Stanisa Avdalovic

[Stanisa Avdalovic @StanisaA]

@UgljesaDj @mrnjaudz Jedino ispravno razmišljanje.

[Vladimir🥋 @samuraj016]

NAPREDNJAČKA LOGIKA:

-Dam Kinezima rudnike i sve što mogu da uzmu, pa pričam o “strateškom partnerstvu“. Nama ostane rupa, njima profit.
-Gradim EXPO za milijarde, dok nam se bolnice raspadaju. Prioriteti, jbg.
-Spalim šumu da bih stavio solarne panele. Uništim prirodu da bih se hvalio “zelenom energijom“.
Genijalno.
-Gradim nacionalni stadion, a fudbal dotak’o dno.
-Mladi beže iz zemlje, uvozimo radnike i to predstavljamo kao dokaz da nam ekonomija cveta.
-Dajem strancu milione iz budžeta da zaposli čoveka za platu od koje jedva preživljava, pa kažem: “Doveli smo investitora!“
-Zatrujem i zagadim reku, pa posle organizujem akciju čišćenja te iste reke.
Slikanje obavezno.
-Zazidam obalu, betoniram prirodu, uništim prostor, pa kažem da sam “uredio grad“.
-Gradim fabrike po najplodnijoj zemlji, pa pričam kako nam je poljoprivreda strateška grana.
-Potrošim milijarde na stadione, EXPO i fontane, a ljudi po selima nemaju vodu, kanalizaciju i asfalt.
-Mladi studenti traže normalnu državu, a ja im objašnjavam da su oni problem.
-Oteram domaće stručnjake iz zemlje, pa se posle čudim što “nemamo kadrove“.
-Zadužim državu do plafona, pa svaki novi kredit predstavim kao istorijsku pobedu.
-Pozovem građane i studente koji traže odgovornost i pravdu na kompromis i dijalog, pa ih sutradan izvređam da su ustaše i teroristi.
-Uništavam prirodu, rasprodajem resurse, zadužujem državu i praznim sela, pa kažem da Srbija nikad nije bolje napredovala.

To ti je ta naprednjačka matematika: što veća šteta, veće slavlje pod šatorima.

Ko nas je kleo, nije dangubio.

[Драган Вукадиновић @DraganVukadino9]

Овај човек је подигао први оружани устанак против нациста у окупираној Европи (ако не рачунамо покушај пољског оф��цира Витолда Пилецког, који се 1940. године сукобио са Немцима али чији покрет није заживео и потрајао).

Парох Српске православне цркве у родном селу Казанци, у Старој Херцеговини (данас на граници Црне Горе и Ре��ублике Српске) Радојица Перишић је, попут Карађорђевог војводе попа Луке Лазаревића и многих других свештеника-јунака у српској историји, невољно скинуо епитрахиљ и мантију, узео пушку и повео свој народ у борбу за голи биолошки опстанак.

Родио се 1907. године у кући херцеговачког јунака Сима Перишића и мајке Ђурђе, у селу Казанци, одакле је, по завршетку школе, отишао у чувену Цетињску богословију. Оженивши се Иконијом Аџић, вратио се у родни крај где је све до напада на нашу Краљевину служио као парохијски свештеник и био омиљен у народу, познат као свешт��ник, који је (осим када је служио и обављао верске дужности) живео као и сваки други сељак, носивши увек Свето Пис��о под мишком.

Поп Радојица је 6. јуна 1941. године повео први оружани устанак против нацистичког окупатора и хрватских усташа који су отпочели са масовним клањима Срба по Херцеговини. Одмах се ставио на чело устаника из своје парохије, као и околних места на херцеговачкој Голији.

Сазнавши да су усташе побиле све становнике села Корита (које је било познато по томе што је дало велики број Солунаца и добровољаца Српске војске из Великог рата) побацавши их у јаму и добијајући вести да се усташе (Хрвати и муслимани) мотају по околини и испитују мештане о броју мушких глава и слично, доноси одлуку да се усташе пре морају напасти него чекати да они нападну њих.

И тако поп Радојица окупља највиђеније парохијане, скупља оружје и организује страже, да би их 6. јуна 1941. године у Брљеву, повео у напад усташку патролу и тиме отпочео први оружани устанак.

Повезавши се са поручником Краљеве гарде, који је након Априлског слома пешке из Београда стигао у родно Гацко и тако избегао заробљавање, Милорадом Поповићем и капетаном Бајагићем, повели су устанике и у напад на усташка легла Автовац и Фазлагића кулу.
Био је организатор отпора у Источној Херцеговини и Црној Гори и одмах се ставио под команду пуковника Југословенске војске Драже Махаиловића.

