Fahrudin

Snijeg pao na behar na voće!

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Deda (94)
- Ma uzeo da zakrpim kapu.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Premijer Zoran Đinđić ubijen je pre dvadeset tri godine. U mesecima koji su prethodili atentatu bio je meta pokušaja likvidacije, ali i žestoke medijske hajke. Mnogi mediji koji su nam danas bliski nisu štedeli Đinđića, kao što ga nisu štedeli ni brojni javni intelektualci, analitičari i profesori koji se danas često pozivaju na njegovo nasleđe.

Čini se da se od Đinđića očekivalo previse, kao da je Srbija u godinama pre njegovog ubistva bila zemlja prosperiteta, a ne društvo razoreno ratovima, sankcijama i sistematskim razaranjem institucija. To je bila zemlja iscrpljena ekonomskim slomom, moralnim posrnućem i dubokim društvenim podelama. U takvom ambijentu bilo je najlakše udarati po Đinđiću, jer je bio simbol promene, ali i zgodna meta.

I tek kada je ubijen, mnogima je došlo iz dupeta u glavu - kako to u Srbiji često biva. Dok je bio živ, Zoran Đinđić je bio meta podsmeha, sumnje i otvorenog neprijateljstva. Govorio je o drugačijoj Srbiji, o državi institucija, društvu koje će prestati da živi od mitova i početi da živi od rada, zemlji koja će se okrenuti budućnosti.

Metak koji je pogodio premijera Zorana Đinđića nije ispaljen samo tog dana. On je putovao kroz vreme. Kroz devedesete, tenkove koji su krenuli prema Vukovaru, svedočio i osmesima beograđana onog dana kada su cveće bacali, radosni i sretni, kroz brda oko Sarajeva, razrušene ulice Dubrovnika i spaljena sela Bosne. Prolazio je kroz kolone izbeglica iz Krajine, masovne grobnice i hladnjače koje su skrivale mrtve. Višegrad, kroz Prijedor i Srebrenicu, logore i spaljene kuće koje su ostajale iza ratnih pohoda.

Taj metak je prolazio kroz paravojne šatore, kroz kasarne i mračne podrume u kojima su se planirali zločini. Suvu Reku i reke koje su nosile tela. Prošao je kroz redove za hleb, prazne rafove, inflaciju koja je u jednom danu pretvarala plate u bezvredni papir. Televizijske dnevnike pune laži, naslovne strane koje su raspirivale mržnju, govore koji su hranili strah i kroz tišinu onih koji su predosećali, jer ako Đinđić preživi - Srbija neće.

Prošao je kroz poraženo društvo koje je pokušavalo da zaboravi, mitove koji su skrivali istinu, propagandu koja je menjala stvarnost, mržnju koja se godinama taložila u stomaku naroda, ravnodušnost i kroz opravdanja.

Taj metak je putovao godinama.

I onda je 12. marta 2003. godine stigao na svoje odredište.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Pisao sam o novom romanu Svetislava Basare.

[Danas @OnlineDanas]

Metak koji je 12. marta pogodio Zorana nije ispaljen tog dana https://t.co/hc2wHnDQLH

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Kada je 17. i 18. marta 2004. godine došlo do martovskog pogroma na Kosovu, talas nasilja proširio se i na gradove u Srbiji. Na Kosovu su stradali ljudi, spaljene su kuće i uništene brojne pravoslavne svetinje. Tenzije su se prelile i u centralnu Srbiju, gde su u Beogradu i Nišu zapaljene Bajrakli džamija i Islam-aga džamija.

To je bilo vrijeme bez društvenih mreža. Nije bilo viralnih snimaka ni objava koje bi svedočile drugačijim pričama. A jedna takva dogodila se u Novom Pazaru.

Dok su drugde bogomolje bile meta besa, u Pazaru su ljudi stajali na straži oko crvke Svetog Nikole, i to ne iz prkosa, već iz svijesti da bi jedan kamen bačen iz besa mogao zauvijek narušiti ono što je vijekovima živelo zajedno.

Čuvali su crkvu da neka „usijana glava“ ne učini nešto što bi osramotilo grad, i to zbog našeg obraza, naših komšije, i dece koja će sutra živetu u gradu.

Obrni okreni, sve je, na kraju, do ljudi. Oni su ti koji u trenucima krize odlučuju hoće li rušiti ili graditi, baciti kamen ili pružiti ruku, paliti ili gasiti. Gradovi sami po sebi nemaju ni mržnju, a vala ni plemenitost, to im daju oni koji u njima žive. A Novi Pazar je tog marta pokazao, kao i mnogo puta prije, da pripada graditeljima i onima koji čuvaju komšiju, obraz i mir, čak i kada je najlakše prepustiti se bijesu.

