Капетан Хусеин Ђозо ( имам ) капетан Ханџар Дивизије ( односно 1. Хрватска ) на вечери са Милетом Будалом 1943. Ђозо је учествовао у безброј покоља Срба, и Јевреја у источној,северној Босни, и у Срему.
О Србима:
- Мустафа Кемал Ататурк, отац модерне Турске и њен први председник, на пријему српског посланства на челу са Трајаном Живковићем 1919. године:
„Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте”.
Постоји прича у Хиландару да је Богородичин појас узет из манастира однесен у Ватопед и никада није враћен.
Наиме кнез Лазар је велики дародавац Хиландара, градио је припрату и обнављао манастир. Није логично да Богородичин појас поклони грчком манастиру. Предање каже да је Лазар појас поклонио Хиландару и тако је и забележено у историји али онда пише да је појас касније доспео у Ватопед. :)
Постоји казивање у манастиру које каже да је у време бугарске управе појас ”позајмљен” Ватопеду али никада није враћен.
Лазар је археолошки потврђен у Хиландару, а његова фреска у Ватопеду се појављује тек у 18. веку.
https://t.co/SG2dIERcAd
https://t.co/QkbQVb100v
GPT Mini и грб Мусића у модерном стилу. На белом штиту налазу се црвена греда а 6 ружа, 3 са једне и 3 са друге стране. Мусићи су били српска властелинска породица из друге половине XIV века. Воде порекло од челника Мусе који је био ожењен Драганом, сестром кнеза Лазара.
🇷🇸Лепоте Србије
Манастир Ђурђеви Ступови, задужбина Стефана Немање, саграђен је у 12. веку као симбол доласка Стефана Немање на чело независне државе. Назван “Ђурђеви” јер је посвећен Светом Ђорђу, а “Ступови” по две куле (ступа) које су се налазиле лево и десно од припрате.
GPT, GIMP и Toмановићи - на сребрном пољу налази се две унакраксне назубљене греде и лав - херајлидички симбол Босне а не челници орао Николе Алтомановића. После пада Босне примили су ислам а Андрија Качић каже да су из Херцеговине што челница Николе Алтомановића јасно говори.
Грок, FLUX и грб Тарзаровића - на смеђем штиту налази се три трубачка рога док се на врху налази златни лав. Веома могуће да се овде ради о Тарсићима и Тезаловићима по Вучети Радмиловићу-Тарсићу 1420-1428 као и Браило Тезаловић 1411 који је био гласник Павловића-Радиновића.
Петрус: Камени стражар нашег заборава
Недалеко од Параћина, на каменитој заравни брда Чокоће, не налазе се само рушевине. Тамо спава Петрус – место које не виче својом величином, већ грми својом дубином.
Ово није била само тврђава од камена и креча. У клисури Црнице, где су се манастири и испоснице преплитали са кулама, Петрус је био Мала Света гора. Био је то простор где су мач и молитва стајали једно уз друго. Док су жупан Вукослав и војвода Цреп надгледали путеве, ова брда су дисала литургијом и оштрила се за одбрану.
Петрус је место где је заустављен страх.
Управо одавде, 1381. године, војвода Цреп је повео своје витезове у битку на Дубравици. То није била само локална чарка, већ први велики одговор српског челика на отоманску најезду. Ту је доказано да сила има границу и да Петрус није само осматрачница, већ несаломива капија Поморавља. Сигналне ватре са Чокоћа нису јављале само опасност, оне су јављале отпор. Тај пламен је био потпис витешког духа који је Петрус уписао у вечност.
Али данас, Петрус је тишина која нас оптужује.
Остављен на маргини, зарастао у коров и препуштен зубу времена, он делује као одбачени штит старог ратника који више никоме не треба. Као да смо заборавили да оваква места нису само гомиле камења, већ кичмени стуб нашег бића. Заборављајући тврђаву која је преживела турске стреле, а поклекла пред нашим немаром, ми заборављамо сопствено порекло.
Петрус није само стари град.
Петрус је болна и жива опомена.
Он нас пита: ако дозволимо да овакви сведоци победе и молитве нестану у трави, шта ће од нас остати када дођу нови ветрови историје?
Након Првог светског рата, Бранислав Нушић је покренуо иницијативу, а касније је и основано друштво пријатеља уметности под њеним именом. Ово друштво је подигло павиљон на Калемегдану за уметничке изложбе и данас се користи у исте сврхе.
Павиљон Цвијете Зузорић, Београд
Цвијета Зузорић Пешони (Дубровник, 1552 — Анкона, 30. новембар 1648) била је племкиња, поета, песникиња из Дубровачке Републике. Рођена је у српској трговачкој породици из Херцеговине, када су у XV веку Милаш, Радивој и Влатко дошли у Дубровник и постали Зузорићи