"...Evo Gospoda, ustajte ljudi,
evo Ga ide svetu da sudi!
Svetu da sudi, stado da luči,
od stopa Svemir tutnji i huči!
Tutnji i huči zemlja i nebo
šta će nam sada zlato i srebro?
Zlato i srebro neka počine,
a Ti nam blistaj Božiji Sine!"
"Pobedna pesma"
V. Nikolaj Velimirovic
Cuba è rimasta quasi senza petrolio.
Oramai stanno anche 30 ore senza corrente.
Ieri a La Habana erano senza gas.
L'acqua scarseggia.
Gli ospedali ne risentono, ma soprattutto i pazienti oncologici, i bambini...
E il mondo va avanti, mentre un intero paese si spegne in silenzio.
ДВАНАЕСТ
Дванаест невиних, несванулих зора,
истргнутих насилно из мајчиног крила.
Дванаест угашених, неиспеваних песама,
које је сурова судбина тишином прекрила.
Отишли су чистог лица, пре првог даха,
узнели се к' небу, изнад људског праха.
Дванаест душа до вечности се винуло,
пре него што је сунце над њима синуло.
У своје си их наручје прихватио, Боже,
где људска неправда да их стигне више не може. 🕊️
У самом центру Бањалуке, испред Музеја савремене уметности Републике Српске, стоји споменик „Дванаест беба“ - неми, камени сведок једног од најсвирепијих и најнесхватљивијих злочина новије историје. Подигнут је у знак сећања на дванаест тек рођених бића која су у мају и јуну ратне 1992. године у бањалучком Клиничко-болничком центру угашена пре него што су честито и закорачила у свет. Разлог? Недостатак кисеоника.
Због тадашње блокаде копнених путева према Србији, једини спас за новорођенчад био је ваздушни пут. Међутим, Комитет за санкције Савета безбедности УН хладнокрвно је отезао са дозволом за лет авиону који је из Београда требало да допреми спасоносни кисеоник до бањалучког породилишта. Од четрнаест беба којима је овај лек био једини услов за преживљавање, дванаест је преминуло. Убијене су гушењем - споро, болно и немилосрдно, под бирократским печатом међународне заједнице.
Овај монструозни чин остаје вечна мрља на образу човечанства. За свирепу смрт бањалучких беба, као и за многе друге српске жртве током рата у Босни и Херцеговини, до данас нико није одговарао. Међународна правда је занемела пред крицима мајки чије су утробе прерано опустеле. То је историјска чињеница која и данас пече и опомиње.
Да Војска Републике Српске, уз помоћ Срба из Крајине и добровољаца, тада није покренула херојску операцију и пробила „Коридор живота“, ко зна колико би још бањалучких и других беба доживело исту, стравичну судбину.
Сваке године, обележавање ове трагичне годишњице није само помен недужним анђелима. То је болна опомена целом свету о томе шта се дешава када политика потисне човечност, и вечни завет да се овакав злочин никада не сме заборавити нити опростити.