Током рата био је и командант Мостарске и Голијске бригаде која је била у саставу Невесињског корпуса. Био је изузетан командант, брз, окретан, са својим јединицама био је спас за српски народ у Херцеговини.
Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, а од Драже Михаиловића добио је и чин четничког војводе, док га је Свети митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац још пре рата одликовао црвеним појасом.

Погинуо је 1945. године у селу Разбој у Босни, приликом повлачења са црногорским четницима.

[Advokat Čedomir STOJKOVIĆ @FIGHT_4_RIGHT_S]

Tvrdnja da je "Vučić Srbiju prikazao onakvom kakva jeste", i da su prosto "Srbi glupi i ružni" je vrlo detinjasta, neozbiljna i zapravo šarlatanska - jer ta tvrdnja negira ulogu institucija u kreiranju društva. Takva tvrdnja posmatra društvo kao da je pleme. A upravo takva posmatranja su fundamentalni razlog zašto jedno društvo propada.

Uz to ovakva viđenja imaju za cilj da amnestiraju Vučića.

Nasuprot ovakvim šarlatanskim viđenjima - društvo je odraz kvaliteta njegovih institucija. Od nauke i obrazovanja, preko tužilastva i pravne države, do parlamenta i informativnih servisa i do svega ostalog.

I upravo to je Vučić razorio i devastirao. Tako je dobijeno sadašnje društvo.
Nije "narod" taj koji gradi institucije.
Lideri su ti koji grade institucije, a potom te institucije izgrađuju građansko društvo.

Istini za volju, institucije u Srbiji ni pre Vučića nisu bile ništa posebno, ali one jesu imale progresivnu putanju. Jesu se razvijale i jesu imale tendenciju da se ugledaju na svoje razvijene evropske pandane i da se tako kroz vreme izgrađuju. To je bilo stanje 2012. godine.

Dolaskom Vučića na vlast te godine stvar je dobila obrnuti smer. Ministri su posećivali Ratka Mladića u Hagu, oni koji su stvarali "kosovski mit" su došli (ponovo) na vlast, kriminal je probujao, korupcija je se uzdigla raketnom brzinom, nacionalizam je postao državna politika a to nije bio za vreme Tadića. Sve to što je probujalo pod Vučićem je kancer jednog društva zbog kojeg ono propada.

Basara zapravo hoće da kaže da je potpuno ista situacija kada je Dragoslav Bokan privatno lice koje nešto laprda u novinama koje malo ko čita (pre 2012) i situacija kada je Dragoslav Bokan svakodnevni gost na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u svim novinama itd, i glavnokomandujući u nacionalnom teatru.

Basara hoće da kaže da je potpuno isto kada Vojislav Šešelj sedi u Hagu, i kada Vojislav Šešelj kreira javno mnjenje u Srbiji preko televizija kojima upravlja Vučić.

Basara hoće da kaže da je potpuno isto kada Aleksandar Vulin je politički uličar Beograda (pre 2012) i kada je Aleksandar Vulin ministar vojske, policije, direktor BIA itd.

I sve tako dalje.

Zapravo, moglo bi se ovo uspostaviti kao istina:
- DRUŠTVO NE BI BILO OVAKO UNISTENO KADA INTELEKTUALCI POPUT BASARE OVE STVARI NE BI TRETIRALI KAO ISTE.

BAŠ ZATO ŠTO NEMAJU SPOSOBNOST DA RAZLIKUJU:
🅰️ Šešelj i Hagu, Vulin na ulici, Bokan nigde
-od
🅱️ Šešelj na nacionalnom televizijama, Vulin ministar svega, Bokan TV zvezda,

BAŠ ZATO JE DRUŠTVO OVAKVO KAKVO JESTE.

Jer baba Grozdana iz Pambukovice nema nikakvu društvenu odgovornost da A razlikuje od B. Intelektualci ako A ne razlikuju od B, i posebno ako ne razlikuju posledice A od posledice B, onda su isto kao i baba Grozdana.

Slava knjigama. Ali politička misao je plemensko šarlatanska.

Možda to ovako ne bi bilo, ali Basara radi na TV Kuriru.

Kurir novine su bile novine za podsmevanje i sprdnju pre Vučića. U kvalitetu tog medija se u međuvremenu ništa nije promenilo. Sve je isto. Osim što sada ta sprdnja izgleda ozbiljno iako je j dalje sprdnja od novinarstva.

