Katarina Andjelkovic

To i samo tako

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Kaže mi: "mislim, ti nisi dosla na svet da bi mu ugadjala vec da bi ga otkrivala." I evo već 2h ta rečenica iz inboxa i ja odmeravamo snage.

[Emma Hilton @FondOfBeetles]

On Hantavirus: a (non-technical) thread.

Disclaimer: I am a biology PhD, but not virology/epidemiology. Husbandman is a virology PhD. But I’m told I’m good at communicating science, so here’s my take.

#Hantavirus

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

@mimamim85 The best of Queen :) Zauvek omiljena Pračetova knjiga.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Za one koje više zanima dr Langer je gostovala u Hubermanovom podcastu i ta epizoda je bila baš lepa. Takođe njena knjiga Osluškivanje sebe je prevedena kod nas.

[The Martian @SeeOutThere]

1979. grupa dosta slabih starijih muškaraca dovedena je u zabačeni manastir u Nju Hempširu. Kada su izašli iz kombija, dočekala ih je harvardska psihološkinja, dr Elen Langer. Rekla im je da će narednih nedelju dana živeti u tom manastiru bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom.
Dok su se starci mučili da unesu svoje teške torbe unutra, pogledali su oko sebe i shvatili da su upravo zakoračili u 'vremensku mašinu'. Sve unutra izgledalo je tačno kao pre 20 godina. Nije bilo moderne tehnologije, samo stari televizori, radio-aparati i časopisi iz pedesetih. Nije bilo ni ogledala, samo fotografije njih samih od preko pre dve decenije.
Dr Langer im je dala jedno pravilo: morali su da razgovaraju o događajima iz pedesetih kao da se dešavaju upravo sada. Tako su narednih nedelju dana pričali o dolasku Kastra na vlast, gledali emisiju Eda Salivena i čitali izdanja časopisa Life iz 1959. godine.
Poslednjeg dana boravka, dr Langer je videla nešto neverovatno. Isti oni ljudi koji su nedelju dana ranije jedva hodali uz pomoć štapova, sada su trčali po travi i igrali ragbi bez kontakta. Kao da su se podmladili unazad, i medicinski testovi su to također potvrdili. Bili su 'viši', sa mnogo stabilnijim držanjem. Prsti su im se produžili jer se smanjila upala koja je izazivala artritis. Sluh i vid su im se poboljšali, a kada su nepoznatim ljudima pokazane fotografije pre i posle, rekli su da muškarci izgledaju dve do tri godine mlađe. Pre eksperimenta, ovi ljudi su usvojili stanje naučene bespomoćnosti. Svet ih je tretirao kao slabe starce kojima je potrebna stalna nega, pa su i oni sebe tako videli. Ali za samo nedelju dana života kao da su mlađi, njihov um je prosrp naložio telu da zaista bude mlađe.
Taj eksperiment je poznat kao “Counterclockwise” studija (ponekad se naziva i Mind-Body Time Travel Study). Ova studija ju je učvrstila kao pionira u oblasti mindfulness i povezanosti uma i tela. Pokazala je da ono što mislimo o sebi (godine, sposobnosti, ograničenja) ima stvaran fizički efekat, što je tada bilo prilično kontroverzno. Njena istraživanja su kasnije otvorila vrata novim pristupima u zdravlju, starenju i psihologiji (kako percepcija utiče na imunitet, stres i oporavak).✨

[The Martian @SeeOutThere]

Ovaj čin humanosti zaslužuje poseban podsetnik svakog dana! Spašavanje psa zarobljenog u rezervoaru Sajran 2016. godine, gde su prolaznici formirali ljudski lanac kako bi spasili životinju iz brze vode, obeleženo je statuom postavljenom u martu 2026. u Almatiju, u Kazahstanu. Skulptura, postavljena blizu reke Velika Almati, prikazuje ovaj čin jedinstva i ljubaznosti. ✨🇰🇿

[The Martian @SeeOutThere]

