Poison Ivy

Само тренирам и читам!

[Sandra Podrascanin @sandrapodra]

POKLANJAM jedan ovakav duks da mi se ugrejete 🫶🏻 Necu ni da vam pisem o materijalu i kvalitetu videcete same kad ga dobijete pa cete vi meni reci 🌸 RT & Follow i saljem jednoj od vas sledece nedelje 💕

[Ђурђијина мама @miljanarad]

ДА ЛИ СУ ПРЕДЛАГАЧИ:
- ПАВЛЕ ГРБОВИЋ,
- ВЛАДИМИР ПАЈИЋ,
- АННА ОРЕГ,
- АХМЕДИН ШКРИЈЕЉ,
- МИНЕЛА КАЛЕНДЕР И
- СХАИП КАМБЕРИ
ДА ХПВ ВАКЦИНА БУДЕ ОБАВЕЗНА ЗА НАШУ ДЕЦУ, БИЛИ УПОЗНАТИ СА ОВИМ ЧИЊЕНИЦАМА ПРЕ ПОДНОШЕЊА ПРЕДЛОГА СКУПШТИНИ👇

[Милош Станић @shorin011]

За све који до сада нису чули, на сајту Гора Савина имамо виртуелни Музеј Јасеновца са огромном колекцијом књига, снимака, сведочанстава.

Ако имате нешто везано за ову тему а да нисмо до сада укључили у колекцију јавите нам.

Морамо сами да радимо оно што наша држава неће.

https://t.co/IS6ApuOgFG

[študenti🗳️3magujejo @milichka]

Slovenija 🇸🇮
Osnovnoškolci sada mogu da zamene 3 dana škole za pozorište, kulturu, umetnost, arhitekturu i urbanizam. Po modelu škola u prirodi/Škola u kulturi.
Cilj je da se deci približe kulturni sadržaji, da razvijaju kreativnost i kritičko mišljenje.

[Ранко Шкулетић 🇷🇸🇷🇺🇬🇷 @RSkuletic]

Пронађена је нова фотографија која приказује Свету Матрону Московску
Ова фотографија је сачувана у архиви блаженопочившег млађег брата Ивана Дмитријевича Никонова, који ју је недавно поклонио Музеју њеног сећања у њиховом родном селу Себино, Тулска област.

Фотографије датирају

[Nina @Nina08250824]

Март

- 2. марта 1990. у дворишту Основне школе "Муса Зајми" у Гњилану нападнута је српска ученица Л. М. из 3. разреда ове школе. На њу је грубо насрнуо Шиптар, ученик 5. разреда и, без икаквог разлога или повода с њене стране, истукао је штапом у дворишту школе Други ученици Шиптари, који су ово посматрали, одобравали су батинање пљескањем.

- 2. марта 1990. у сумрак, у селу Крушевац код Пећи, запаљена је кућа Србина Николе Лајковића, која је потпуно изгорела. Већ смо помињали да су у овом истом селу, пре неког времена, запаљени стогови сена двојице других Срба, Чедомира Стриковића и Васе Маљевића, али "пиромани" нису ухваћени. Никола и Јелена Пајковић кажу: "Тог дана, у петак, били смо у Пећи. Претходно смо четири пет дана били у Котору, где нам је млађи син, иначе тежак срчани болесник. Нисмо се надали да ћемо ово доживети од комшија (Арбанаса), са којима смо цео век провели. Годину дана да се пресабирамо, нећемо знати шта нам је све изгорело у кући. Имали смо 2.000 кила жита, а није остало ни зрна. Злотвору још није била довршена кућа, него је запалио и два стога сена. Нико од комшија Арбанаса није те ноћи дошао да помогне у гашењу пожара. Сутрадан, тек да се заброје, дошли су Зумбер и Ука Бериша, а боље да нису дошли ни тада".

- 3. марта 1990. око 14 сати, у селу Вешане код Суве Реке, на позив упућен преко мегафона са минарета џамије, око 600 Шиптара из села Вешане, Трња и Топличане, скупили су се пред авлијом српске породице Јована Јовановића. (У селу има око 200 шиптарских и 50 српских кућа). Окупљени Арнаути су пред капијом урлали, псовали и вређали, све док није дошла милиција из Суве Реке и растерала их. Сутрадан ујутру опет се окупило пред авлијом Јовановића око 1.000 Шиптара и тек око 11 сати их је милиција растерала. "За та два дана век нам је скраћен свима за десет година", каже домаћин куће Јован Јовановић. Још неким другим Србима у овом селу претили су други Шиптари претходних дана. Тако је Гани Гаши претио Николи Илићу, а Сејди Круезиу и Адни Таши малтретирали су Николу Јанковића, када је са женом возио лекару своју болесну ћерку.

- 4. марта 1990. у Вучитрну, у Цетињској улици бр. 4, непознати Шиптари провалили су у кућу Драгослава Дробњака и поломили стакла на прозорима и вратима, као и део намештаја, и онда побегли.

- 5. марта 1990. поподне око пола шест, у приштинском насељу Врањевац Шиптари су каменовали путнички воз бр. 3663, који је из Ниша долазио за Косово Поље. Каменицама су поломили стакла на прозорима, али није било повређених путника.

- Истога дана око 10 сати ујутру запаљено је сено Миодрагу Војиновићу из Истока и изгорело је у стогу око 2 трактора суве луцерке. У близини пожара пронађена је потом шибица аустријске производње, али и поред пријаве милиције, подметач пожара није нађен.