Dakle nisu se promenili kriterijumi Vučića, Rodića i ostalih političkih uništitelja Srbije. Promenili su se kriterijumi Svetislava Basare. Iz Danasa otišao u Kurir.

I sad onaj koji je navijao za ubistvo Đinđića, stvarao ati-Đinđić javno mnjenje, i koji se družio sa onima koji su ispalili metak u prsa Đinđića, je za Basaru sada odjednom ok lik, i sad odjednom nije problem u tom liku, nego tobože u društvu.

Pa onda nije bio problem ni u Miloševiću, nego opet u društvu. To znači - u tebi Basara, jer i ti si društvo.

Ali onda - kako je Đinđić postao premijer ako je društvo takvo kakvim tvrdiš? I kako da su stotine hiljada ljudi njemu došle na sahranu? I zašto smo plakali?

Dakle nije u društvu.
U Basari je. U Vučiću je. U Rodiću je.
Pa nije društvo to koje podržava antinovinarstvo u Kuriru.
Basara je taj koji podržava i Kurir, i Rodića i amnestira Vučića.

https://t.co/q4cO1KBLwp

[Zoran Lutovac @ZoranLutovac]

“Zbog pada univerziteta na rang-listama Srbija će imati manje investicija, manje posla i mnogo više problema”,kaže Vučić.

Posle ove izjave ide aktivni ugalj i klometol.

Ne, Srbija ima sve više problema zbog enormnog kriminala i korupcije i pravne nesigurnosti.
#izbori #kampanja

[Pavle Grbovic @PavleGrbovic]

Mesta na Šangajskoj listi variraju iz godine u godinu, ali jedna istina je nepromenljiva:

I dalje ljudi u Srbiju dolaze zbog Univerziteta u Beogradu, a iz Srbije beže zbog režima Srpske napredne stranke.

Zato ih Univerzitet toliko boli.

[Wolfy 🇷🇸 @BigBadWolfWolfy]

Srebro stiglo iz Pariza!

Andrej Barna vicešampion Evrope u kategoriji 50m slobodnim stilom. Postavljen novi lični i rekord Srbije od 21.37.

Bravo momčino! 🇷🇸🥈

[Miloš Rajić @Aristokle1982]

Церска битка 1914. године: прва победа Антанте у Великом рату

Увод у окршај: политички, стратешки и војни оквир

У лето 1914. године европски систем равнотеже сила коначно се срушио. Сарајевски атентат од 28. јуна, у коме су Гаврило Принцип и његови сарадници убили надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију Хоенберг, послужио је Бечу као дуго очекивани повод за обрачун са Краљевином Србијом. Аустроугарски ултиматум од 23. јула садржао је десет тачака које су у суштини значиле капитулацију српског суверенит��та. Српски одговор од 25. јула био је делимично прихватајући, али Беч је већ био одлучан. 28. јула Аустроугарска је објавила рат, а у ноћи 28/29. јула почело је бомбардовање Београда са положаја у Земуну и са монитора на Сави и Дунаву.

Стратешки план Монархије, познат као „Fall B“, предвиђао је брзу „казнену експедицију“ која би уништила српску војску пре него што царска Русија стигне да мобилише главне снаге на галицијском фронту. Генерал Оскар Поћорек, командант Балканске војске (Balkanstreitkräfte) и дугогодишњи гувернер Босне и Херцеговине, добио је задатак да у року од две до три недеље продре до Ваљева, заузме Београд и отвори пут ка југоистоку. Поћорек је, међутим, донео ризичну одлуку: није чекао пуну концентра��ију свих трију армија. Пета армија је кренула у напад 12. августа, Шеста је још била у фази прикупљања, а Друга армија (под командом Едуарда фон Бем-Ермолија) већ је делимично била преусмерена ка Галицији.

Српска Врховна команда у Крагујевцу, под вођством војводе Радомира Путника, очекивала је главни удар са севера, преко Саве и Дунава. Због тога је Прва армија генерала Петра Бојовића држана у стратегијској резерви у долини Велике Мораве, док су Трећа армија генерала Павла Јуришића Штурма и делови Друге армије генерала Степе Степановића покривали западни фронт дуж Дрине. Српска војска, иако бројчано слабија и опремљена нехомогеним наоружањем након два Балканска рата (многи војници још су носили старе пушке или чак само ашов), имала је драгоцено борбено искуство, одличну артиљерију и висок морал. Мобилизација је извршена брзо и ефикасно: до почетка августа под оружјем је било око 420.000 људи, од чега око 180.000 на западном сектору. До 15. августа аустроугарске колоне су заузеле Шабац, продрле дубоко у Мачву и долину Јадра и почеле да се пењу на падине планине Цер. Управо тада је Путник наредио контраманевр који ће одредити исход целе операције: Друга армија је упућена форсираним маршевима ка Церу и Иверку како би ударила у бок и позадину непријатеља. Та одлука претворила је низ локалних борби у велику битку која је трајала од 15. до 24. августа 1914. године и постала прва победа Антанте у Великом рату. Планина Цер, са својим шумовитим гребенима, стрмим падинама и ограниченим прилазним путевима, пружала је браниоцу природну предност коју је српска команда вешто искористила.

