Глумац Драган Зарић је децембра 1978. прошетао мало кроз Кнез Михаилову улицу, непосредно након што је одлучено да постане "пешачка", истина, још увек несређена у форми у којој је данас.
И поред великих разлика, као што се може видети - голубови се и даље скупљају на истом месту.
@jakin_boazovic Нисам у том смислу носталгичан, није ваљало ни то, али имало је више људскости. Требало је средити, али не на овај начин баш. Опет, ако мене питаш.
Срце ти је пуно небескога плама,
И сишла са мном до патње и срама,
И пролила си најсветије сузе.
А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом –
Да не дигне једном, као гладна вила,
Док жалосна срца и не слуте о том,
Два своја у сузе замочена крила.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.
Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да кâпи;
Та заклетва што је у незнан час дâна;
И највиши закон бола који вапи.
Племенити људи имају славу и кад немају срећу; а слава је највећа срећа. Један човек је славан у својој околини само тим ако је пример поштења, као што је Александар био славан војсковођа, или Платон славан због мудрости.
Никада људи нису праштали крволоштво и кад је оно било неопходно, чиме се показује да је живот човеков највише што други може да му отме или може да му спасе.
Пророци су први указивали на ствари за које су хероји гинули, којима су песници певали, и за које су крајеви стављали на коцку државе и народне. Они су људски дух стално подизали изнад малих срећа и изнад ситних несрећа. Они су највећи сањари и утиписти, богоносци и животвроци...