Mr.Pete

We know of an ancient radiation… Ortodox Christian and a modest visionary. ### When you fall, make sure you get up #

[Humanbydesign @Humanbydesign3]

Do you like to eat eggs? 🥚It's another deleted video by X.🤡Posting again.🤷🏻‍♂️

[Милош 🇷🇸 @milosma61260957]

Znate li da je ovoj crkvi ubijeno 1700 Srba poimenice kada su ih Hrvati nacisti pozvali na prekrštavanje.

Svi su bili klani u novim odelima.

Svi su otišli da ne bi ispali bele vrane u društvu.

Crkva iz Gline je srušena 1941. a spomenik 1991.

[Ξ Η⊶ ┯ Ξ Η⊶ ┯μ Η μ @Endendini1]

Запамтите и ово име

GEORGE WATSON

#давнина

[Усамљени Ренџер @UsamljenRendzer]

Једног топлог септембарског дана Павле Вуисић је ушао на омиљени сплав на Ади. Међутим, како је ушао, видело се да је нешто намргођен, а чим је сео затражио је ћебе од конобара.
- Шта ће вам ћебе на овој врућини? - зачуђено је запитао келнер.
- Па да прекријем ту Титову слику коју сте окачили, не могу очима да га гледам! - одговорио је Вујисић.

Данас је 100. годишњица од његовог рођења. Да се памти да нису сви били бескичмењаци.

[MilanSremac @MilanSremac]

~ Фотографија:

"Никола Тесла о свом наслеђу и иметку који је наследио од ујака, сарајевског митрополита Мандића"

- Часопис "Српско коло" штампан у Загребу, 1910. година.

[Deni Arsic @fanijela]

Čujte: Izveštaj nemačke grupe "Bader"nemačkog komandanta Badera o operaciji Trio.U operaciji su učestvovali nemački nacisti, ustaše crne legije Franketića i PARTIZANI dva bataljona iz I i II proleterske brigade kojim komandovao Koča Popović protiv ČETNIKA
https://t.co/SWtSYG4shA

[Весна Веизовић @vesnaveizovic]

Представљамо кратак документарац где све тезе блокадера о употреби звучног топа падају у воду. Не простом анализом, већ пред научним чињеницама.
Уживајте и делите!

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

ИВАЊСКИ ЦВЕТ
​У јулу, месецу сећања на страдање Срба у Подрињу, са поносом се истиче ивањски цвет. Овај јединствени симбол српских крајева носи дубоку поруку патње, али и неуништиве победе живота над смрћу.
​Симбол вере и свесрпског опстанка:
​Ивањски цвет је вековима уткан у традицију и духовни код нашег народа. Његов крстолики изглед нераскидиво га повезује са Ивањданом (7. јула) и рођењем Светог Јована Крститеља, чинећи га природним оличењем српског идентитета и вере.
​Званични амблем: Цвет је званично прихваћен као национални симбол сећања на невине српске жртве Подриња.
​Симболика боје: Златножуте латице не сведоче само о претрпљеном болу, већ представљају светлост, издржљивост и васкрсење народа.
​Вечна опомена: Његово цветање у врелим јулским данима служи као нем, али снажан крик који читав српски народ позива на вечно памћење.
​Метафора неуништивог духа:
​Виталност ивањског цвета, ��оји пркосно ниче и опстаје и у најтежим условима, директна је метафора за неуништиви дух српског народа. Он је живи доказ да живот увек пронађе пут и да се српско биће не може угасити ни избрисати.
​Чување и преношење истине о страдању у Подрињу није обавеза само једне регије, већ света дужност читавог нашег народа. Ивањски цвет је постао наш колективни беџ - свесрпски завет који нас подсећа на важност јединства, солидарности и историјске правде.
​Нека овај цвет буде трајни споменик свему што је наш народ прошао, али и светионик снаге и наде која нас води у будућност.

