Ivicq Galuska

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@SrpskiInfoStab Kako ide ona stara:pare buše gde burgija nemože

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@SrpskiInfoStab Mnogo časnih Srba su pobili od prvog svetskog rata do danas. Iskreno nisam optimista. Mnogo smo jeftini

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@RSkuletic Koliko izveštaja o pokretu ilegalni prelaznika nije stiglo. Zašto zašto se ćuti o tome. Ima li iko kičmu. Da se ispriča istina o Kosovu i Metohiji

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@MraticSasa Slava svim junacima palim na braniku otadžbine. Jedino mi nije jasno ne umanjujući ničije zasluge zašto se tako malo priča o borbama koje su vođene 97,98. Mnogo časnih i hrabrih je palo tada. Koji su zaboravljeni

[Я есть. @GDatlovska1951]

@AndreyTkachev_ Аминь.

[Протоиерей Андрей Ткачёв @AndreyTkachev_]

ЖЕНЩИНЕ НАДО ПОМНИТЬ, что есть такие вещи, которые она вообще никогда не должна себе позволять, ни при каких обстоятельствах. Нельзя оскорблять, унижать мужа, смеяться над ним, выставлять напоказ и обсуждать с другими свои семейные отношения. Потому что раны, которые при этом наносятся, не затянутся уже никогда. Может, жить вместе будут и дальше, но без любви. Любовь просто безвозвратно исчезнет.

[Протоиерей Андрей Ткачёв @AndreyTkachev_]

Нас терзают, мучают, угнетают и обессиливают грехи. Грех – это болезнь души.

Есть болезни смертные.
А есть грехи смертные. И если не лечить, например, туберкулез, очень быстро умрешь.

То же самое с душой.
Если не лечить жадность, хамство, зло, зависть, мстительность, блуд, хищение, то душа непременно умрет.
По нашей земле ходит полно людей с умершей душой.
И ничего.

☝️Только вот их видно по тому, что они всё время страдают – даже на море, даже во сне, даже на свой день рождения.

[Заштитник безГрађана @peravojchan]

У ноћи између 16 и 17 јула 1918. завереници су побили, царску породицу Романов.
🙏☦️🇷🇸

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@Gradjanin5 Za vreme korone su prikazivani ljudi koji ne mogu do vazduha da dođu. Tako ako ne i na svakih pola sata kao reklamu bih ubacivao realne snimke posledica ne odgovornih vozača brutalne saobraćajne udese.

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@Gradjanin5 Svest o drugome izgubljena. Nema trunke empatije, samo odgovornosti. U normalnim zemljama svi koji prekorače brzinu išli bi na veštačenje kod psihologa. Aj što će sebe ubiti već će neko nedužan da strada.

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@grok @NKromchenk4068 @M_Simonyan Da li je narod koji se izjašnjava kao Rusi u Ukraini doživljavao teror od jedinica Azov u Ukraini od 2014 i zašto su jedinice Azov imale naziv terorističke sve do promene konotacije od evropskih medija u oslobodilačke.

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@onlyskypace 21

[Ξ Η⊶ ┯ Ξ Η⊶ ┯μ Η μ @Endendini1]

Кошаре
ово можда нисте знали

#србија

[Саша Мратић @MraticSasa]

Молим РТ

[Протоиерей Андрей Ткачёв @AndreyTkachev_]

Всех обнимаю, друзья мои. Не тревожьтесь; Господь никогда нас не оставит.

[Ivicq Galuska @IvicqG]

@ArthurDent__TM @GabeZZOZZ Čemu takve reči zar ne vidiš ko vas zavadio. Ama bili i jeste isti narod s a onda je bila revolucija i uvalila sve u stradanje. Budi ljudsko biće i poželi da sve prestane. Ne BRAT BRATA DA UBIJA

[Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺 @Biljana16559170]

РАТ У СЛОВЕНИЈИ
Рат у Словенији или Десетодневни рат је био рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.

25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, 18. јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу ЈНА из Словеније.[тражи се извор] Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваквих напада је био већи број погинулих војника, који су били на одслужењу редовног војног рока, а који су имали од 18-23 године.