Учесници: детаљан састав, команданти и карактеристике снага

На аустроугарској страни главну улогу имала је Пета армија генерала Либоријуса фон Франка. Њен VIIIкорпус (командант генерал Артур Гајс фон Гислинген) са 9. пешадијском дивизијом и 21. ландверском дивизијом наступао је главним правцем преко Цера и Лешнице. XIII корпус деловао је јужније, према Лозници и Пецкој. 21. ландверска дивизија, састављена претежно од чешких и немачких резервиста из Бохемије (пукови из Плзења, Прага и других гарнизона), била је кључна у почетном продору. Међу трупама било је и значајан број Јужних Словена: бошња��ких пукова, хрватских домобранских јединица (укључујући делове 42. домобранског пука, касније познатог као „Вражија дивизија“) и принудно мобилисаних Срба из Босне и Херцеговине и Хрватске. Укупне снаге у оперативном подручју процењују се на око 200.000 људи, са изразитом предношћу у артиљерији (око 500 топова и хаубица) и митраљезима (преко 450). Командант целе операције, генерал Оскар Поћорек (рођен 1853. у Бад Радкерсбургу, Словенац по пореклу), био је убеђен у брз успех. У једном од својих извештаја пре почетка офанзиве назвао је српске војнике „свињарима“, потцењујући њихову борбену вредност. Његова лична амбиција, појачана кривицом због неуспеха у заштити надвојводе у Сарајеву, гурала га је ка ризичним одлукама. Поћорек је инсистирао на брзини, игноришући упозорења о исцрпљености трупа и лошим комуникацијама.

На српској страни Друг�� армија генерала Степе Степановића (рођен 1856. у Кумодражу, школован на Војној академији у Београду и у Русији) чинила је ударну снагу. Њену „Церску ударну групу“ сачињавале су:

Моравска дивизија I позива (око 20.000 људи, командант пуковник Илија Гојковић),

Комбинована дивизија I позива (формирана од вишка пукова, око 20.000 људи, командант пуковник Милош Васић).

Трећа армија генерала Павла Јуришића Штурма (рођен 1848. у Горњој Прусији, Немац по пореклу, али одани српски официр од 1876. године) држала је јужни сектор са Дринском дивизијом I позива и деловима других јединица другог и трећег позива. Укупне српске снаге у подручју биле су око 180.000 људи. Многе јединице су биле исцрпљене претходним борбама, а део војника још је носио старије пушке или чак само ашов. Предност је, међутим, лежала у борбеном искуству из 1912–1913, одличној артиљеријској подршци (српски топниц�� били су међу најбољима на Балкану) и познавању шумовитог и брдовитог терена. Војвода Радомир Путник, као начелник штаба, координирао је целокупну одбрану из Крагујевца. Краљ Петар I лично је пратио операције, често се налазећи у близини фронта, што је додатно дизало морал. Санитетска служба, иако ограничена, успела је да евакуише већину рањеника упркос недостатку превозних средстава.

Ток битке: детаљна хронологија и тактичк�� анализа12–15. август – почетна фаза и борбе у Подрињу

Аустроугарске снаге прелазе Дрину на више места. Шабац пада 12. августа после кратке борбе. Трећа српска армија пружа жесток отпор у долини Јадра и код Лознице, успоравајући напредовање и купујући драгоцено време за маневар Друге армије. Српске комите и делови трећег позива узнемиравају непријатељске колоне, наносећи губитке и стварајући осећај несигурности. Логистика аустроугарских снага већ је показивала слабости: дуги маршеви по врућини и киши доводили су до исцрпљености и недостатка хране.