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

ДВА ПУТА СТРЕЉАН: Сведочанство о паклу и анђелима из Коњица
​Петар је имао седам, а Павле само пет година. У јулу 1992. године, њихово детињство у Коњицу прекинуо је рафал.
​Њихови родитељи, Ђуро и Власта, били су омиљени професори у локалној гимназији. Док су други бежали, они су остали. Веровали су у људе. Веровали су да су безбедни, јер никоме нису нанели зло. Како су само погрешили.
​Ноћ када је утихнула Неретва
​У глуво доба ноћи, 1. јула 1992, припадници специјалне полиције упадају у њихов стан. Породица Голубовић је одведена пет километара ван града, на обалу Неретве. Поређани су и стрељани. По мраку, у тишини, тела су попала једно преко другог.
​Али смрт је те ноћи за тренутак зажмурила.
​Седмогодишњи Петар је преживео. Када су џелати отишли, дечак се извукао испод беживотних тела својих родитеља и млађег брата. Потпуно сам, кроз мркли мрак, пошао је да тражи спас. Својом малом руком Покуцао је на врата полицијског пункта у селу Бијела. Испричао је шта се десило, верујући да је стигао међу заштитнике.
​Уместо спаса, дочекао га је незамислив ужас. Полицајци, људи који је требало да га заштите, подигли су слушалицу и позвали исте оне зликовце. Петар је враћен својим џелатима. Дечак од седам година стрељан је и други пут. Овај пут, убице нису промашиле.
​Мук, кривица и један човек
​Годинама се након рата у Коњицу о овоме ћутало. Зид срамне тишине први је срушио Анис Косовац. На улазу у православно гробље, овај човек је подигао спомен-плочу дечацима друге вере – својим малим комшијама. Подигао ју је да опомиње, да боде очи и да не дозволи да вео заборава прекрије оно што се никада не сме заборавити.
​Иконе које плачу и опомињу
​У месту Борци обновљена је црква Светих апостола Петра и Павла, посвећена управо убијеним дечацима. Данас, на престоној икони, уз ликове светих апостола, стоје ликови двојице невино страдале дечице.
​Они сада, раме уз раме са Споменком Гостићем, Милицом Ракић и Марком Симићем, чине строј небеске деце која се моле за нас.
​Њихова кривица била је само то што су постојали.
​Наша кривица биће ако их заборавимо.
​Памтимо, да бисмо остали људи.

[SINNY BOY @SINNYBOY2]

Sretno susjedi!😎

[Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️ @KosovoJeSrbija0]

У овој цркви су се Кнез Лазар и Косовски јунаци причестили пред Бој на Косову 1389. године!

Црква Самодрежа се налази у истоименом селу код Вучитрна и посвећена је Светом Јовану Крститељу.
У њој се Свети кнез Лазар причестио са војском пред полазак у бој на Косово поље.
Према предању након боја управо је овде сахрањен и бесмртни јунак Милош Обилић.
Изнад цркве налази се брдо по имену Градина са остацима дворца Вука Бранковића. У том дворцу кнез Лазар је одржао своју последњу вечеру са војсковођама и чувену здравицу која је постала ''клетва Лазарева" а чије речи су касније исписане на десној страни цркве Лазарице у Крушевцу : "Ко је Србин и српскога рода а не дош'о у бој на Косово....".

Црква је, током вишевековне турске окупације, била потпуно порушена. Сво олово је турски паша Јашар Џинић (иначе српског порекла) искористио за покривање крова џамије у селу Бенчук на источним падинама оближње планине Чичавице.
Камење зидова цркве искористио је један Арнаут за изградњу своје воденице.

З�� време краљевине Југославије храм је обновљен а један од донатора био је и научник Михаило Пупин.
Већ у Другом светском рату албански фашисти су одмах ударили на ову цркву, опљачкали је, уништили фреске, поломили прозоре, врата скинули, иконостас уништили, тако да су остали само голи зидови. Поред тога, попели су се да скидају кров са цркве, која је покривена бакарним лимом, али је један рушитељ, из породице Маљока или Буњака који су били главни носиоци рушења, пао са крова и на месту остао мртав. Захваљујући томе остао је кров на цркви. Уништено је украсно дрвеће које је било у кругу засађено, као и школски инвентар.

За време СФРЈ није рађено обнављање храма све до 1989. године када је на иницијативу Слободана Милошевића а��фалтиран пут до храма, постављена врата и прозори и почело кречење унутрашњих зидова.
Ратни вихор 1990-тих година поново је довео до харања цркве. Већ у јуну 1999. године из Самодреже је протерано целокупно српско становништво а Албанци су променили име села у "Љумкућ".

[Gaga Gavanski @GagaGavanski]

U trenutku pre zemljotresa u Venecueli, više lasera skenira zemlju

[SINNY BOY @SINNYBOY2]

Bravo Hrvati!
I najpoznatiji vaš sportski poklič ste ukrali od Srba⁉️👏👏😎

[MilanSremac @MilanSremac]

~ Слика:

"Спаљивање мајора Косте Тодоровића"
Након неуспеле акције ослобађања Сребренице, мајор је пао у заробљеништво. За њега су Aустроугари спремили ломачу.
Последње што је узвикнуо пре но што га је прогутао пламен било је:

"Живела Велика Србија!"

-1914, Сребреница. Аустрoугарска.