- 5. марта 1990. око 15:30 сати, на путу Митровица - Вучитрн, код села Шуковац, десио се свакако несвакидашњи догађај у тужној косовској свакодневици. Србин Зоран Данчетовић (34) из Вучитрна, са сестром Станком Гвоздић, трудницом у деветом месецу, и њеним синчићем Борисавом од 2,5 године, и Мирком Трифуновићем, ишао је колима мирно тим путем. Пут су му препречили бројни Шиптари, који су се враћали са сахране једног од повређених демонстраната који је подлегао ранама. Они су Зорану стали пред кола и почели да их ударају рукама и ногама са свих страна. Каменицама су му разбили предње десно крило на вратима и полупали шофер-шајбну. Једна каменица је погодила трудницу Станку. Тада је Зоран дао гас, да не би били ту сви линчовани, и једва је успео да побегне од разјарене шиптарске руље, која је на њега била кивна што није хтео да им отпоздрави са два уздигнута прста! Данчетовић је затим све ово пријавио СУП-у у Вучитрну, али је потом он, а не нападачи, приведен у затвор у Митровицу, и у затвору је, без икаквог саслушања, провео две ноћи. Наиме, шиптарски насилници су накнадно оптужили овог Србина како је наводно колима "повредио 11 Албанаца", што се одмах показало као лаж, те је нападнути Србин сутрадан пуштен из затвора. Од Шиптара нападача нико није кажњен.

5. марта 1990. Епископ Рашко-призренски Павле и ректор Призренске богословије отац Милутин Тимотијевић били су на разговору код Јусуфа Зејнулаху, председника ИВ Скупштине Косова Ту су изнети новији напади арбанашког становништва на српска црквена лица и имања. као и примери скрнављења светиња и гробова у српским насељима, као и паљевине црквене имовине и пљачке неколико цркава на Косову Наравно, ово је само уопштен "рапорт" са тог сусрета, а сама стварност правог стања и страдања Српске Цркве на Косову и Метохији далеко је тежа и трагичнија. Смирени крстоносац Владика Павле пристаје на овакве "разговоре" само зато да покаже да је незлопамтљив владика једног напаћеног и готовог да прашта хришћанског народа, коме је Косовски завет страдања историјска судбина.

- 6. марта 1990. поподне око 15:30, у селу Церница код Гњилана подметнут је пожар у плевњу, зграду за сточну храну, Србина Петра Димића Поред кровне конструкције ове зграде, дуге 18 м, а широке 7 м, изгорела је и сва сточна храна детелина, слама и око 500 снопова кукурузовине Такође је подметнут пожар и под плевњу његовог суседа Светомира Симића, и изгорела је сва зграда, дуга 22 м, а 6 м широка, и сва сточна храна у њој, као и још 300 кгр брашна и 300 кгр мекиња за стоку. Село Церница је иначе мешовито, али су у њему већина Шиптари. Димић је претходног дана био на разговору у школи са Енвер Блацом из Цернице Шиптар га је питао "Зашто деца (српска) не иду у школу?" Србин му је одговорио "Ја вас питам зашто не иду 1 Да ли није зато што сте ви учили вашу децу против наше и нас?" Разговору су били присутни и 5 наставника Шиптара Онда је одједном према њему устао и пошао учитељ Расим Оџа, и запитао га "Зашто псујеш" мада није било никакве псовке при разговору, ни са једне стране. На ту очигледну провокацију, Димић је рекао "Да ли ти ниси устао да се свађаш са мном због моје браће коју си ти иселио" Наиме, још 1962. године тај исти Раим Оџа је претукао брата му Слободана Димића, а овај је сутрадан сачекао Раима са једним братом и истукао га, али је зато морао одмах да се сели, и отишао је у село Кумаре код Лесковца. На то је сада баш и потсетио Оџу Петар Димић У међувремену је дошао Петров син Коста и одвео је свога оца кући Све ово је пријављено СУП-у у Гњилану, за сваки случај. После тога, Димићу је подметнут пожар, а ко му га је подметнуо он добро зна, али није хтео да се тужака, него је сам обновио свој плевљак, рекавши "Нећу да га гледају Шиптари спаљеног".

- 6. марта 1990. у Пећи, око подне, Шиптар Али Кељменди (45), у својој приватној радњи, покушао је да силује Српкињу 3. С. иначе жену и мајку двоје деце Она је била ушла у радњу Кељмендија да купи намирнице о нападу је испричала следеће: "Ушла сам у продавницу и затражила да купим брашно, а Кељменди ми је рекао да ћеш га донети да погледам. Међутим, када је изашао испред тезге, ухватио ме је и почео да зде вуче у магацин своје продавнице, покушавајући да ме силује. На срећу, тада је у продавницу ушла једна жена, а ја сам успела да се истргнем и побегнем" По пријави, судија је овог силеџију казнио са 40 дана затвора.