Н��ћ 15/16. август – прекретница код Текериша

Комбинована дивизија, након тродневног форсираног марша (последњег дана преко 40 километара по киши и блату), стиже у рејон Текериша и Парлога. Усред жестоке летње олује, са кишом, громом и непрекидним муњама, српски батаљони наилазе на логорујуће делове 21. ландверске дивизије. Капетан Јеша Топаловић касније је забележио: „Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха… Одједном други војник, без даха и узбуђено, повика: Господине мајоре, Швабе!“ Српски војници упадају у логор бајонетима. Борба у мраку постаје хаотична; јединице се мешају, а српско искуство у шумском ратовању омогућава нападе с фронта, бокова и позадине. До јутра 16. августа 21. дивизија је разбијена. Артиљерци напуштају топове, а паника се шири ка позадини. Колона 21. дивизије губи два комплетна батерије (11 топова) и преко 200 људи заробљених. Овај ноћни препад постао је симбол целе битке и показао супе��иорност српске пешадије у блиској борби.

17–18. август – борбе на гребену Цера и Иверка

Церска ударна група наставља напредовање гребеном. 9. аустроугарска дивизија пружа жесток отпор, наносећи знатне губитке Моравској дивизији. Настаје привремена криза на споју Друге и Треће армије, али Степановић убацује резерве и држи линију. Артиљерија обе стране води непрекидну дуелну борбу, а српски топови показују супериорност у прецизности и брзини гађања. Терен – густе шуме и стрми падови – додатно је отежавао аустроугарско кретање и омогућавао српским јединицама да користе заседе.19. август – одлучујући дан
Степановић наређује општи јуриш. Моравска дивизија ломи отпор на Иверку, заузима Велику главу и Рајин гроб. Лево крило Пете армије се распада. Поћорек издаје наређење за опште повлачење ка Дрини. Паника обузима аустроугарске редове; многи војници бацају оружје и беже. Српска коњ��ца гони бегунце све до обала Дрине.

20–24. август – гоњење и ослобођење Шапца

Аустроугарске јединице беже у највећем нереду. Многи војници се утапају приликом преласка Дрине. До 24. августа српске трупе улазе у разорени Шабац. У граду су затечене спаљене зграде, опљачкана црква и трагови масовних злочина над цивилима. Путник шаље телеграм краљу Петру: „Главни непријатељ поражен је код Јадра и на планини Цер и наше трупе га гоне.“ Ослобођење Шапца означило је коначни крај прве аустроугарске офанзиве.

Детаљна војно-историјска анализа

Церска битка пружа изузетан материјал за анализу односа између стратегије, тактике, терена, морала и командне компетенције. Најважнији фактор српског успеха био је правовремени и одлучан маневар Друге армије. Путник је, упркос почетној погрешној претпоставци о правцу главног удара, успео да реагује брзо и концентрише снаге на одлучујућем правцу. Степановић је показао изванредну иницијативу: уместо да чека наређења, самостално је формирао Церску ударну групу и усмерио је ка гребену Цера, схватајући да контрола тог простора одређује исход целе операције. Насупрот томе, Поћорекова команда патила је од класичних слабости аустроугарске војске 1914. године: претеране самоуверености, слабе координације између корпуса, лоше обавештајне службе и неспособности да се прилагоди брзим променама на терену. О��лука да се нападне пре потпуне концентрације снага и без адекватних резерви била је фатална. 21. ландверска дивизија, састављена од резервиста са слабим борбеним искуством, није била спремна за ноћну борбу у шуми против ветерана Балканских ратова. Терен и временски услови одиграли су пресудну улогу. Шумовити гребени Цера и Иверка ограничавали су маневарску слободу нападача и фаворизовали браниоца који је познавао сваки пролаз. Летња олуја у ноћи 15/16. августа додатно је дезоријентисала аустроугарске јединице и онемогућила ефикасну извиђачку делатност. Српска пешадија, навикнута на борбу у сличним условима, искористила је мрак и кишу за блиску борбу бајонетом, у којој је имала јасну предност. Морал и искуство били су једнако важни. Српски војници су ушли у битку са свешћу да бране отаџбину од агресора, док су многи аустроугарски војници (нарочито словенског порекла) били принудно мобилисани и нису имали јак мотив за борбу. Артиљеријска подршка српске стране, иако бројчано слабија, била је прецизнија и боље координисана са пешадијом. Историографски гледано, Церска битка дуго је била предмет различитих тумачења. Српска историографија (Митровић, Скоко, Ђуришић) истиче је као доказ националне виталности и војничке вештине. Аустроугарска и каснија аустријска литература често је кривила „издају“ чешких јединица или лоше време. Савремена истраживања (Џејмс Лајон, Џон Шиндлер) показују да је исход резултат комбинације српске тактичке супериорности и системских слабости Хабзбуршке војске. Бројке о губицима варирају, али и најопрезније процене потврђују да је аустроугарска страна претрпела з��атно веће губитке, како у људству тако и у материјалу.