[EAGLE 🇷🇸 @SerbEagleAI]

#Vidovdan ���🇸❤️

[Ивана Бојовић 🇷🇸🇷🇺 @Ivana_Bojo]

Беседа владике Николаја на Видовдан 1916. године у Лондону

📜 У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.

[Инжењер 🇷🇸 @Ortodox_Serb]

Да ли сте знали да се над српским народом 14 година спроводи тихи експеримент социјалног инжењеринга?

Док се друштво у Србији наменски дели на "блокадере" и "ћације", систематски се руше стубови здравог разума. Кроз контролу националних фреквенција креира се паралелна реалност, док уцењени појединци губе кичму пред локалним кабадахијама за радно место и сигуран глас.

Граница између државе и подземља је избрисана, а пљачке се пакују у целофан "златног доба".

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

Наплаћена заблуда: Век српског заробљеништва у химерама диктатуре
​Историја није скуп случајности, већ немилосрдан ланац узрока и последица. Иако историјска сећања често лутају у рукавцима појединачних биографија - попут пуковника Аписа, чије су методе "крви и ножа" оправдано наилазиле на оштру осуду и савременика попут др Арчибалда Рајса - сам јуни 1917. године остаје преломна тачка српске националне судбине. Смрт на Солунском пољу Микра није била тек уклањање једног контроверзног завереника; био је то насилан увод у век у коме ће победнички српски народ своју државност, суверенитет и милионске жртве положити на олтар вештачких и присилних творевина.
​Обе Југославије - и монархистичка и социјалистичка - биле су асиметрични експерименти без унутрашњег консензуса. А историјски аксиом је јасан: свака вештачка и присилна творевина може да функционише једино и искључиво под диктатуром. Тамо где нема природне кохезије, затворски зидови се морају одржавати суровом, ауторитарном руком на врху.
​Синхроницитет два ауторитарна лепка:
​Када се одозго повуче паралела између краља Александра Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, структурална матрица њихове владавине постаје запањујуће идентична. Обојица су своје државе градили на миту о сопственој незаменљивости и на насилној изградњи "новог човека". Први је краљевским декретима и Шестојануарском диктатуром покушао да избрише вековна имена и створи вештачку нацију "троименог народа". Други је револуционарним терором и партијским догмама паковао исту ту илузију под паролу "Братства и јединства". ​Оба система су патила од исте терминалне мане - висила су о концу живота једног јединог диктатора. Када је краљ пао у марсејском октобру 1934. године, његова краљевина је суштински почела да умире. Када је Тито умро 1980. године, СФРЈ је ушла у своје финално растакање. Испоставило се да институције нису постојале; постојао је само стражар.
​Српска кичма као кусур за заједничку химеру:
​Најстрашнији заједнички именитељ обе диктатуре јесте ��ена којом је плаћан лажни мир у кући. Да би ове присилне заједнице опстале, а апетити других заједница били умирени, српски национални интерес је био тај који је морао систематски да се спутава, кажњава и ломи.
​Александар је у Солуну угушио алтернативну српску војну мисао да би у СХС ушао без критичара, док је комунистички режим након 1945. године извео најтежи институционални атентат на српско биће. Сакаћењем српске грађанске класе, десетковањем интелигенције и Српске православне цркве, те проглашавањем "великосрпског хегемонизма" за највећу друштвен�� опасност, стваран је лажни баланс. Кулминација те дугорочне стратегије био је Устав из 1974. године, који је Србију практично федерализовао унутар сопствених граница, док је осталим републикама дао заједничку државу на тањиру - исцртану партијским ��ловкама и плаћену српском крвљу.
​Крај страже и поглед у огледало:
​Затвор функционише само док су стражари јаки. Чим је међународни контекст променио курс, а унутрашња стража ослабила - и 1941. и 1991. године - обе куле од карата су се срушиле у незапамћеном крвопролићу. Унутрашње тензије, које су деценијама гушене под тепихом диктатуре, експлодирале су са акумулираном бруталношћу.
​Српски народ је у оба пројекта ушао као апсолутни војни и морални победник који је имао све - признате међународне границе, суверенитет, победничку војску и углед. Из оба пројекта је изашао институционално дезоријентисан, оклеветан пред светом, територијално поцепан и демографски осакаћен. Ова годишњица није повод за жаљење за Аписом, већ за преиспитивање сопствене историјске наличности: век након солунских пуцњева и марсејских рана, српски народ и даље пребира по рушевинама својих заблуда, тражећи излаз из дубоке идеолошке заробљености у коју је сам себе, заслепљен туђим визијама, утиснуо.

[FLAT OUT TRUTH @TheFlatEartherr]

So, they put their entire plan into a movie and then called it "sci-fi" thinking we wouldn't notice!