Veličina jednog grada ne meri se njegovom snagom u galami, već isključivo njegovom sposobnošću da sačuva čovjeka.

Oduvijek je Pazar bio svijet!

[Fahrudin @TetkaHanifa]

@BorisTadic58 Potpisujem svaku Vašu riječ!

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Hajde da, makar privremeno, poverujemo da je riječ o glasnoj manjini koja proizvodi privid opšteg mišljenja. Ipak, činjenica je da ovo društvo već više od tri decenije sistemski opstaje na nacionalizmu, prizemnom, sirovom i funkcionalnom. U svojoj današnjoj formi, taj nacionalizam je ogoljen do „šatorske“ estetike, ali mu je politička suština ostala ista.

Naš društveni domet ne ide dalje od površne tolerancije i uvažavanja koje se svodi na folklor, to je divljenje verskim objektima, čestitanje Bajrama, Božića i Uskrsa, simbolično dijeljenje baklava i farbanih jaja, i naravno mantija. To se predstavlja kao vrhunac suživota, iako je riječ o njegovom minimumu, i da budemo iskreni prema sebi, svako drugačije iskustvo ostaje pojedinačno i izolovano. Lični primeri, uključujući i moj sopstveni, nisu reper opšeteg stanja u društvu.

Sve što zahteva odgovornost, kritičko mišljenje i stvarni raskid s nasleđem devedesetih ne nailazi na otvoren otpor, već na suzdržanost i prećutni konsenzus da se o tome ne govori. Takve teme se ne osporavaju javno, ali se sistematski izbegavaju, proglašavajući se osetljivim, nepravovremenim ili „neproduktivnim“.

Zato živimo u simulaciji normalnosti, odnosno u društvu koje formalno govori o pomirenju, a suštinski sabotira svako suočavanje sa odgovornošću. Neobrađeni materijal nije slučajan propust, već svesna politička odluka da se nasleđe devedesetih ne zatvori, nego očuva kao aktivna struktura moći.

Ratovi nisu bili anomalija, već mehanizam kroz koji je izgrađen današnji poredak. Tvrdnja da se takve posedice mogu neutralisati u jednoj ili dvije decenije predstavlja svesnu političku laž, namenjenu održavanju statusa quo. Devedesetih se nisu sadile ruže, tada je postavljen sistem koji i danas proizvodi iste obrasce nasilja, samo u „mirnodopskom“ obliku.

Devedesetih se nisu sadile ruže, več je proizvedena ogromna količina razaranja: gradovi su uništavani, ljudski životi sistematski poništavani, istorija potirana, a ljudska sećanja nasilno brisana. Takav obim destrukcije ne može se neutralisati u jednoj ili dvije decenije, naročito u društvu koje je institucionalno i politički nesposobno da preuzme odgovornost.

Mislite o tome.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Po novoj logici Domagoja Margetića, iz Republike Srpske će se u Srbiju „prebaciti“ 150–200 hiljada birača, što je otprilike 15–20% stanovništva tog entiteta. Skromno, zaista.

Ako to može, onda nema razloga da se ne najavi i dolazak 10.000 birača sa Grenlanda, čisto da se popuni kvota. Autobusi verovatno već kreću, samo još niko nije primetio.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

I neprijatelj ovog društva nikada nije bila Druga Srbija. Njen stvarni i trajni protivnik bila je i ostala - Velika Srbija, zajedno sa svim svetovima koje proizvodi i održava: od otvorenog nacionalizma, preko ratne mitologije, do savremenih, znatno perfidnijih oblika istog projekta, danas često zapakovanih u jezik „modernog integracionizma“, stabilnosti i plenumaške igrarije. To je kontinuitet iste političke imaginacije, samo sa promenjenim rečnikom

[Fahrudin @TetkaHanifa]

https://t.co/7407SiN38e

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Danas je 84. godišnjica događaja koji se gotovo prećutkuje. Na Badnje veče 1942. tuzlanski muftija Muhamed Šefket Kurt, Mostarac po poreklu, sprečio je plan ustaškog tajnog odbora da minira Sabornu crkvu Uspenja Presvete Bogorodice u Tuzli, pobije okupljene vernike i potom Srbe odvede u logore.

Svojim postupkom spasao je stotine nedužnih života, rizikujući sopstveni.

