Na ovaj dan 1992 godine Partizan je osvojio, posle titule prvaka evrope i domaću ligu, a Đorđević i Danilović odigrali su svoj poslednji meč u crno-belom dresu.
"Ispis” je bio sjajan, ova asistencija Saleta za Sašu.
Знате ли ко је на слици на борбеном возилу ?
Слобода се зове његовим именом.
Сваки честити грађанин Србије и Црне Горе треба да има његово име на срцу.
Он је своје 27.априла 1999.године оставио на Кошарама.
Од голобрадог младића, постао је јунак, за слободне људе.
Звао се и
Joy. Loyalty. Passion.
The Warriors named Bert Ortiz Sr. as the recipient of the Dejan Milojević Brate Award.
The annual honor recognizes a basketball operations staff member who embodies the legacy of the late Dejan Milojević.
Neke lekcije u mladosti za sva vremena, kad dođem na trening samo 15 minuta ranije, pa razgovori posle treninga oko zalaganja, i "ti sa 210, ili ćeš biti košarkaš, ili ćeš biti smešan"... sve si znao.
Hvala ti, Dule... živiš! 🖤🤍
У том моменту апсолутни музички великан и ауторитет, који је тад могао свирати за огроман новац било гдје у свијету, заједно са својим Грцима, 26. априла 1999. на Синтагми у Атини, бира да говори и пјева у име подршке Србима и Србији, а против НАТО зликоваца.
МИКИС ТЕОДОРАКИС!
25. и 26. март 1999 -
дани када су небо над Србијом бранили они који су знали цену.
Мајор Живота Ђурић
25. март 1999.
Јутро после првих удара. Писта нетакнута, али свима је било јасно - рат је почео.
Полетео је међу првима. Ниско, у тишини, кроз сенке планина. Без много речи, јер све је већ било речено пре полетања.
Погодио је циљ. Урадио оно због чега је полетео.
А онда - погодак.
У тим тренуцима нема простора за дилеме. Само за одлуку ко си.
Они који су га познавали знали су: није човек који се предаје.
Није хтео жив у руке непријатељу.
Ако већ нема повратка - онда последњи маневар није бекство, већ свестан избор.
„Идем на све или ништа.“
Реченица коју је говорио као младић, живео је као човек.
И тог дана је потврдио.
Мајор Зоран Радосављевић
26. март 1999.
Само дан касније - исто небо, исти противник, још тежи услови.
Полетео је у борбу у којој техника није била на његовој страни. Без радара који поуздано види. Без предности. Са свешћу да је против њега далеко јачи непријатељ.
Али се ипак полеће.
У ваздуху - ракете. Јасно је шта долази. Времена за велике речи нема.
И тада, мирно, без драме, као да говори нешто свакодневно:
„Бежим у облаке.“
То нису речи страха. То су речи човека који зна где је и шта ради.
После тога - тишина.
Два дана.
Два пилота.
Две различите ситуације - иста ствар у основи: одговорност и љубав према отаџбини - до краја.
Нису тражили лакши пут.
Нису чекали боље услове.
Полетели су кад је било најтеже.
И зато се не памте само као пилоти - него као људи који су остали на висини задатка, до последњег тренутка.
Слава им и хвала!
On this day in 1999, NATO began bombing its illegal bombing campaign of Yugoslavia without permission from the UN Security Council.
Between 1200-2500 civilians were killed and 5000 were wounded. During the 3 months of bombing, NATO dropped between 10-15 tonnes of depleted uranium bombs.
After years of supporting right-wing nationalist forces to undermine and weaken the integrity of Yugoslavia, NATO begun its campaign to break up the socialist state. Though it claimed to be intervening to stop ethnic cleansing, the Assistant to US Secretary of Defense Strobe Talbott revealed the real reason for the war:
"It was Yugoslavia's resistance to the broader trends of political and economic reform, not the plight of Kosovar Albanians, that best explains NATO's war.”
NATO openly bragged about its destruction of Yugoslavia’s infrastructure, with its spokesperson Jaime Shea proudly saying in 1999 “And the fact that the lights went out in 70% of the country…we can turn the power off whenever we need to and whenever we want to.”
Between the 24th of March and 5th of June 1999, 78 industrial sites and 42 energy installations in Yugoslavia were damaged by bombing or missile strikes. The air strikes destroyed over 20 chemical and petrochemical installations, accounting for around 70% of Yugoslavia’s oil-processing capacity.
Today we honor the Greek naval officer Marinos Ricudis who courageously refused to bomb Serbia during NATO’s aggression on Serbia and Montenegro.
He refused to serve on a ship that was to provide logistical support to NATO forces bombing the Serbian people.
For his refusal, he was dismissed from service, left without income for six months, and sentenced to a suspended 2.5-year prison term.
“As an Orthodox Christian, I cannot participate in an attack on a brotherly people.”
Ricudis says he never regretted his choice and that the gratitude of the Serbian people is the greatest honor he’s ever received.