- 7. марта 1990. пре подне, у близини манастира Високих Дечана, нападнут је и претучен Србин милицајац Горан Рогановић, запослен у СУП-у Београд Њега су претукли 4 Шиптара младића од којих су 2 брзо ухваћена, а 2 су у бегству Рогановић је иначе родом Дечанац, и пред његовом кућом близу центра Дечана, док је седео у свом возилу чекајући оца, изненада је на њега налетео "опел" пећке регистрације, са 4 Шиптара у колима, и ударивши га оштетио му је леви блатобран Рогановић је одмах кренуо у потеру и сустигао возило нападача близу манастира Дечана. Тада су из кола изишла 4 Шиптара и мучки напали самог Рогановића и бесомучно га тукли, говорећи на шиптарском: "Треба га убити" Убрзо је стигао Горанов отац са па тролом милиције, те су 2 нападача одмах ухваћена, а двојица су побегла Један од нападача, Алија Бајрамиј (22), из Доњег Стреоца, кажњен је од судије за прекршаје са 40 дана затвора, док је други нападач, Авдуљ Бећирај, из истог села, ослобођен "због недостатка доказа"! Ако обесни Шиптари овако насрћу на милицајце, како ли тек насрћу на незаштићени Српски живаљ по Космету?

- Одавно је примећено све агресивније понашање Арбанаса према Горанцима у Драгашу и Призренској Гори Шишари ове Словене муслимане покушавају да албанизују и увуку у своју окупаторску офанзиву против Срба и Србије Како се Горанци све више одупиру тој арнаутској агресији, они су све чешће мета шиптарских напада. Тако је 7 марта 1990, поподне око 4 сата, Шиптар Арсим Круезију у Драгашу, гвозденом шипком напао и претукао Горанца Базду Фехатиза из Драгаша. Један од Горанаца, Адам Хичко, о томе је рекао следеће "Дошло је време да и нас гвозденим шипкама туку, а да ми Горанци не знамо више како да се одбранимо од свих тих насртаја Албанаца". Силеџија Шиптар кажњен је касније са 50 дана затвора

- 7. марта 1990. око 13 часова у самом центру Приштине, када се зауставио на семафору, ауто "застава 750" Србина Предрага Нинчића, иначе студента у Приштини, изненада је погођен већом каменицом у бочно стакло, на страни сувозача Нападнути српски студент пријавио је напад милицији, али додаје "Не очекујем да ће тај "бацач камена" Шиптар бити откривен".

- 8. марта 1990. ујутру око 9.30 сати, у Истоку, у насељу Болован, каменована је кућа Српкиње старице Танкосаве Поповић Учинила је то група шиптарских ђака, који су јој претходно поломили неколико стубова жичане ограде у дворишту, па кад се старица појавила на вратима куће, они су уз псовке и увреде засули кућу каменицама у побегли У кући је у време каменовања било шесторо српске малолетне деце, која су се препала и заплакала

- 12. марта 1990. у Гораждевцу код Пећи, изненада је око 13 часова избио пожар у непосредној близини српског православног гробља. Претпоставља се да су пожар изазвали шиптарски ученици из Основне школе у Гораждевцу. На овом истом српском гробљу, пре десетак дана, оскрнављено је неколико надгробних споменика.

- У среду, 14. марта 1990. поподне, у самом центру Призрена нападнут је јерођакон Андреј Ђилерџић, професор Српске богословије у Призрену. Он се са ђацима богословије враћао из цркве, и на неколико метара близу чесме, код Синан-пашине џамије, на њега су намерно налетела кола и ударила га у ногу. Кола су ишла право на њега, пресекавши обе траке пута, те прешавши на другу страну улице. Отац Андреј је ударен у ногу око колена, али је срећом и сам поскочио, па је прошао без прелома ноге. Уз њега је у близини био и професор, отац Ђорђе Трајковић, који је све то видео. Шофер за воланом, неки млађи Шиптар, само се зацерекао и колима побегао. Овај напад пријављен је одмах Републичком СУП-у Призрену, уз податак да је ауто био "фолксваген" број П 3 331-80, па је нападач кроз 2 дана ухваћен Када је нападач ухваћен, у петак поподне, у Српску богословију дошла су двојица старијих грађана Шиптара, Илија Лауша и Максут Рогова, који су уствари дошли да траже обуставу тужбе, јер су нападачи њихови синови, Исмаиљ Лауша и Вољан Рогова, који су и возили кола "фолксваген". Родитељи су причали да су се "деца напила" и "веселила", те да нису имали намеру да повреде професора, свештено лице. Након тога у Богословију су дошла и оба младића (стари око 20 година), и молили оца Андреја за извињење. Он им је извињење примио, али је рекао да је напад већ био пријавио органима безбедности. Сматра да се то могло десити и другом пролазнику, али остао је под утиском да је налет колима био намеран, јер су кола директно укосо прешла трасу пута, а возачи су потом са смехом побегли. Иначе, шиптарски напади на ученике и професоре Призренске богословије нису ретка појава на Космету за последњих пола века.