Последице по оба учесника:

За Краљевину Србију

Победа је имала огроман морални, војни, политички и дипломатски значај. Била је то прва савезничка победа у рату, постигнута у тренутку када су немачке армије марширале ка Паризу, а Русија трпела поразе код Таненберга. Генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе указом од 20. августа 1914. Губици: 259 официра и 16.045 војника и подофицира (око 2.100 погинулих, 11.500 рањених, 2.600 несталих). Заплењено је преко 50 топова и хаубица, 86 муницијских кола, три пољске болнице, хиљаде пушака, митраљеза, коња и огромне количине опреме. Победа је ојачала углед Србије међу савезницима, привукла хуманитарну помоћ из Француске, Велике Британије и Русије и подигла борбени дух за касније операције на Дрини и Колубари. Истовремено, исцрпљеност и огромна потрошња муниције (преко 6,5 милиона метака и 35.000 граната) оставила је тешке последице на наредне месеце. Цивилно становништво Мачве претрпело је огромне губитке, али је победа учврстила национални јединство.

За Аустроугарску

Губици су били катастрофални: око 600 официра и 23.000–37.000 људи (6.000–10.000 погинулих, око 30.000 рањених, 4.500 заробљених). Међу заробљеницима био је и рођак цара Франца Јозефа, принц Виндишгрец. Пораз је одложио пребацивање Друге армије у Галицију, што је директно допринело руским успесима код Лавова (Лемберга) крајем августа. Престиж Монархије тешко је погођен: велика сила поражена је од „сељачке“ војске. Унутрашња пропаганда често је кривила чешке јединице за „издају“, иако су узроци били у лошој координацији, исцрпљености и потцењивању противника. На окупираним подручјима (Мачва, Јадар, Шабац) забележени су масовни злочини: стрељања цивила, паљевине, силовања и масакри. Швајцарски криминолог Арчибалд Рајс касније је документовао преко 4.000 цивилних жртава само у Мачви и околним селима. Поћорек је остао на положају, али под јаким притиском, и већ у септембру покренуо другу офанзиву која ће довести до још већих губитака. Дугорочно, пораз на Церу уздрмао је поверење у способност Монархије да води рат на више фронтова.

Церска битка остаје класичан пример успешне одбрамбене операције мање, али искусније војске против бројчано и технички надмоћнијег противника. Одлучујући фактори били су: правовремени маневар Друге армије, ноћни препад код Текериша, познавање терена, високи морал, квалитетна артиљеријска подршка и грешке аустроугарске команде. Последице су превазишле локални оквир – ојачале су Антанту у критичном тренутку и нанеле трајан ударац угледу Хабзбуршке монархије.

Литература и извори (са опширнијим изводима)

James Lyon, Serbia and the Balkan Front, 1914: The Outbreak of the Great War (Bloomsbury Academic, 2015), поглавље „Lightning on Mount Cer“, стр. 123–150.
Извод: „Coming off the march, the Serbs caught some of the Austro-Hungarian troops asleep and bayoneted them in their bedding… The 21st Division would now be hors de combat for almost an entire week… The Balkanstreitkräfte lost 600 officers and 23,000 men, of whom 4,500 were taken prisoner… Serbian Army captured more than fifty cannon and howitzers, eighty-six caissons…“

John R. Schindler, „Disaster on the Drina: The Austro-Hungarian Army in Serbia, 1914“, War in History, Vol. 9, No. 2 (2002), стр. 159–195.
Извод: Детаљна анализа слабости 21. ландверске дивизије – недовољна обученост резервиста, исцрпљеност након дугих маршева и лоша координација између корпуса.

Службени извештаји српске Врховне команде и релација генерала Живојина Мишића од 24. августа 1914.
Извод: „Непријатељ се повлачи у највећем нереду… Главни непријатељ поражен је код Јадра и на пла��ини Цер и наше трупе га гоне.“

Österreich-Ungarns letzter Krieg 1914–1918, том I (Беч, Kriegsarchiv, 1930), стр. 120–145.
Извод: Потврда хаотичног повлачења Пете армије и губитака у људству и материјалу.
Archibald Reiss, Report upon the Atrocities Committed by the Austro-Hungarian Army during the First Invasion of Serbia (Лозана, 1916).
Извод: Документација о више хиљада цивилних жртава, паљевинама, силовањима и масакрима у Мачви, Јадру и Шапцу.