Словенија је била најзападнија република југославенске федерације у којој су највећим делом живели Словенци, а мањим делом Срби и Хрвати, уз националне мањине: Немаца, Мађара и Италијана.
Највећи део словеначких река води ка црноморском сливу. Малим делом Словенија излази на Јадранско море, свега 30 км. Њен положај је врло повољан јер се налази на путу из централних делова европског континента, ка Малој Азији. Највиши врх у Словенији је Триглав 2.864 м.н.в. који припада Јулијским Алпима.
Словенија има и пет мањих покрајина: Прекомурије, Штајерска, Корушка, Крањска и Приморска. У веће градове спадају: Љубљана, Марибор, Цеље, Крањ, Копер, Нова Горица, Ново Место, Мурска Собота...
На простору данашње Словеније створена је држава Карантанија од Јужних Славена који су ту дошли у VII столећу. Али је врло брзо потпала под власт Бававарске и касније Франачке. У XIV столећу улази у састав Хабзбуршке монархије, где остаје као провинција више векова, све до 1918. године када је ослобођена већим делом од србске војске крајем Првог светског рата и ушла у састав Краљевине СХС. Тада је то била Дравска бановина, али без изласка на Јадран.

Током Другог светског рата Словенија је била анексирана већим делом у немачки Трећи Рајх, мањим делом је фашистичка Италија окупирала и Прекомурије је припало Хортијевој Мађарској. Покрет отпора се јавио тек у фебруару 1942. године у источној Корушки, а до краја рата су имали двадесетак герилских одреда. Фашисти нису Словенце прогонили као народ, већ само појединице као идеолошке противнике. Међу Словенцима је било и доста припадника Словеначког Домобранства, верних Хитлеру.

У пролеће 1945. године словеначке шуме су биле место страдања припадника ЈВуО који су се повлачиле пред партизанским јединицама.

У доба Брозове владавине у Југославији, Словенија је била најразвијенија република, али се индустријализација заснивала на фабрикама које су углавном пренете из СР Србије. У потрази за послом много људи је долазило из других република у Словенију и остајало да живи. Словеначки делегати КПЈ су одмах након доношења новог Устава 1974. године испољавали велику жељу за независности.
Почетком 1990. године, словеначки комунисти су на 14. конгресу СКЈ у београдском Сава Центру напустили заседање услед вербалних сукоба са колегама из СР Србије. Пар месеци касније на изборима у тој републици победили су комунисти, а њихов лидер Милан Кучан постао је председник те републике. Одмах су почеле припреме за рефередум и независност, што се остварило 25. децембра те године.

Почетком 1991. године словеначки лидери су отпочели илегално наоружавање и стварање паравојних формација, уз увећавање резервног састава Полиције јасно је да су Словенци желели насилни излазак из Југославије.

Одмах пошто је донета Декларација о независности 25. јуна 1991. године покренута је застрашујућа кампања против Срба и ЈНА, напади на карауле, граничене прелазе, савезне институције, формирање логора... Нападни су Срби цивилии и породице југославенских официра. Рат у Словенији је трајао скоро две недеље, након чега је Савезна Влада донела одлуку о повлачењу ЈНА и федералних институција.

Процењује се да је током двонедељног рата убијено, нестало и подлегло повредама око 150 Срба и војника ЈНА, док је десетине хиљада Срба морало да напусти Словенију, где су живели и радили. За те злочине никада нико није одговарао.

Данас готово нико не помиње, нити се, нажалост, сећа времена када су многе породице младих војника завијене у црно. Многи од монструозних примера, што спада у посебан грех српских званичника и српске националне историје, нису до данас нигде забележени.
Сви ти злочини, међутим, врло добро су били познати хашким истражитељима, претходном и актуелном словеначком руководству, баш као и српском, али у вечном незабораву остају само породицама мучки убијених, рањених и обогаљених војника, људи, жена и деце. Не заборављају их, наравно, и многи који данас, као инвалиди, са трајним здравственим последицама, живе са траговима нечовештва бруталних словеначких убица.