- Новинар Предраг Тешић објавио је у Загребу ("Панорама суботом" - Вјесник од 17. марта 1990) следећи карактеристичан текст са Косова: "Напуњене пушке Албански сепаратисти и националисти на све начине покушавају да отерају, или сатру, све што је српско на Косову. Драган Дејановић из Липљана ми каже "Хоћеш да се мењамо само 15 дана. Ти да живиш поред Хусе и Алије, а ја да одем у Београд или Загреб. Дат ћу ти и кола и све што хоћеш. Имам двоје дјеце, једно од 6 а друго од 9 година. Они не гледају као сва дјеца цртане филмове, већ дневник. Каже ми овај мањи: Како је сретна наша тетка у Београду, она шета слободно!" - У немирима последња, три дана сијечња (јануара 1990) само срећа је спасла Албанце и Србе да не дође до правог крвопролића. Из седам праваца су албански демонстранти напали Липљан, у којем 80 % становништва чине Срби. Најгоре је било на мосту преко Ситнице. Ријека је тих дана била набујала, па се у град могло ући само преко моста, на коме се албанским демонстрантима одупирао здружени одред милиције. На другој страни моста, Срби и Црногорци су напунили пушке чекајући у кућама да Шиптари продру у град. Дио њих је желио побјећи, али су их комшије пријатељи задржали од тога ријечима: "Остат ћемо овдје у нашим домовима да изгинемо!!" - Слично је било у Пећи, гдје су демонстранти три дана држали у блокади град, и у другим градовима и местима Косова. "Да није било Здруженог одреда милиције, албански демонстранти би продрли у центар града и избио би грађански рат", прича нам Аслам Сламнику, начелник Центра сигурности станице милиције у Пећи. - Сијечањ и вељача (јануар и фебруар 1990) су крцати примјерима насиља над Србима и Црногорцима на Косову 26. 1. демонстранти су у Пећи напали и измлатили Бранка Ђукића, у пећком насељу Капишница покушали су силовати Светлану Гојковић, а у селу Горња Битиња тројица Албанаца су силовали Српкињу, нападали су труднице, прича нам Драган Дејановић, и заустављали су аутобусе тражећи има ли у њима Срба... У ожујку (марту 1990) су почели палити српска имања. Тако су у селу Крушевац прво запалили стогове сијена Чеде Стриковића, па 9 стогова Васе Миљевића, па читаву кућу Николе Пајковића. У Церници код Гњилана горјела су имања Петра Димића и Светомира Симића... Ових дана Албанци не дозвољавају дјеци српске и црногорске националности да иду у школу и уче се, супротстављајући се њиховим захтевима да се због сигурности настава одржава само у пријеподневним сатима Албански ђаци упадају у школе и сједају у клупе, а српским ђацима не дају. Кад дођу малишани Срби, одбијају да изађу вичући: "Демократија" и "Хоћемо да учимо" - Иначе, вреди приметити да је ово један од, ретких, објективних дописа са Косова који су се појавили у штампи у Хрватској. У Словенији нема ни ретких, има само прошиптарских и антисрпских.

- 15. марта 1990. увече око 20 сати, у приватној кафани "Албатрос" у Ђенерал Јанковићу код Качаника, српску певачицу народних песама Дренку Стојковић из Урошевца, која већ више од деценије пева народне песме и од тога живи, напао је Шиптар Шабан Мехмети (35) из истог места, најпре речима: "Зашто се овде пева српска песма, ово није Србија", а онда је почео да псује и певачицу и све Србе, вичући да је ово "албанско Косово" итд. Певачица му је пришла и рекла да је ту крај ње и друга певачица која пева само албанске песме, а када он није престао да је врећа, она је позвала милицију. Но судија за прекршаје у Качанику одбио је да донесе било какву пресуду, због чега је Дренка Стојковић морала да напусти своје радно место!

- Лист "Јединство" из Приштине (15. марта 1990) доноси званично објављене податке о поседовању и злоупотреби оружја на Космету. По званичним полицијским подацима на Косову око 50.000 грађана има дозволу за ношење оружја, али их је далеко више с оружјем без дозволе, а сваке године још 11.000 лица траже одобрење, што је више него у читавој Југославији. Саопштено је такође да од 1981. до 1989. г. откривено је и заплењено следеће незаконито поседовано оружје: 5.000 пиштоља, 427 војничке и 74 аутоматске пушке, 7 пушкомитраљеза, 114 бомби и око 100.000 метака, затим преко 8.000 кгр. експлозива и 146 експлозивних упаљача. Констатовано је, такође, да тајна трговина оружја и наоружавање Шиптара по Косову и даље траје. Ухваћени су бројни Албанци са већим залихама оружја, неки од њих приликом кријумчарења, још на југословенској граници, а неки у појединим местима Космета. Речено је да међу Шиптарима продавцима оружја има и војних лица.

- И половином марта 1990. још неке школе по Косову не раде. Наиме, после оних немира пре месец дана, српски ђаци у многим школама нису омели више да иду у школу, а родитељи Срби тражили су да се српска деца одвоје од шиптарских ђака и да наставу похађа ју посебно у првој смени. Шиптарски ђаци и наставници нису то дозвољавали, спречавали су наставу српској деци, запоседали учионице, нападали школе. Тако је било у Приштини, Вучитрну, Гњилану, Клини и неким другим местима. У приштинској Средњој школи "19. новембар" један шиптарски ученик ножем је напао Србина професора Сретена Митровића, а кад је овај настојао да силеџију ухвати, овај је побегао у гомилу ђака. И у другим школама у Приштини, Урошевцу и другде шиптарски разуларени ученици дивљали су по школи и около, бацали се каменицама, звиждали и разбијали прозоре и клупе. Тако је било у Средњој медицинској школи у Приштини. Све ово само показује какав хаос влада на Космету, у свим областима живота и рада, и како албански агресори немају никаквих скрупула, нити мисле на будућност своје деце, а о српској деци да и не говоримо. Фашистоидна једнонационална политика њих је заслепила.

