Дана 23. јула 1999. године припадници ОВК су у Старом Грацку код Липљана мучки убили 14 српских жетелаца у пољу, од којих је најмлађи имао свега 17 година.
Жетеоци су седам дана пре злочина тражили заштиту од КФОР-а, док буду радили на својим њивама, али је њихова молба одбијена.
У саопштењу које је КФОР издао наредног дана се наводи да су 23. јула 1999. у 21:13 британски војници КФОР-а чули пуцњаву у атару села Старо Грацко и контактирали НАТО снаге које су изашле на лице места. Војници КФОР-а пронашли су тела тринаест Срба на њиви поред комбајна. Четрнаесто тело пронађено је поред трактора у близини.
Када су њихова тела откривена објављено је да су жртве опкољене и убијене из заседе. Нека тела била су унакажена тупим предметима.
Породице страдалих и даље чекају правду и надају се да ће починиоци бити пронађени.
Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину.
У Старом Грацком 23. јула 1999. године из непосредне близине, на њиви, убијено је четрнаест Срба. Страдали су:
Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).
#Православље #СПЦ #КосовоиМетохија #Србија #СтароГрацко
ЗЛОЧИН И ЗВЕРСТВА НА КОРДУНУ (ЈУЛ 1942)
У лето 1942. године, хрватске снаге 19. усташке бојне под командом Милана Месића - уз помоћ усташа, домобрана и оружника из Раковице, Дрежника, Ваганца, Слуња и Бихаћа - спровеле су монструозну акцију затирања српских села на Кордуну. Похватали су 255 српских сељака (мушкараца, жена и деце), а њихова села - Нову Кршљу, Кордунски Љесковац, Грабовац и Садиловац - опљачкали и спалили до темеља.
Од похватаних 255 душа, усташе су 23. јула 1942. године у општинској штали у Раковици заклале њих 76 (70 мушкараца и Мару Вуковић са петеро деце, од којих је најмлађе било тек рођено одојче).
Само суровост овог похода потврдио је и усташа-кољач Никола Коњевић, описујући како су у Новој Кршљи похватали 10 српских младића, везали их око стожине сена и живо спалили. Други злочинац, Петар Магдић, детаљно је сведочио о организацији клања у Раковици, где су млађе мушкарце затворили у шталу и преко ноћи их све помлатили и заклали noжевима, а тела потом крвавим колима превезли у јаме у Дујића гају.
Најпотреснију слику овог ужаса оставила је Ката Боснић Радаковић, која је преживела пакао раковачке штале. Мушкарци су били затворени у горњем делу штале, а жене и деца испод њих. Док су усташе уз животињско церење и батине кундацима и чавчастим колцима клале њихове очеве, мужеве и браћу, крв је с горњег спрата у млазевима текла по женама и деци, лепећи им косу и квасећи одећу. Девојке и жене су силовали пред свима. Сутрадан су преживеле повели у колони према Грабовцу, док су локални мештани злобно церекајући пљачкали последње ствари од жена које су ишле у смрт. Они који нису успели да побегну током пута, одведени су са другим похваћеним Србима у Садиловац, где су 31. јула 1942. године сви заклани и спаљени унутар Српске православне цркве.