Anja Mijović

Keva na Otpadnike, tetka na Kljuna, a 'nače dva deteta, jedan muž, jedan rotvajler.

[Anja Mijović @RecAnja]

Klik na intervju - https://t.co/iLJZUs3vih

[Anja Mijović @RecAnja]

Ovaj Maksa me redovno nasmeje do suza 😍

[maksa @LomaXoma]

Moja sestra: “upoznala sam Ratibora Trivunca lik je privatno okej, zabavan i nije edži uopšte, zanimljiv je, dogovori smo se za neko piće…”

… i probudim se zgrčen i onda sa olakšanjem shvatim da nemam sestru

[Anja Mijović @RecAnja]

@LomaXoma 🤣🤣🤣

[Anja Mijović @RecAnja]

@Rale16rf Eh, neće je biti skoro. Ali ima Trilerfest 4. i 5. decembra na kom ću biti.

[Anja Mijović @RecAnja]

Lepa priča!
Eh, Čačani, mnogo vas volem ❤️ Onaj jedan pijanđorak skorašnji što mi se usr'o u promociju nije pokvario utisak 😄 A tek onaj psiho par godina ranije, takođe. Kanda kad ja dolazim u Čačak mora da budu izvanredne okolnosti 🥷

[George @GeorgeM032]

