Zamoljen sam od Milovana Milivojević da objavim ovu poruku i zamolim za retvit.
Pozvani su svi ljudi koji se solidarišu sa bolom ove porodice:
Poštovani novinari i građani Srbije
U sredu 23. septembra u 10 h ispred Predsedništva Srbije u ulici Kralja Milana, Milovan Milivojević, otac stradalog Milomira Milivojević u fabrici Milan Blagojević u Lučanima, obratiće se novinarima povodom predaje zahteva predsedniku Republike Aleksandru Vučiću i ministru odbrane Bratislavu Gašiću za postavljanje spomen ploče u fabrici na mestu stradanja svog sina.
Porodica Milivojević već devet godina pokušava da na primeren način, odgovarajućom spomen pločom obeleži mesto stradanja svog člana porodice, ali se suočava sa raznim administrativnim i birokratskim preprekama, kao i nerazumevanjem odgovornih koji onemogućavaju ovo nastojanje.
Pozivam Vas da ispratite ovaj događaj
Milovan Milivojević
Presude sudova kontrolisanih od strane kartela nosićemo kao ordenje
Naš kolega Andrej Tanko danas je proglašen krivim za ometanje službenog lica i osuđen na uslovnu kaznu od šest meseci. Posle više od deset meseci pritisaka, prozivki i pokušaja diskreditacije, doneta je presuda koja nas nije iznenadila, već nas je još više uverila da se borba za pravdu mora nastaviti i da istina MORA izaći na videlo!
Ne verujemo da je Andrej kriv, već da je ovo još jedan pokušaj da se zastraše i ućutkaju oni koji prkosno stoje pred pesnicom gvozdenog kriminalnog režima, imaju kičmu i svoje ja. Jedno je sigurno - nismo uplašeni i nema sile koja će stišati naš glas.
Andrej i njegov pravni tim uložiće žalbu i koristiće se svim dostupnim pravnim sredstvima da bi pravda bila dostignuta.
Mi ćemo nastaviti da ponosno stojimo uz njega kao što smo stajali od prvog dana. Ova presuda je samo početak još odlučnije borbe za istinu.
Pravda ne sme biti privilegija za pojedinca, ona mora biti jednaka za sve.
NEĆEMO ODUSTATI!
Zajedno uz Andreja, BORBA SE NASTAVLjA!
ПРЕСУДЕ СУДОВА КОНТРОЛИСАНИХ ОД СТРАНЕ КАРТЕЛА НОСИЋЕМО КАО ОРДЕЊЕ!
Студент Андреј Танко проглашен је кривим за ометање службеног лица.
Изречена му је условна осуда: уколико у наредне две године понови исто кривично дело, казна затвора од три месеца биће извршена.
Први који је осуђен од почетка студентских протеста није нико од одговорних за пад надстрешнице, напада на грађане и студенте или бројних афера које су се догодиле у међувремену.
Први осуђени је студент.
Србија се кажњава, а мафија је на слободи.
Док правда служи као средство притиска, борба остаје наша дужност.
Четвртак, 26. март
Смрт студенткиње Филозофског факултета затекла је академску заједницу у стању шока и туге. Уместо одговорности и достојанства, већ у првим сатима након трагедије, почиње нешто друго.
У јавности се појављују узнемирујуће фотографије и снимци, док се истовремено шире непроверене, сензационалистичке и политички мотивисане тврдње.
Тиме је грубо нарушено достојанство преминуле, њене породице и целе академске заједнице.
У прорежимским медијима се појављују детаљи и видео снимци који не могу бити доступни без директног цурења из истраге.
Од првог тренутка, трагедија се не третира као питање одговорности, већ као материјал за конструисање наратива.
Петак, 27. март
Наредног дана, тај наратив добија јасан правац.
УКП поново улази на Филозофски факултет, уместо да се бави околностима трагедије, фокус се усмерава на студенте. Траже се пленумска документа, записници, материјали који се односе на организацију студената у блокади.
За ово време, полиција снима, материјал се готово у реалном времену појављује у медијима, а медији га одмах користе за обликовање приче.
У програму Информера иде се и корак даље: чита се обдукциони налаз, документ који мора да остане заштићен. Неко га је доставио. Неко је одлучио да га прочита.
Тиме се јасно показује спрегa институција и медија.
У истом дану, без иједног доказа, студенти у блокади и академска заједница се означавају као одговорни.
Субота, 28. март
У атмосфери у којој су већ јавно таргетирани, студенти настављају организацију за локалне изборе 29. марта.
Формирају се мобилни тимови, правни тимови, успоставља се логистика и одлази се у општине широм Србије.
Упркос притиску, процес се не зауставаља, присуство на терену се шири, а одлука да се учествује остаје чврста.
Недеља, 29. март
Изборни дан протиче у атмосфери отвореног притиска.
Студенти са терена, укључујући студенте Филозофског факултета, позивају се на информативне разговоре током самог дана. Долази до привођења, задржавања, пребијања и застрашивања, како на бирачким местима, тако и ван њих. Притисак је усмерен и на професоре.
Оно што је данима грађено у медијима сада добија свој директан облик на терену.
Понедељак, 30. март
Објављују се резултати избора.
Упркос притисцима, малверзацијама и бројним неправилностима, бележи се највећи пад подршке Српској напредној странци у последњем периоду. Истовремено, студентске листе постижу резултат који превазилази домете било ког актера од доласка Српске напредне странке на власт.
Уместо смиривања, притисак се појачава. У јавности се све отвореније доводи у питање аутономија универзитета, а академска заједница наставља да се представља као проблем.
Трагедија се више не користи као повод, већ као оправдање.
Уторак, 31. март
Зграда Ректората Универзитета у Београду постаје место директне интервенције.
Припадници УКП-а улазе у Ректорат, иако нема јасног објашњења по ком основу. Кроз Ректорат се улази и ка Филозофском факултету, који је већ био претресан.
Полиција иде право у просторије које су коришћене за активности пленума, претура по свакој кутији, сваком куту и сваком папиру.
Заплењена је и опрема за прву помоћ, која се бесрамно представља као "парамилитарна", а брауниле и физиолошки раствор се карактеришу као оружје.
У ректорату су и студенти који имају наставу, професорима се омогућава излазак, студентима не. Задржавају се у згради, траже им се индекси, кретање је ограничено.
Снимци из унутрашњости у истом тренутку завршавају у Информеру. Полиција снима, медији објављују, наратив против академске заједнице се формира. Испред Ректората долази до окупљања и сукоба са полицијом.
Универзитет престаје да буде аутономан простор, постаје простор контроле.
Од трагедије, преко медијског обликовања, до институционалне силе, редослед је јасан.
Трагедија се користи да се креира кривица.
Кривица да се оправда притисак.
Притисак да се сломи заједница.
Заједница није сломљена.
Овај процес се не завршава онда када притисак достигне врхунац.
Крај је када ми кажемо да је крај.