Pol Koningem, inženjer podataka iz Sidneja, potrošio je 3.000 dolara da sekvencira DNK tumora svoje umiruće udomljene kuje Rouzi, zatim je te podatke obradio kroz ChatGPT i AlphaFold i dizajnirao personalizovanu mRNA vakcinu protiv raka.
Bez ikakvog znanja iz biologije. Tumor veličine teniske loptice smanjio se za pola u roku od nekoliko nedelja. Naučnici su to nazvali prvom personalizovanom vakcinom protiv raka ikada dizajniranom za psa.
Pol Koningem nije nasumičan čovek koji je imao sreće sa chatbotom.
On je veteran mašinskog učenja sa 17 godina iskustva. Bivši direktor Udruženja za nauku o podacima i veštačku inteligenciju Australije. Suosnivač AI konsultantske firme Core Intelligence.
Koristio je ChatGPT da se snađe kroz istraživačke procese sa kojima se ranije nije susretao. AlphaFold za modelovanje mutiranih tumorskih proteina. Sopstvene ML algoritme da identifikuje koji neoantigeni bi pokrenuli imuni odgovor.
Rezultat: pola stranice mRNA formule.
Dizajn vakcine stao je na pola stranice formula. Dokumentacija za etičko odobrenje da se vakcina primeni: 100 stranica.
Tri meseca. Dva sata svake večeri. Na kraju ga je osnivač jedne američke organizacije za borbu protiv raka kod pasa povezao sa istraživačem sa Univerziteta Kvinslend koji je već imao potrebna odobrenja.
Vozio je 10 sati do Getona u Kvinslendu za Rouzinu prvu injekciju u decembru 2025. Nedelju dana kasnije, tumor je počeo da se smanjuje.
Pre pet godina, jedan inženjer podataka ne bi ni pokušao da se bavi biologijom raka. Granice između oblasti bile su previsoke. Veštačka inteligencija ih spušta.
Ali to ne znači da su nestale. Ovo je uspelo jer je Koningem imao 17 godina iskustva u mašinskom učenju, veze sa univerzitetskim laboratorijama i mesece snalaženja kroz regulative. Stvaranje je postalo brzo. Primena nije.
Danas možeš da zakoračiš u oblasti koje su nekada bile nedostižne. Ali tvoje veštine, tvoja mreža kontakata i spremnost da prođeš kroz sav onaj dosadan deo posla i dalje odlučuju da li će nešto zaista zaživeti. 🇦🇺✨
(https://t.co/YjonWONq77)

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

@visnja_f Ooooo da

[ПРЕГРАД @PredragVostinic]

Čekaju ko će od nas prvi da pozove na aktivni otpor, pa da nas mlate i hapse!
A nas kojima je "ajmo" jedino i preostalo sprečava samo odgovornost za nevine žrtve eskalacije nasilja, a ne strah za sebe od njihovih maloumnika i poslušnika u pravosuđu.
all dobro... sve ima granice.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Svetosavska akademija koju podržavam.

[Autonomija Info @autonomijandnv]

Hor Karlovačke gimnazije napustio je obeležavanje Svetog Save , nakon što su na proslavu došli opštinski čelnici. Hor je nastup nastavio na dvorištu, gde su im se pridružili i ostali učenici.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Legenda kaže da je jednom krenula Vostani Serbije, a da se ja nisam rasplakala na prvi takt.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Preporučena literatura za danas:

[Bojana Selaković @bojana_mala]

Neverovatno je zaista na kakve se sve načine govori ovih dana o fact-finding misiji Evropskog Parlamenta, posebno koliko je nerazumevanje razlika između njenog političkog i pravnog karaktera a i ovo kolektivno naricanja predstavnika vladajuće stranke o tome kako je ona udarac na suverenitet Srbije i diplomatske protokole. Evo objašnjenja u formi niza, koju odavno nisam koristila, da bi bilo jasnije i preglednije:

Dakle, Evropski parlament (EP) i njegov Odbor za spoljne poslove (AFET) imaju institucionalno pravo da organizuju misije za utvrđivanje činjenica (FFM) u zemljama članicama EU, kandidatima za članstvo ili trećim zemljama, u okviru svojih ovlašćenja po Poslovniku EP-a. Ovaj instrument omogućava EP-u da dobije direktne informacije na terenu, bez oslanjanja na druge izvore ili izveštaje.