- 16. марта 1990. у селу Шаљиновце код Истока нападнута је група српских ученика из села Опрашака. При повратку из школе, 9 српских ђака плашио је и на коњу јурио и малтретирао Шиптар Рифат Бајрамај (18) из Шаљиновице. Он је у два маха на коњу у галопу јуришао на групу српских ученика, показујући им при том два уздигнута прста! После овог насртаја на недужну децу, Срби у селу, њих око 200, одржали су протестни збор на којем су изнели и многе друге зулуме породице Бајрамај над Србима, од како се, пре 15 година, та шиптарска породица доселила из Ђаковице. Обесни Шиптари из те куће нападали су до сада српске породице Бабовића, Божовића, Милуновића, Миловановића и Секулића. "Спремни смо да живимо са Албанцима у слози, братству и заједништву, али не и да више преживљавамо застрашивања и малтретирања и да добијамо батине", рекли су то вече окупљени Срби.

- Какав је живот косово метохијских Срба и однос Шиптара према њима донекле показује и овај случај. - У суботу 17. марта 1990, око 12:30 сати, у аутобусу "Косовотранса", који саобраћа на линији Сува Река-Мушутиште, кад је аутобус дошао до места Широка, ученици Шиптари затражили су од шофера, Србина Недељка Трифуновића, да стане са аутобусом, јер је једној њиховој ученици позлило. Он је одмах стао, а један наставник Шиптар тада је наредио свим арбанашким ђацима да напусте аутобус. Онда је учитељ Србин, Крунослав Крстић, и још један путник, са другим колима одмах пребацио болесну ученицу до Дома здравља у Сувој Реци, где јој је указана помоћ и после је враћена својој кући. Овај догађај потом је од шиптарских ђака, вероватно по нечијем наговору, преокренут, тако да је убрзо пронета вест да је шиптарска ученица била "заглављена" и да возач Србин није хтео да стане са аутобусом! Одмах је уследила суспензија Србина шофера са радног места и од Шиптара радника тражено је његово отпуштање са посла. Срби из Мушутишта посетили су најпре оца болесне девојчице и овај им је рекао да је девојчица сасвим добро али су га убрзо комшије наговориле па је одбио да делегацију Срба прими у кућу. Због отпуштања шофера Трифуновића делегација Срба из Мушутишта отишла је у Скупштину општине Призрен да сведоче против измишљотина на Србина шофера, указујући да је циљ ове кампање против њега да га, као и раније његову браћу, присиле да се исели са Косова.

- 19. марта 1990. на српском православном гробљу у Жегри код Гњилана непознати шиптарски вандали порушили су ограду око гробља (срушено је 13 бетонских стубова) и на улазним вратима поломили су крст. Ово скрнављење светиње гробља врло је узнемирило Србе у Жегри.

- Истога дана увече, око 8 сати, на једном другом српском гробљу, у селу Мијалићу код Вучитрна, избио је изненада пожар. Истина, пожар се прво појавио на исламском гробљу, али се одмах проширио на православно гробље и лако се могао проширити и на 3 суседне српске куће. Слободан Докнић из суседства сматра да је тај пожар само нови вид притиска на преостале у селу српске породице. "Моја је породица, вели он, већ одавно трн у оку албанских сепаратиста и националиста. Пожари и честа лупњава, које нам приређују албански шовинисти и сепаратисти, само су начин да нас отерају одавде, како бисмо оставили своје прадедовско огњиште и 10 хектара плодне земље. Али, у томе неће успети".

- 20. марта 1990. увече око пола осам у Косовској Митровици каменована су два стана: Србина Станимира Јакшића, санитарног инспектора, који се налази и приземљу зграде у ул. Колашинској, број 4, и при том су поломљена 3 прозорска стакла, неки сат касније каменована је и кућа Авдуле Мехметија, возача "Транскосова" у ул. Анке Спајић, број 10, и поломљена су 2 прозорска стакла. Касније је ухваћен нападач, Осман Ахмети (38) из Сувог Дола код Митровице, који је признао каменовање. Сматра се да је починилац "ментално оболела особа" и да је био у припитом стању.

- 21. марта 1990. у дворишту Основне школе "Вук Караџић" у Приштини нападнута је Српкиња Ивана Јефтић, ученица 4. разреда те школе она је јако гурнута од једног старијег ученика Арбанаса, тако да је пала и услед пада сломила је руку у лакту, а сам нападач је одмах Побегао. Другарице и учитељица Миланка Шипић притрчале су повређеној Ивани и превезле је затим у болницу, на Ортопедско одељење Приштинске болнице. Сама нападнута и повређена Ивана Јефтић касније је описала тај напад: "Тога дана, за време великог одмора, нешто пре два сата по подне, играла сам се са друштвом из разреда у дворишту школе, где су били и старији ученици Албанци. Они су најпре покушали да нас отерају, а онда је један од ших потрчао, руку скрштених на грудима, и свом јачином ме гурнуо, тако да сам пала и страшно ме је заболело. Гурнуо ме је намерно, јер није могао а, да ме не примети. Гледао ме је и ишао право на мене. Пре тога је покушао да насрне и на мот друга Дејана Арсића, али је он успео на време да побегне". Отац нападнуте девојчице Ђокица Јефтић, рођени Приштевац, признаје да је уплашен оним што се догодило његовој ћерци, јер се боји да се нешто слично може поново десити детету. Касније је установљено да је нападач био Шиптар Фитим Зека, ученик 8. разреда исте школе.