Савремени српски војно-историјски прегледи Министарства одбране Републике Србије (2014–2024) и анализе Владислава Б. Сотировића

[Aleksandar Karisik @SasaKarisik]

U Banatu požar gase sa tri kamiona iz sedamdesetih dok policija jurca okolo u Tojotama od po 80.000,00€. Slika napredne Srbije koja krvari iz 1000 rana. Pobeda Studentske liste i odlazak tirana je stvarno pitanje golog optanka.

[Studenti Pobedjuju Mafiju 🇷🇸 🇪🇺 🇸🇪 @KrahSNSa]

Čovek stoji na uglu Kralja Aleksandra i Knez Milosa i viče: „Predsednik je idiot!”

Policija ga opkoljava i stavlja mu lisice. Kažu mu: „Nezakonito je vređati predsednika Vučica”

On odgovara: „Ne razumete, mislim na ukrajinskog predsednika, Zelenskog; njega sam vređao.”

Policijski kapetan kaže: „Ne možete nas prevariti, svi znaju ko je idiot.”

[Zoran Lutovac @ZoranLutovac]

SA jedinica u centru Beograda prebila reditelja Stevana Filipovića.

Ako ih uskoro ne preselimo na smetlište istorije celu će Srbiju pretvoriti u deponiju kriminala i korupcije.

[Stanisa Avdalovic @StanisaA]

@TheOfficialAndi Great body. Very hot lady.

[Гилти Сигурдсон @SiggySwans]

Чим смо стигли на Кобиљу главу, где се налазило од 100 до 200 усташа, почели су да нас истоварују из камиона, групу по групу, доводе до јаме и убијају из пушака или кољем, маљевима, секирама и крам��овима; лешеве су кољем сурвавали у јаму.

Када смо ја и Крсто Сворцан доведени на руб јаме, неко је испалио само један метак, који је смртно погодио Крста. Срушио се на земљу и повукао мене, потпуно неповређеног. Мислећи да смо обојица мртви, усташе су нас ћушнуле у јаму.

Пали смо на гомилу лешева, тако да нисам озбиљније повређен; сломио сам само једно ребро с леве стране. За кратко време поново се чуло пуцање, а потом су на нас падали нови лешеви; то је трајало све до зоре.

Ја сам, међутим, успео да извучем руке из конопца и да се склоним у један крај јаме и тако се заштитим од лешева и камења који су падали у јаму.

У једном тренутку чуо сам повике усташа: „Побјеже један!“, а одмах затим плотуне из пушака и митраљеске рафале.

У јами је било још неколико живих људи, али су спасени само они којима је пошло за руком да се извуку из гомиле лешева и склоне у страну, јер су усташе, после ликвидације последње партије, бациле у јаму гомилу камења и неколико бомби.

Сутрадан, 5. јуна, када су групе усташких злочинаца пролазиле поред јаме, гонећи опљачкану стоку из села Корита у Фазлагића Кулу и Гацко, нагињали су се над отвором јаме и приметили Аћима Јакшића како покушава да изађе напоље.

(Аћим се био зауставио на неком стаблу при врху јаме.)

Позвали су га да изађе и спустили у јаму један крај конопца како би га помоћу њега извукли. Аћим је одбио понуду и скочио назад у јаму. Усташе су за њим бациле неколико ручних бомби, од којих су, као што је већ речено, сви преживели Корићани били теже или лакше повређени.

Па ипак, у току ноћи између 5. и 6. јуна Радован Шакота и Душан Јакшић успели су да се извуку из јаме и обавесте погранична херцеговачка и црногорска села о трагедији Корићана.

Захваљујући томе, 7. јуна после подне стигло је десетак наоружаних људи (Мићуновића, Курдулија и Мусића). У јаму се спустио храбри и одважни Петар Курдулија, пронашао преживеле мученике и, једног по једног, везивао им конопац испод пазуха, а потом давао знак за извлачење.

У једном тренутку неко је повикао да из Билеће долази италијанска моторизована колона, па је извлачење прекинуто. Извучен је Петар Курдулија, који је био сав огрезао у крв и толико ошамућен да се једва држао на ногама. У јами је остао још само Обрен Носовић.

Када је неспоразум разјашњен, у јаму се спустио Љубо Курдулија и извукао Обрена.

Тако су, уз велике напоре, из јаме извучени сви преживели Корићани, али је Видак Глушац убрзо подлегао задобијеним ранама.

Архангел Гаврило из Херцеговине име му је Петар Курдилија

[Miran Pogačar @MiranPogacar]

Dok mediji bruje o „tuči na gradilištu“ i da su se radnici tukli međusobno, izgleda iz dosade?!, o onome što se zaista dogodilo malo ko govori.