Словеначки злочини посебно добијају на тежини што су почињени грубим кршењем одлука савезне државе од 25. јуна 1991. године. Савезно веће Скупштине СФРЈ и Савезно извршно веће, тог су дана јасно и недвосмислено наложили Југословенској народној армији (ЈНА) да, поред осталог, спречи прекрајање земље и промену њених граница, супротстављајући се тиме једностраној и незаконитој одлуци Скупштине Словеније о оцепљењу Републике Словеније од СФРЈ.
Наведена одлука није имала снагу закона (донета је 8. маја исте године), јер је супротно федералном закону угрожавала територијалну целовитост СФРЈ, њене државне границе и суверенитет у међународним односима.

„Суверенитет“ стваран на злочинима
Поступајући у складу са одлукама савезних органа, нешто мање од 2000 припадника ЈНА, кренуло је 27. јуна на извршење задатка који није подразумевао било какве провокације, сукобе и борбена дејства. Радило се о чисто мирнодопском задатку ограниченог карактера који је у сваком погледу почивао на одредбама Устава СФРЈ.

Пре поласка јединице на извршење задатка ради обезбеђења 35 копнених граничних прелаза, једне поморске (Копар) и једне ваздушне луке (Брник), правовремено је обавештено словеначко руководство. То руководство је, међутим, као одговор организовало масовна запречавања на правцу кретања јединице ЈНА и, истовремено, извршило мобилизацију своје територијалне одбране, која је, у конкретном случају, представљала паравојну формацију.

Убрзо је та паравојска, супротно свим међународним законима, почела са извођењем терористичких акција. У Словенији називана републичком војском, паравојска је у том тренутку бројала око 35.000 људи који су похитали у хајку не само на војнике који су кренули у извршење мирнодопског задатка, већ и на породице старешина ЈНА, не штедећи чак ни жене и децу, чија је једина кривица била што су чланови породица активних војних лица.

Непосредно по пријему обавештења о задатку јединице ЈНА, словеначко је руководство 26. јуна предузело мере које се, у најмању руку, називају не само нецивилизованим, већ сасвим оправдано терористичким и варварским. У низу злочина који заслужују најстроже санкције, а до данашњих дана нису санкционисани, спада и бестијално стрељање ненаоружаних деветнаестогодишњака на караули Холмец, удаљеној десетак километара јужно од Блајбурга.

Крвави Видовдан у дежели
Збивало се то 28. јуна, на Видовдан, а тај монструозни злочин снимила је аустријска телевизија ОРФ. Да тог дана, на том месту, не беше те телевизијске екипе, готово се ништа не би знало о хладнокрвном убиству недужних војника. А ево како је камера забележила наведено злочинство. Тројица младих војника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветских чаршава.

Све то, међутим није било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона за убиствима која су реализовали рафалном паљбом. Словеначки Хелсиншки комитет за људска права оквалификовао је тај догађај као „први документовани ратни злочин на простору бивше СФРЈ“, али је словеначка власт ћутке прешла преко те бестијалности. Пред тим доказаним ратним злочином, као и многим другим које су починили Словенци, очи је затворио и Хашки трибунал.

Злочин почињен на караули Холмец, званично словеначко руководство је оквалификовало као инцидент, а републичко тужилаштво је констатовало како „никакав злочин није почињен“. Посебно ваља истаћи да се председница словеначког Хелсиншког одбора, госпођа Неве Миклавчич Предан, обратила Тужилаштву у Хагу са предлогом да се починиоци и организатори тог злочина приведу правди.

У одговору, испод чијег текста стоји потпис Карле дел Понте, наведено је поред осталог да се „веома цени племенит рад словеначке хелсиншке организације“, али да је „рат у Словенији прекратко трајао да би се починили бројни ратни злочини“. Очигледно, одговор Карле дел Понте, имајући у виду његову бесмисленост, не заслужује никакав коментар.