Konkretna pravna osnova u Poslovniku dozvoljava odborima da organizuju fact-finding posete u vezi sa pitanjima koja su predmet njihove nadležnosti, uključujući spoljnu politiku, vladavinu prava i ljudska prava.
1/9

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Thread vredan vaše pažnje plus divna inicijativa. ❤️

[K. @kicosh]

ovaj car je objavio u HD/u gomilu starih dizni crtaća sa sinhronizacijom iz osamdesetih https://t.co/0y6JCI39XQ

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

@OkoSokolovo1965 Meni je prijala promena i dinamika koju je Kanađanin uneo. Uključivanje orkestra je bilo beskrajno simpatično. Ceo koncert mi je zapravo imao veseliji ton nego oni koje sam slušala prethodnih godina.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Ove godine Novogodišnji koncert Bečke filharmonije je čaroban. ❤️

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Koliko je ovo sve tačno i koliko je u isto vreme smešno. Sem kada nastupi NE faza, tada ništa nije smešno. Dobro, možda je i tada malo smešno. 🥰

[Đekna @teskonaorznj]

Tred o todlerima i generalno maloj deci do tri četri godine.

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Znam gde pijem kafu u Novom Sadu. ❤️

[Marko Nešić @MarkoNei3]

Juče je otvoren kafić "Zvuci srca" u kojem će zaposleni biti osobe sa smetnjama u razvoju.
Pasaž u Zmaj Jovinoj 22L, popijte kafu i podržite ih. 🤗

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

Ovaj čovek ❤️

[Kemp @Kemp40S]

Zdravko Čolić & Royal Philharmonic Orchestra

Južnjaci

[Katarina Andjelkovic @Kajaaaaaa]

@alexis_o_O @mariuswatz @editart_xyz 😍😍😍😍

[roditelji_jjzmajeva @R_JJZmajeva]

Krv naših đaka je opomena koju ovaj grad mora da čuje

Istog dana kada uprava Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" poziva policiju da postupa prema svojim đacima, dvojica naših bivših učenika, mada u Jovinoj gimnaziji đaci nikada nisu bivši, jer zauvek ostaju naša deca, bivaju brutalno pretučena.
Uspešni studenti PMF-a i Arhitekture, mladi ljudi kojima se ovaj grad ponosi, završili su okrvavljeni u sopstvenom gradu, pred očima svih Novosađana.
Najbolje što imamo našlo se na udaru najgorih.

Podsećamo: Vukašin Đinović je bio prvi koji je javno podržao naše đake. Prvi koji je stao uz nas kada je trebalo hrabrosti. Prvi koji je govorio pred onom istom kapijom pred kojom već godinu dana branimo čast škole.
Branko Rodić, hrabri verni zaštitnik svih naših skupova, protesta i okupljanja. Neko, ko je svoju utamničenu profesorku podržavao svakog trenutka. Iskreno zabrinut za sudbinu svoje škole, spreman da brani vrednosti kojima smo ga naučili.
A danas, naš Vukašin i naš Branko, završavaju pretučeni na ulici.

Naše ogorčenje je ogromno. Naš užas je stvaran. Naš bes potpuno opravdan.
Opet nam tuku decu! Zato nijedna škola, nijedna zajednica, nijedan grad ne sme da ostane nem kada se ovako nešto dogodi.

Vukašin i Branko nisu samo imena u izveštajima. Oni su simbol generacije kojoj verujemo, koju smo obrazovali, koja nosi ono najbolje iz Jovine.
Štitićemo ih, kao što bi svaka kuća štitila svoju porodicu, ne iz obaveze, već zbog roditeljske odgovornosti i ljudskosti.

I zato danas, više nego ikad, moramo jasno i glasno da kažemo: ne pristajemo da nam biju decu. Ne pristajemo da se njihova krv, njihova mladost i njihova hrabrost razlivaju po trotoarima ovog grada kao da ne važe ni život ni obraz ni pravila kojima smo ih učili.

Jer onog trenutka kada prestanemo da branimo svoju decu, prestali smo da budemo škola, zajednica i ljudi.

Dok god postoji i jedno Jovino dete, na hodniku, ulici ili daleko od škole, mi ćemo biti tu.
I bićemo glas koji se ne gasi. To je naša dužnost, naš zavet i naša mera ljudskosti.