Priča o Čačku i Dacu, bratu kakav se više ne rađa

Uvek sam bio srećan i ponosan što si moj najstariji brat. Dvadeset dve godine razlike nisu nam nikada smetale, bile su izvor mnogih priča...
Vrtim filmove unazad, prisećam se našeg razgovora odmah posle bombardovanja. Zovem te iz Italije i ti mi ponosno i uzbuđeno kažeš da ćeš da preuzmeš Škrorpion. Znao si koliko će me te obradovati jer je bilijar bio "naša igra", naša spona, naša tajna veza. Siguran sam da ne postoji čovek sa kojim si igrao bilijar duže, više i na više različitih mesta u životu. Ono što nisi znao je da sam u sebi pevao od sreće jer je to značilo da ćeš ponovo biti svoj posle nekoliko gadnih godina.
Pokušavam da se prisetim svih mesta gde smo igrali bilijar i svih ljudi koji su prošli kroz naš film. Ne mogu da se setim početka, bar ne na prvu. Ipak smo obišli svaki sto i svaki podrum u gradu tražeći dobru čoju, nove štapove sa dobrim kapicama, dovoljno odmaknute zidove, dovoljno zanimljive gazde koji su se bar malo razumeli u bilijar i koji su morali da se razumeju u život. Nisi podnosio "džovane", stalno si mislio da im članovi familije imaju problema sa seksualno prenosivim bolestima, najviše si pominjao triper. Ne znam odakle ti je to bilo, koliko znam lečio si kamione i kola. Kod ljudi si se uglavnom držao duše...
Voleo si ljude koji imaju veliku dušu bez obzira ko su bili u životu. Zato si najviše voleo da igramo bilijar kod pokojnog Maška. Maško je bio kul tip jednostavne filozofije bilijara - nije bitno gde ostaviš belu ako nisi ubacio kuglu. Nikoga nisi više citirao kada je bilijar u pitanju. Maškovu jednostavnu filozofiju bilijara često si primenjivao u životu.
A tu, malo dalje iza ćoška na početku Lomine bio je jedan podrum gde smo često išli sa Mićkom i Slavišom šnajderom. To nam je bilo ok mesto kad smo hteli da igramo na miru. Nikad nije bilo gužve, ni smarača ni zanimljivih likova koji bi nas ometali ludim pričama kao u Škorpionu. Vraćam film, biće da je ipak sve počelo u Škorpionu kad je tek otvoren. Ja sam od deteta iz Ključke postao Čačanin baš tu, na tom za mene magičnom mestu. Prvo sam bio samo gimnazijalac koji je posle časova igrao bilijar dok klincima mojih godina i malo starijima nije počelo da smeta što previše dobro igram. Onda sam nekako kao slučajno pokojnom Srbu rekao da si mi ti brat. To se zove sasecanje problema u samom korenu. A onda smo počeli da dolazimo zajedno, Mićko, ti i ja. Poštar je bio važan matoroj ekipi koja se gore skupljala. Znao je svaku slobodnu telefonsku "paricu" na svakom čačanskom tavanu. To je bilo zlata vredno znanje u to vreme kada je privatni biznis bio u povoju i kada je prvi preduslov za pokretanje istog bio telefonski broj. A broj ti nije vredeo apsolutno ništa ako ti Poštar ne obezbedi čistu paricu. Jebiga, nisi mogao da vodiš biznis sa dvojnika.
Bilo kako bilo, sprat je za mene bio mesto inicijacije u svet odraslih na čačanskoj kaldrmi. Ne bih mogao da poželim bolji početak nego uz moju braću.
Najluđa priča koju smo doživeli na spratu svakako je bila ona o dostignućima ruskog građevinarstva. Jedne obične, prelepe letnje večeri, bezbrižne kakve mogu samo da budu večeri kad imaš oko trista meseci kao ja tada, dođemo Poštar, ti i ja da igramo bilijar i popijemo po koje piće. Uzmemo srednji sto a na onom do prozora što je gledao na Kovačevo dvorište i butik preko puta igra matora ekipa. Njih deset. Igraju u parove smenjujući se u nekom samo njima znanom ritmu na tom jednom stolu iako je bilo još tri stola u lokalu. Možda neću moći da pogodim baš svakog u glavu ali ne bi trebalo mnogo da omašim. Srećko Guro, debeli Ćuslo, čika Čebi, Mando cvećar, Milovanović, braća pumpadžije Boško i Cane, Milovan Žan, Rombo... Negde mi jedan beži, verovatno je Gari Kurćuba ali nisam siguran. U svakom slučaju njih desetorica prave veću buku nego 747 kad poleće. Dobro, ne baš svi. Realno, Čebi i Milovanović se ne čuju, Cane je uglavnom tih osim kad ga Boško iznervira a to je samo svakih pet minuta.
U neko doba neko od njih, čini mi se Mando, baci priču kao da je bacio bombu. Bio je u Rusiji turistički, vozili se busom po Moskvi i turistički vodič im u jednom momentu pokaže jednu veliku zgradu nekog muzeja na ogromnom bulevaru kojim su prolazili. I kaže im vodič kako je to najbolji primer ruske genijalnosti u građevini. Ta je zgrada pre 20 i nešto godina bila na drugoj strani bulevara ali im je zasmetala kako se grad širio pa je tuda gde je stajala trebalo da prođe nova linija metroa ili neki novi bulevar ili da se širi crveni trg ili jebem li ga šta su hteli s tim prostorom. Uglavnom, da ne bi srušili zgradu oni su je lepo potkopali, postavili je na točkove, pružili šine i celu zgradu od bar deset spratova, jer tamo manje zgrade i ne postoje, premestili na drugu stranu ulice. Dok je ta priča pričana onaj uobičajeni metež je polako utihnuo, pa skroz uminuo a kad je zgrada uspešno preseljena na drugu stranu ulice u lokalu je tišina na kratko bila gusta kao londonska magla. Mogao si u nju da zakucaš ekser i o isti da okačiš kaput. Ali ta tišina i mir imali su stabilnost i trajnost kao u oku tornada, oko četiri milisekunde. A onda je lokal eksplodirao kao da je pala atomska bomba. Kao po komandi, kao po unapred napisanom scenariju koji može da napiše samo čačanska kaldrma polivena mnogim litrama alkohola desetina se oštro, kao mačem podelila na dve idealne polovine. Ljudi koji su do malopre bili najbolji drugovi počeše da se svađaju kao da sutra ne postoji. I kao da ne treba da odu živi kući. Petorica zauzeše čvrst stav da su i Mando i taj vodič ako je uopšte postojao obični baroni i da je priča o selidbi zgrade na točkovima na nivou ruskih bajki. Opet, četvorica stadoše čvrsto uz Manda kao da su lično temelje kopali i šine pod njih postavljali. Nastavilo se ubeđivanje na preko 120 decibela do duboko, duboko u letnju noć. Siguran sam da je tvoja Sanja mogla jasno da čuje argumente ove visoko umne rasprave ako je samo otškrinula prozor na sobi te večeri.