Незастарелост ратних злочина
Припадници словеначке паравојске, уз благослов републичких челника, нису имали милости ни према рањеним војницима и старешинама, као ни према медицинском особљу које им је притицало у помоћ. Масу таквих примера регистровали су оперативни, обавештајни и медицински органи ЈНА. Један у маси тих примера је и Казнено-поправни дом у Добу при Мирни, где су Словенци сместили велики број ухапшених војника и старешина – тешких болесника.
Према званичним војним изворима ту су, поред осталих, били заточени: капетан Сахудин Лалић, са акутним погоршањем чира и тешком депресијом; потпуковник Раде Оташевић који је ухапшен непосредно после извршене операције – у време када је, са инфицираном раном и високом температуром, био на боловању у свом стану; Драган Благојевић са загнојеним прострелним ранама у пределу рамена и подлактице и, такође, високом температуром.

Осим њих, у веома тешком здравственом стању били су пуковник Вучковић, капетан 1. класе Благоје Мировић, заставник прве класе Петар Радан, потпуковник Милан Сарачевић, старији водник Шаћир Бећири и и мајор Ђорђе Петровић. У свим цивилизованим земљама чак се и најокорелијим криминалцима указује у таквим случајевима неопходна медицинске помоћ, али дежела је свесно кршила све међународне хуманитарне норме. У
правник тог казамата, као да је на специјализацији био код Менгелеа, хладнокрво каже да му је познато здравствено стање поменутих старешина, „али да је то затвор, а не болница.“ Долктор Врбанић, који потврђује речи овог Менгелеовог следбеника, каже поред осталог да су „општи услови смештаја изразито лоши – затвореници су смештени у самицама по двоје, а у затворским собама набијени као сардине“.

Оснивани су и логори за мучење
Заставник ЈНА Момир Стојановић и још неколико старешина ухапшени су у Домжалама. После дуготрајног испитивања, узимања отисака прстију и сликања, везане су им руке и укрцани у контејнер-фургон на моторном возилу којим су пребачени у напуштени рудник Дол при Храстнику.
У току превожења, због недостатка кисеоника и удисања издувних гасова, многи су током пута, дугог шездесетак километара, изгубили свест. У катакомбама напуштеног рудника, смештени су у просторији од тридесетак квадратних метара – без воде и тоалета, у којој је било смештено више од сто ухапшених.
Низу словеначких нечовештава придружују се у примери Наде Сворцан и Љубице Саше, грађанских лица на служби у ЈНА, које је, у њиховом приватном аутомобилу, зауставила паравојска, не дозвољавајући им да наставе пут према касарни у Шентвиду где су биле запослене. Наређено им је да се врате кући. Оне су, међутим, биле упорне у инсистирању да им се омогући несметан одлазак на посао.
„Ако већ морате на посао, изволите идите“, рекао им је један од злочинаца и упутио их у правцу у коме су биле посејане противоклопне мине. Експлозија је разнела аутомобил, наневши тешке повреде Нади и Љубици. У Универзитетском клиничком центру у Љубљани није им пружена благовремена помоћ, а поред нанетих им тешких телесних повреда, Нада Саше је остала без једне ноге.

Зашто ћути и држава Србија
Словенци су, да закључимо, прекршили све што се назива човечношћу и хуманошћу. Врло добро се знају и наручиоци и извршиоци великог броја почињених злочина. Словенци и Хаг о свему годинама мудро ћуте. Познато је и зашто. Није јесно, међутим, што се ћутању годинама придружује и држава Србија, мада је врло добро познато да ратни злочини никада не застаревају.

Словенија, Хашки трибунал, Европска Унија и Вашингтон и даље упорно ћуте о доказаним словеначким злочинима, који, подсетимо их још једном, никада не застаревају.

[Ξ Η⊶ ┯ Ξ Η⊶ ┯μ Η μ @Endendini1]

Да ли је РАДИЈАЦИЈА
ипак само МИТ
✯☭☢️ ✯☭ ☢️✯☭ ☢️✯☭
Чернобиљ - след догађаја које
ама баш нико није очекивао

#трендови

[Заштитник безГрађана @peravojchan]

Логор за српску децу Јастребарско у НДХ ( 37 км од Загреба ) 1942.
🙏☦️🇷🇸