Смирују ме посматрања примарних понашања живог света. Као дете бих се подбочила на зидић од свињца и гледала прасад док једу. Вече замирише на смокве и осоку, чује се звук прскалице, неко кашље у суседном дворишту, неко пржи уштипке, у сену нешто шушне. Вече полако пада ✨️.
Плаши ова хибридна, љубичаста енергија која је преплавила свет. Заборавили смо да магнет има север и југ, да кућа има темељ и кров, а живот човека и жену. У том сивилу поларности, заборавило се и оно најважније — ко је муза, а ко витез.
Ti nosiš neku radost deteta,
Niko mi se tako radovao nije,
Nisam ja čovek za tvoje srce,
U njemu neki drugi svet se krije.
Ti nosiš neku tugu žene,
Koju je slomilo ovo vreme,
nemoj da plačeš kad drugi vide,
Oni ne nose tvoje tuge breme.
Ti nosiš neku iskru dobrote,
⬇️
Неке лепоте су толико снажне да уместо уздаха извлаче јецај. Тај осећај није туга, већ дивљење и покорност, скрушеност и спознаја коју човек доживи кад се пред божанским даровима поклони.