala, za svaki lek uspela je da pronađe bolest
3. "Malo znam o svemu a mnogo o ničemu"
4. "Rad je...👇1/3