[Nina @Nina08250824]

22-24. март 1990: Кругови пакла на Космету

Све што смо чули и видели и дознали о мартовским догађањима на Косову и Метохији само је бледа слика онога што су стварно преживели Косово-метохијски Срби, од појединих шиптарских терориста и од разјарене арнаутске масе током три дана овога марта ове године (22-24. 3. 1990). Очевици кажу да је најстрашније било у Подујеву, па онда у Вучитрну. Са некима од Срба, жртвама шиптарског масовног линча и терора у Вучитрну, разговарао сам лично убрзо после шиптарске масовне хистерије "масовног једнонационалног тровања", назване од неких и трагикомедијом. О страдању Срба у Подујеву и још неким местима Космета преносим сведочење других очевидаца и самих Срба страдалника.
Подујево 22-23. марта

Шиптарска масовна хистерија "једнонационалног тровања" почела је најпре, у време школске наставе, у Средњошколским центрима "8. новембар" и "Ђуро Ђаковић" у Подујеву. Тамо је неко протурио вест да је "неко непознато лице" - Србин - подметнуло у школу "отров", да је то неки невидљиви, "гасовити" отров, који се изненада појавио у просторијама школе, па су њиме "отровани" ђаци албанске народности! Одједном је, као по неком сценарију, током преподнева 22. марта 1990, почело превожење већег броја "отрованих" арбанашких ђака за Приштину. На стотине аутомобила, таксија, комбија, приватних кола појурило је путем Подујево-Приштина, са упаљеним светлима и трубљењем сирена, да би успут били поздрављени од шиптарских маса са подизањем два прста увис у знак "V". Истовремено је у Подујево по улицама почео масовни протест више хиљада Арбанаса, који су одмах затим отпочели прави "лов" на Србе. Почело је масовно заустављање свих српских кола, легитимисање и претресање, како Срба лично тако и њихових кућа и станова у Подујеву, а затим и привођење Срба у Станицу милиције. Најпре су привођени српски ђаци из школа у Подујеву, којих је убрзо била препуна Станица милиције. Многа од те српске деце била су малтретирана још у школи, док су их шиптарски наставници и ученици хватали као "троваче". Тако је напр. Драгана Николић, ученица 3. разреда поменуте школе "8. новембар", била претучена од својих вршњака Шиптара и од наставника, који су тврдили да девојчица у својој кеси са књигама и чак у патикама "крије отров"! Такође је претучен и Небојша Ђурић, ученик у Подујеву, родом из Куршумлије, који у Подујеву станује код своје баке Руже Божовић. Малтретиран је и основац Андрија Лукић, из 5. разреда, кога је у школу допратила мајка Радојка, па је јадна мајка затим дуго тешила расплакано и понижено дете, јер су на њега напали наставници Шиптари и Шиптарке, вичући: "Кад умиру наша деца, нек умиру и ваша!" И друга српска деца била су малтретирана, вучена за косу, ударана, шутирана, док су их приводили у Станицу милиције, или док су из заједничких школа евакуисали шиптарску "отровану" децу за болнице. Наравно, нико од избезумљених Шиптара није се запитао: како то да ниједно српско дете из тих истих школа није "отровано"? Има ли таквог отрова који трује једнонационално?