A stvar je vrlo prosta: radnici iz Azerbejdžana i Turske, koji u Srbiji zarađuju svoj hleb, obustavili su rad nakon što danima nisu primili plate. Dok se od njih zahtevalo da radovi ne kasne ni minut, na njihove zarade se, po običaju, čekalo. Kada su odbili da ih više iko zavlači i ponižava, umesto zarađenog novca dočekali su ih batinaši. Epilog? Trojica radnika završila su u bolnici. Policija mora objaviti sve detalje i saznanja, o ovakvim slučajevima se ne sme ćutati.

U međuvremenu, ide dobro poznata predstava: investitor (MM Home Invest) prebacuje krivicu na izvođače i agencije, dok radnici, koji su verovatno radili na crno, ostaju bez ikakve zaštite. Da li će dobiti zaštitu i da li će im biti isplaćene zarade, videćemo.

Svakako se ovakvoj eksploatatorskoj praksi mora stati na put. Zakon mora obavezati investitore na direktnu odgovornost i garancijski depozit za svaku platu, dok inspekcija pri prvom zatečenom radniku na crno mora momentalno da pečati gradilište. Eksploatacija se više ne sme isplatiti.

Na kraju, stvar je jednostavna: radnik je radnik, ma odakle dolazio. Svi dobro znamo kako je kada naši ljudi odu trbuhom za kruhom u Nemačku ili Hrvatsku - očekujemo da tamo budu poštovani i pošteno plaćeni. Ako tražimo pravdu za naše radnike u tuđini, moramo je osigurati i za one koji pošteno zarađuju svoj hleb i kod nas u Srbiji, jer samo solidarnost može biti naš spas.

[Duki07 @Duki07202]

Svaki put kada čujete ono snažno, metalno „šištanje“ voza koji ulazi u stanicu, vi zapravo prisustvujete trijumfu jednog Srbina nad zakonima fizike. Taj zvuk je potpis Dobrivoja Božića, čoveka koji je rešio najveću zagonetku industrijske revolucije: kako zaustaviti stotine tona

[Beg@ @bega_bez_ega]

Ja sam dete partizanske porodice. Upravo zato mislim da je vreme da prestanemo da nasleđujemo mržnju ljudi koji su mrtvi.

Draža Mihailović nije bio ni bezgrešni svetac, ni karikaturalni izdajnik kakvim ga je decenijama crtala propaganda. Bio je čovek otpora, komandant pokreta sa velikim zaslugama i teškim greškama, saveznik koga su saveznici napustili, kraljev vojnik koga je kralj pod pritiskom ostavio, čovek koga su Nemci ucenili, a nova država osudila u političkom procesu i sahranila bez poznatog groba.

Tito ima mauzolej. Draža nema ni obeleženo mesto na kojem počiva. To ne znači da treba rušiti Titov grob. To znači da je vreme da ga konačno dobije i Draža.

Ovo nije tekst protiv partizana, niti odbrana svakog četničkog postupka. Ovo je pokušaj da izađemo iz građanskog rata koji još traje u našim glavama.

Jer nema dalje dok ne prevaziđemo podele.

Ko ima živaca, neka pročita, ko neće, neka mi ne komentariše...

Dok Tito ima mauzolej, Draža nema grob https://t.co/ocTU9gydjc

[Zoran Lutovac @ZoranLutovac]

Na današnji dan 1992. godine preminuo je Borislav Pekić jedan od naših najznačajnijih pisaca 20. veka.

Bio je umetnik u Vreme čuda, a iz današnje perspektive naslov njegove novele Odbrana i poslednji dani zvuči proročki.

[Zoran Lutovac @ZoranLutovac]

“Ponavljaju laži i kažu da su imali srčane tegobe posle zvučnog topa.” A. Vučić

Svi su imali srčane tegobe, samo jedan čovek je imao moždane tegobe i nikako da se oporavi.

[Dušan Teodorović @duteodor1]

On je ekspert i za visoko, srednje i osnovno obrazovanje.

Problem srednjoškolskog obrazovanja svoga sina je rešio tako što je vlasnika privatne škole, u kojoj je diplomu stekao junior (12000 evra godišnje), postavio za ministra prosvete!

[Zoran Lutovac @ZoranLutovac]

Izvrtanje priče o zvučnom topu jeste jedna vrsta masovnog “gaslajtinga” - sluđivanja.

To je oblik psihološkog i emocionalnog zlostavljanja u kojem manipulator sistematski obmanjuje žrtve kako bi one posumnjale u sopstveno sećanje, zdrav razum ili percepciju realnosti.