#NoviSad #JovinaGimnazija

[🌸🌸Duca🌸🌸 @CanicDusica]

Prevod:
Порука васпитачице из вртића:

После четрдесет година у учионици, моја каријера се завршила једном кратком реченицом шестогодишњака:

„Мој тата каже да људи попут тебе више нису важни.“

Без подсмеха. Без злобе. Само тиха искреност — она која дубље реже јер је невина. Трепнуо је, а затим додао: „Ти чак ни немаш ТикТок.“

Зовем се госпођа Клара Холт и четири деценије сам предавала у вртићу у малом предграђу Денвера. Данас сам сложила последњу кутију на сто и закључала врата за собом.

Када сам почела да предајем почетком 1980-их, то се чинило као обећање — заједничко веровање да је оно што радимо важно. Нисмо били богати, али смо били цењени. Родитељи су доносили топле колачиће на родитељске састанке. Деца су вам давала ручно рађене честитке са срцима која се нису баш поклапала. Гледање детета како изговара своју прву реченицу деловало је као магија.

Али тај свет је полако нестајао. Посао који сам некада познавала заменили су исцрпљеност, бирократија и нека врста усамљености коју не могу баш да опишем.

Моје вечери су некада биле испуњене папиром за цртање, шљокицама и лепком у стику. Сада их проводим попуњавајући дигиталне извештаје како бих се заштитила од љутитих имејлова или тужби. Родитељи су викали на мене пред двадесет петоро деце - једно ме је снимало телефоном док сам покушавала да смирим друго дете усред нервног сломa.

А деца... и она су се променила. Не по нашем избору.

Долазе уморни, анксиозни, престимулисани. Њихови сићушни прстићи знају како да превуку екран пре него што могу да држе бојицу. Неки не могу да успоставе контакт очима или да чекају у реду. Од нас се очекује да све то поправимо - да закрпимо празнине, излечимо трауму, предамо наставни план и програм и документујемо сваки потез - за шест сати дневно, са ресурсима који једва попуњавају фиоку.

Мали кутак за читање који сам некада направила, пун меких врећа за седење и папирних звезда, заменили су табеле са подацима и „метрика учења“. Млада директорка ми је једном рекла: „Клара, можда си превише брижна. Округ жели мерљиве резултате.“

Као да је љубазност слабост.

Ипак, остала сам. Због малих, светих тренутака које ниједна табела није могла да измери —
шапат: „Подсећаш ме на моју баку.“
дрхтава порука на којој је писало: „Овде се осећам безбедно.“
тихи дечак ме је коначно погледао у очи и рекао: „Прочитао сам целу страницу.“

Те ситне варнице су биле разлог да се стално појављујем.

Али ове прошле године нешто се у мени сломило.

Агресија је постајала оштрија. Смех у зборници претворио се у тишину. Светлост је нестала из толико очију. Гледала сам како бриљантни наставници — моји пријатељи — нестају под теретом исцрпљености, њихову радост замењује преживљавање.

Осећала сам како и ја бледим, попут креде на табли која је превише пута обрисана.

Зато сам данас почела свој опроштај. Скинула сам избледелу уметност са зидова и убацила тридесет година ручно рађених честитки у једну кутију. У задњем делу фиоке пронашла сам писмо једног ученика из 1998. године:

„Хвала вам што сте ме волели када ме је било тешко волети.“

Седела сам на поду и плакала.

Никаква забава. Ни аплауз. Само руковање младог директора који ме је назвао „госпођо“ док је проверавао обавештења.

Оставила сам своју љуљајућу столицу, као и кутију са налепницама. Оно што сам понела са собом била су сећања – лица стотина деце која су ми некада довољно веровала да испруже руке и уче. То се не може отпремити. Не може се измерити. Не може се заменити.

Недостаје ми време када су наставници били партнери, а не мете. Када су родитељи и едукатори радили један поред другог, а не у супротности. Када су школе више мариле за чудо него за бројеве.

Зато, ако познајете наставника – било ког наставника – захвалите му се. Не шољом или поклон картицом, већ речима. Поштовањем. Разумевањем да иза сваког резултата теста стоји срце које довољно брине да покуша.

Јер у свету који их често занемарује, наставници су ти који никада не заборављају нашу децу.