Још горе је било малтретирање одраслих Срба по становима и улицама Подујева од стране разјарене арбанашке руље. Претресани су српски станови, као напр. Слободана Цветковића, кога су, мада ништа није нађено у његовом стану, ипак милицајци Шиптари повели у Станицу милиције. Али, како га успут нису штитили, недужни човек добио је доста удараца по глави и телу од разјарене шиптарске руље на улици. Нападнута је и кућа Милоша Савића и други српски станови. Многа српска кола су такође нападнута и полупана, а Срби из тих кола насилно су извучени и линчовани. Каменован је ауто новосадске регистрације, који припада професору Милану Јулинцу, који иначе предаје у поменутој школи "8. новембар" у Подујеву. Претучен је и српски ученик Милош Ивановић, ђак из школе "Ђуро Ђаковић", родом из Куршумлије, коме је посебно, како је касније СУП Србије установио, задао више удараца по лицу Шиптар Алија Подворица из Подујева. У линчовању српских ђака учествовао је, како се касније испоставило, нарочито Шиптар Ајул Халити (48) из села Главник код Подујева. Он је, са другима, тукао српске ђаке Мирка Пауновића и Божидара Вукадиновића. Нападнути су такође и тучени Срби Горан Нешовић и Зорка Милићевић, у подујевској улици ЈНА. Њих су тукли Арбанаси Шемси Укели (38) и Али Рама (30) Укели је Нешовића ухватио за косу, тукао га и претио му, па га је ударао рукама и ногама. Нападнут је у Подујеву и Србин Милан Живковић, а посебно га је тукао Идриз Лепај (66), из Подујева, уз учешће и других Шиптара. Како се касније показало, у Подујеву је два дана, 22. и 23. марта, претучено између 30 и 40 недужних Срба, међу којима је било доста ђака. Сви су они прошли кроз кругове правог пакла, које су им приредили избезумљени Шиптари, "уверени" или набеђени да Срби "трују" њихову, албанску децу. Изгледа, међутим, да је најгоре прошао Србин Живорад Јовановић (27), из села Бајчине код Подујева, који је задобио тешке телесне повреде по читавом телу и убоде ножа у пределу срца. У таквом стању он је "приведен" у милицију, јер је тобоже "тровао" шиптарску децу! Јовановића су посебно тукли двојица Шиптара, Кадри Мачестен (25) из села Думоша код Подујева, и Мустафа Абдуљ (43) из села Главник код Подујева. Опи су, уз асистенцију и других Арнаута, Јовановића, крвавог и изубијаног, полуобнаженог, просто довукли и бацили пред капију Станице милиције. Њега је од сигурне смрти спасао Шиптар милицајац Џафер Хоти, који је касније то описао овако ("ТВ Новости", 30. 3. 1990): "Било је грозно, каже Хоти. Маса (шиптарска) је дивљачки прогањала и насртала на изненађене Србе и Црногорце, који уопште нису слутили такав развој догађаја. Оптуживали су их за бацање отрова и насртали у гомилама на сваког кога би угледали на улици. Ми смо, наравно, многе (Србе) упозорили да се склоне, али велики број људи био је једноставно затечен збивањима. Био сам у грађанском оделу. Никакво оружје нисам имао са собом - само песнице и ноге. Руља се понашала као подивљала. Отимао сам појединце (Србе) из масе нападача и уводио у зграду Општинског суда (у Подујеву). Ту сам приметио и другарицу Младеновић са сином (Цица Младеновић, судија тог истог Суда, са сином Драганом). Позвала ме је... Онда се појавио и Вехби Рамадани (председник Соц. савеза Подујева):
"Џафер, рекао ми је, убише човека пред зградом Општинског комитета!"... Потрчао сам у том правцу. Никад у животу нисам толико трчао. Призор пред Општинским комитетом био је страшан: гомила је мрцварила неког човека, моји је лежао на земљи, а чији лик нисам успео да видим. Читаво то време урлали су да је и он отрован и да је зато пао на земљу! "Ја сам Џафер - повикао сам - оставите тог човека!". Рачунао сам да ће ме послушати, јер двадесет и седам година сам овде у служби. Нико саде није слушао... Вукли су га по земљи, ударали су га и рукама и ногама... Бацио сам се на њих и покушао да повређеног подигнем са земље. Ударци (Шиптара) су се пренели на мене, а и на младог Рефата Дервишолија, милиционара, који ми је притекао у помоћ и био сав крвав од удараца масе. Онда ми је помогао и неко од грађана Албанаца, јер Срба у то време није више било на улицама (Подујева). Придигли смо Јовановића (Живорада), и уз праву битку пренели га на зграде СУП-а. Био је веома тешко повређен, па је затим (од Шиптара) протурена прича да је настрадао у саобраћајној несрећи! Касније су и мене однели у болницу - био сам сав изударан", завршава своје потресно сведочење овај честити Албанац Џафер Хоти.

Тешко повређеног Живорада Јовановића из Подујева превезли су милицајци у амбуланту, па онда у Приштину, а после првог прегледа и прве помоћи у Приштинској болници, његови рођаци хитно су га превезли у болницу у Краљево. У каквом је стању Јовановић довежен у Приштинску болницу, описује лекар др Душан Булајић из Приштинске болнице: "Јовановић је имао тешке подливе крви по целом телу, а нарочито по леђима и глави. Са темена главе згуљена му је кожа површине шаке одраслог човека, тако да је фактички био скалпиран! Очигледно да је био тучен разним тврдим предметима, а истовремено су по њему газили ударали га ногама. Ножем је убоден испод ребарског лука. Због тежине ране Јовановића смо хитно оперисали. Иначе, ради се о снажном младићу (рођен је 1964. године), који се очито бавио спортом" ("Јединство", 24-25. 3. 1990).

Запањени оваквим страхотама масовног линча, Срби у Подујеву су се махом забарикадирали у своје куће и станове, али су и у кућама и становима били фронтално нападани од подивљалих Арнаута, тако да је одмах постало јасно да је цела ова фарса са "једнонационалним тровањем" зато и измишљена и изведена да би се јавно омогућио и "легализовао" лов на Србе и масовни линч. О томе је сведочио, између других, и нападнути и линчовани професор Милан Јулинац, којега смо већ спомињали. Он каже: "Оно што нас је снашло у центру Подујева, подсећа на средњи век". Са њим су били, и малтретирани су, група српских ђака, које су онда Шиптари задржали као неке криминалце. Њега и ђаке су прислонили уза зид и претресали их, а у Станици милиције држани су од 11 сати ујутру до 9 сати увече. Он лично видео је око тридесет претучених и рањених Срба, које су Шиптари ту у Станицу милиције доводили тога дана.

Ево имена 30 претучених и повређених Срба у Подујеву, да остану за црну хронику најновијих косовских страдања Косовометохијских Срба. Теже су повређени, уз већ споменутог, ножем избоденог Живорада Јовановића: Драган Неранџић и његов син Тиосав, апотекар Слободан Цветковић, Вељко Губериновић, Горан Бојовић и Горан Нешовић. Лакше су повреде задобили: пензионер Милутин Килибарда из Лауше код Подујева, Слободан Павловић из Куршумлије, Божидар Вукадиновић из Матарове код Подујева, Марко Пауновић (стар 17 година) из Мердара, Обрен Анђелковић и Љубиша Радосављевић из Крпимеје, Бранислав Миловановић из Доње Брњице, Милан Кљајић и Славиша Церовић из Обилића, Мирослава Јововић (стара 16 година) из Приштине, Љубица Миловановић (16) из Подујева, Милан Јуринац из Новог Сада, Милош Јовановић (20) и Мирослав Урошевић (19) из Куршумлије, Дејан Јоксимовић (19) из Прокупља, Зоран Трајковић из Гњилана, Стојан Јовановић из Бејчине код Подујева, Саво Вукадиновић (17) из Подујева, Небојша Букић (18) из Куршумлије, Драган Николић, ђак 3. разреда средње школе, из Подујева, Драган Младеновић и његова мајка Цица, и Миодраг Дармановић из Подујева.