U neke sitne sate dođe vreme da se ide na burek pa polako kući. Sabijamo se u peglicu mog ćala koja nam je godinama bila glavno prevozno sredstvo i odlazimo na burek u Ciganmalu i dalje plačući od smeha.
Sledeće veče se opet nalazimo ali dosta kasnije, dobar deo dana smo prespavali. Onaj burek nam se valjda uvalio na prazan stomak, šta li, jedva smo poustajali. Pošto prethodno veče nismo mogli na miru da igramo bilijar od buke i smeha rešimo da nadoknadimo propušteno. Penjemo se na sprat negde oko 10 i s vrata se pitamo da li smo upali u zonu sumraka. Najjači deja vu ikada. Iste petorke, isti sto, ista linija podele, oštra kao samurajski mač i ista uzavrela rasprava o istinitosti tvrdnji o postignućima ruskog građevinskog inženjeringa. I oni su uredno išli kući da odmore, ovo je drugo poluvreme. Opet ništa od mirne partije bilijara.
Jedno vreme smo išli kod Preda Miloradovića da igramo bilijar u nekom montažom lokalu pored čiča Radišine zgrade. Pamtim to mesto po nekom pečenju koje smo stalno jeli uz bilijar. Onda kad se Predo preselio u novi stan kod rečice išli smo kod njega x puta da igramo zanka. I tu smo bili ortaci. Uvek smo igrali zajedno, beskrajno smo verovali jedan drugom. Mićko je igrao sa Predom. Jahanja je bilo za olimpijsku medalju. Par puta je čini mi se bio u Žiko Lomaš. I još par ljudi iz Predove zgrade, njegove kolege. Kroz glavu mi seva ime Miki Rudinac, sad da li me vara Alchajmer nemam pojma. Predovog Lazara s kojim sam se tad igrao kao sa bebom ću posle 25-6 godina ponovo "upoznati" za našim stolom u tvom lokalu na Želovom. Isto kao što sam po drugi put upoznao Mladena Busenovog u istom tom prostoru gde sam se sa Busenom napio kad se Mladen malo prevremeno rodio.
Igrali smo bilijar, ne baš često, i u starom Proleću kod Rade. Živopisna galerija likova se i tu okupljala - Dragička, Čabo, Miki, Milutin, Darko.
Igrali smo i u Šestici. I u onom podrumu preko puta crkve pre Maška odmah posle Treske. I u Brazilu u Ciganmali. Obožavali smo taj prostor jer je bio prelepo uređen ali nismo mogli da se izborimo sa stubovima koji su baš smetali.
Naravno, igrali smo i kod mog, našeg Mićka kad je otvorio bilijar u Sinđelićevoj u kući doktora Plazinića sa kumom Arsom i Milojicom Kovačom pre nego što ću ja otići u Ameriku. Sa nama je tu igrao pokojni Matec, tek se vratio iz Slovenije. Te godine su počela sranja.
Ja sam posle igrao sa Matecom dosta I na Želovom u starom prostoru. Čika Miloje nas je učio da igramo karambol, ti si se na karambol primio tek kod tebe u Rajićevoj.
Igrali smo i kod pokojnog Amiga u podrumu kod pošte. Štaviše, bili smo i na otvaranju. Sećam se da je na otvaranju bilo baš, baš veselo, da je pečenje bilo malo nepečeno što je tebe mnogo nerviralo i da je počasna gošća bila doktorka Mira Hercog koju je Amigo poštovao kao Boga. Sećam se koliko je Amigo bio ponosan što je srpski ciganin a ne neki drugi. Jednom prilikom je na Želovom 92. otprilike čuvši na radiju M Frana Lasića rekao - ovo može samo kod nas Srba, u sred rata da slušamo "njihovu" muziku.
I da nije bilo bilijara imali bismo i dalje million tema. Kao što smo ih i tako imali. Familiju (sa velikim F), Moravu, Ključku, Konjeviće, čamac i vodenicu, dedu Živojina koji je znao da zviždi zmijama, babu Bosiljku koja je najbolje u Ključkoj znala da opaše one kojima se razveže želudac i da podigne spuštena nepca, dedu Mirka zbog kog je tvoj Periša držao skrivenu bombu i čekao da je baci ukoliko ga nađu podvučenog pod streju gde list papira ne možeš da uvučeš, čiču Moša sa kojim si drugovao u mladosti kao kasnije ja sa tobom, dedu Radivoja koga si pamtio kao instituciju Familije, Ključke i Morave, Radoša Vodenog Cara koga si zvao rođo iz poštovanja i ljubavi prema Milinkovićima i njegov legendarni status u Ceru i Kulinovačkom Polju, Milana Brblja koji ti je pomogao da završiš školu i njegovog Jeremiju koji te lečio u Ceru, tvog ujaka Vasa, brata Đura, tvoje veće i manje nestašluke, moja skitanja po svetu, Kvinov koncert na tvom super beta video rekorderu, slobodu koja je isijavala iz Fredija koji peva I Want It All a koju smo toliko sanjali, epizodu iz Lovca, tvoje drugove kojih je bilo na stotine, Užičanina koji je radio kusur, tipa iz Jezdine koji je zvao kući iz Australije 10 godina pošto su ga sahranili... Naravno, nezaobilazne teme su bile naši roditelji. Tvoj odnos prema mojoj majci je bio jedna od mojih najbitnijih životnih lekcija. Ta lekcija je spasila bar jedan ljudski život. Pomogao si mi da lakše prebrodim razvod svojih roditelja. Naučio si me primerom da je duša mnogo važnija od krvi iako za one koje si smatrao važnim nisi žalio da daš ni krv ni glavu. Bio si siva eminencija na mojoj svadbi, najbolji domaćin koga bih ikada mogao da poželim. Bio si najbolji brat koga bi iko ikada mogao da poželi.
Zveket bilijarskih kugli je bio samo mu zička podloga, soundtrack naših života.