Kada je preminuo 1963. godine, na njegovoj dženazi okupilo se više od 10.000 ljudi. Protojerej Đorđe Jovanović održao je govor i, na ličnu molbu, sišao u kabur da dočeka tabut i položi telo čoveka koji je pokazao da je čovečnost iznad vere i nacije.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

@DokonaPopadija A meni rumunski romi u svom raskošu.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Mali je otvorenom kritikom Moskve poslao najjači signal do sada da vlast priprema teren za odluku o NIS-u. Status quo više nije održiv, a poruka deluje kao uvod u moguće udaljavanje Srbije od ruskog energetskog uticaja.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Elvedin Pezić je samo lice te ideologije: propovjednik koji, dok svijet gori od nepravde, diskutuje o tome da li je dozvoljeno gledati tortu s likom životinje. Dok se ljudi bore s bijedom, on propovijeda o dužini rukava i pogledu na ulici. Njegov svijet je bez pitanja odgovornosti,  u kojem se svaka sumnja proglašava pobunom protiv Boga. A ustvari to je samo strah od gubitka moći, da ponovim po stoti put ovih dana. Jer svaka dogma preživljava dok ima publiku koja se boji. Kada se pojavi generacija koja više ne drhti pred „haramom“ već pred nepravdom, tada dogma počinje da puca.

https://t.co/rlJZVJX01k

[Insajder TV @Insajder_net]

Politikolog Kladničanin: Generacija "Z" nosi nadu i ruši nacionalističke barijere, oni stavljaju razlike po strani (VIDEO)
https://t.co/8oWfnFoc0g

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Из Русије с љуба��љу.

[Fahrudin @TetkaHanifa]

https://t.co/QAneNRRGIG

[Fahrudin @TetkaHanifa]

Skidanje zara i feredže 1950-ih predstavljano je kao čin oslobađanja žena, kao dokaz da muslimanka može biti „prosvetljena“ tek kada odbaci tkaninu koja je navodno simbol mraka. To je bila politika koja je oslobađala žene samo ako su pristale da budu oslobođene tuđom voljom. Ta logika nije nestala: i danas, mnogi veruju da ženu treba „spasiti“ od sopstvenog izbora, njene vere, tela, od njene marame.

Ali današnje muslimanke, naročito iz Novog Pazara, više ne čekaju da ih iko oslobađa. One same definišu slobodu u svojoj veri, javnosti, na ulici, učionici, na protestu. Hidžab više nije znak potčinjenosti, nego vidljivi dokaz političke i identitetske samosvijesti.

Zato je Merimin čin nezamisliv za sve one koji su navikli da upravljaju telima žena, bilo da dolaze s pozicija države, nacije ili vere. Kada se studentkinja sa hidžabom pojavi sa državnom zastavom srpskog naroda i svih njenih građana, ona razara sve postojeće narative koji pokušavaju da je smeste u unapred zadate okvire. Ruši nacionalistički narativ koji hidžab vidi kao pretnju i simbol „vekovnog neprijatelja". Ruši liberalni narativ koji ga tumači kao znak zaostalosti i odsustva slobode. I ruši patrijarhalno-verski narativ koji ga tretira kao kontaminiran predmet, nešto što „ne sme da se dodirne“, kao da je žensko telo, prekriveno maramom, samo po sebi problem.

Merimin hidžab nije kontaminiran. On nije granica između „čistog“ i „nečistog“, između „nas“ i „njih“. On je svedočanstvo da žena može nositi i veru, državu, dostojanstvo i pobunu, i da te stvari ne moraju biti u sukobu. Zato su reakcije na njen čin toliko burne, jer je on nezamisliv u postojećim matricama moći. On ne nudi pomirenje, nego razara mitove koji su gradili i levica i desnica, i država i muftije.

I taj hidžab i mnogi drugi hidžabi koje nose žene ovog grada i ove zemlje razoružao je, makar na trenutak, sve šatorske nacionalizme. U tom trenutku, zastava u njenim rukama nije bila samo simbol države, već dokaz da zajednička pripadnost nije privilegija većinskih, nego pravo svih koji ovu zemlju doživljavaju kao svoju.

Merimin čin zato nije ni provokacija ni kompromis. To je politički iskorak, gest koji menja značenja i pokazuje da sloboda ne dolazi odozgo, nego iz središta samosvesnog i hrabrog ženskog čina.

@followers

[Fahrudin @TetkaHanifa]

https://t.co/7y8vuN4UPb

[Fahrudin @TetkaHanifa]

https://t.co/0WBYKHprWl