Да не набрајамо даље несреће несрећних подујевских Срба, споменућемо да је ускоро после овог дводневног пакла, једна делегација Срба из Подујевске општине отишла у Београд да би руководству Србије изнела своје невоље због старих и сада нових, продужених шиптарских насиља, зулума и претњи, тражећи од власти Србије ефикаснију заштиту, јер су им животи и имовина крајње угрожени, а основна људска права на Космету ускраћена. Они су навели податак: да се само из Подујева у последњим деценијама под притиском иселило преко 7.000 Срба да је над Србима извршено преко 350 физичких напада са тежим последицама и приближно толико насртаја на њихову имовину. Та насиља су била: убиства рањавања, силовања и линчовања. Тако су навели да је убијен од Шиптара Србин Милош Думановић у селу Дубница и Богдан Младеновић у Горњој Репи. Рањени су од Шиптара: Драган Ракић и Љубомир Миладиновић у Великој Реци и Подујеву. 22. марта 1990. линчовано је од Шиптара само у Подујеву 36 Срба, а Живорад Јовановић је избоден ножем у центру Подујева. Шиптари су претукли и ове Србе: Милана Ивановића у селу Лауша, Миладина Радосављевића у Резучу, Добросава и Ранка Димића у Главнику; затим Живојина Милићевића, Душана Јочића, Горана Нешовића, Милана Живковића, Слободана Цветковића, Воју Лукића и такође Српкињу Драгану Младеновић... Шиптари су подметнули пожаре на имања српских породица: Андрића у Светљу, Маљевића у Дубници, Јовановића у Метохији (подујевској), Милачића у Баловцу и других, а насртали су иначе и на имовину многих Срба, посебно пољским штетама, отмицама и присвајањима. Шиптари су такође скрнавили гробове и рушили крстове и споменике на српским православним гробљима у селима: Лапаштици, Брадашу, Батлави, Сибовцу, Мердаре, Доње Љупче и другим. Спомињана су и друга врста недела, зулума и терора шиптарске већине над малобројним Србима у Подујеву и околини.

[Poison Ivy @Miss_Irena]

@mimamim85 На жалост, тако је на скоро свим општинама. Конкретно на нашој, на 500 деце иде један логопед. Притом, логопеди у свим предшколским установама само раде тријажу и дају препоруку родитељима да се иде приватно. Не питајте ме како знам

[The Introverted Joy 🤍 @joyalana_]

Lil’ Kim, Left Eye, Da Brat, & Missy Elliott performing ‘Not Tonight (Ladies Night)’ - VMA’s (MTV, 1997)

[𝐂𝐚𝐬𝐮𝐚𝐥 𝐔𝐥𝐭𝐫𝐚 𝐎𝐟𝐟𝐢𝐜𝐢𝐚𝐥 @thecasualultra]

Adidas advertisement

[Zoran Nemanjic @NemanjicZoran]

Najstidljivije dete je zamoljeno da izvuče ceduljicu ako bude prazna razred će biti oslobođen domaćeg zadatka..
Potajno učitelj je stavio sve cedulje prazne da bi dete bilo junak dana❤️

[lusso @luusssso]

A backyard pool in Miami designed with over 8,000 handmade tiles by artist Alex Proba

[Prokrastinator™ @Kekalovic]

Snimak sa tribina koji Arena ne može da skine zbog autorskih prava.

Ovo deliti i spamovati, jer ih boli.

[Севастократор @Sevastokrator3]

Хвала ти Господе што ме пробуди и удостоји да угледам светлост овога дана, јер си ти живот, пут, истина и светлост.
Подај Господе да ми овај дан прође у миру на корист и спасење душе и тела а у славу Твоју.

[Севастократор @Sevastokrator3]

Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.

- Свети Владика Николај

[Севастократор @Sevastokrator3]

„ Не заклињите се никако ! Ако човек често говори истину, сигурно ће је говорити и без заклетве, међутим ако је лажов, говориће лажи чак и ако се заклиње. "

Свети Исидор Пелусиот

[Саша Мратић @MraticSasa]

Необична чудотворна икона. То је двострука, огледална икона Богородице Брзослушајућа на левој страни – Брзоодговарајућа – на десној страни.

Икона је древна, насликана је на Атосу још у 10-11 веку и до данас се брижно чува у манастиру Дохиар

Пресвета Богородице спаси народ свој

[Љуба @KucaStarih]

Шта је јасеновачко сунчање?
Даница Праштало (1933) из Бањалуке, када је имала 8 година преживела је неколико месеци мучења у једном од логора Јасеновацa, заједно са две млађе сестре (2 и 4), млађим братом (6) и мајком

[🇫 🇪 🇷 🇲 🇦 🇳 @FermanTwitt]

Ne dajte Milošu Ćaciju da ovo vidi.
Ništa neće razumeti, ovo se ne buba na fakultetu ili Akademiji mladih lidera SNS.
Ovo se uči kod kuće u porodici.