[Anja Mijović @RecAnja]

Jesam rekla da sam vidovita Zorka?

Oj, prvočitači, ha?

[Baba Rada @dugokosapametni]

Milan Radojičić je u svojoj vili na Kopaoniku opasan zidovima, pokriven dronovima i okružen para vojskom. Poručio je da se neće živ predati ko god da dodje da ga hapsi! 🤔

[Anja Mijović @RecAnja]

@COW80Y Wahahaha

[Anja Mijović @RecAnja]

@jelenabanjaac Žao mi je, Jecka. Što se ne javi da pričamo, da rešavamo. Pojma nisam imala da je dotle došlo.

[Anja Mijović @RecAnja]

Paklena pomorandža na Cinemax-u, tko voli ☝️

[Anja Mijović @RecAnja]

@cinizmaticar A ne, ovaj bejaše mladunac neki.

[Anja Mijović @RecAnja]

@cinizmaticar Ne znam ko je Protka, ali doš'o mi neki fijuk na promo, zalećeo mi se na muža, a meni gosti dva VTK pandura. Wahaha, bilo je, oli će ga spakuju odma' ili malo posle 😄

[Anja Mijović @RecAnja]

@novinarupenziji Mi Nemci smo duše od ljudi ☝️ Oki, prećerujem, ja sam četvrt Nemac.

[Anja Mijović @RecAnja]

@BokaKesic A zamisli da čitaš kako dobijaju debele batine! Jelda da je to lepo? 🥷

[Anja Mijović @RecAnja]

@tanjacicak Ljudi su govna... osim kad nisu! - reče jednom jedan pametni tip 😆
Srećan Milanu rođa!

[Anja Mijović @RecAnja]

@djoca Pa ne možemo mi da blokiramo aerodrom u Sarajevu 🥺

[Anja Mijović @RecAnja]

@djoca Potrošila se mađija 🤨

[Anja Mijović @RecAnja]

@Bojana Uh, prošla sam kroz to i vi'š, tu sam. Drž' se i pesnice na gotovs.

[Anja Mijović @RecAnja]

@SvetlanaMilenk6 Pa ne ljutim se, nego mi je smešno, jer krimosi nemaju ideologiju. Priča se da se zapalio dalje - nije se zadržao u Turskoj.

[Anja Mijović @RecAnja]

Lepo sam ja rekla da s 5. romanom završavam otpadničku sagu, ali da ću onda da pišem novi serijal "Osvetnici", o timu operativaca koji lovi po belom svetu odbegle žvale.

'Ladno nam zapalio ovaj!

KRIK: Zvonko Veselinović se sklonio u Tursku https://t.co/5jvdN8oCAP

[Anja Mijović @RecAnja]

@SvetlanaMilenk6 Zabole krimosa za Kosovo, zaboga!

[Anja Mijović @RecAnja]

@aurorans 😄