@TTimotijev071 Stvaranje bloka samoproklamovanih EU stranaka je još jedan u nizu pokušaja kontrolisanog Đilasa da upravo uništi te stranke. Neprolaskom cenzusa, što je izvesno, on opstaje, zahvaljujući novcu, i čeka sledeće izbore. Svi ostali trajno nestaju.
Đorđe Stanković: Ideja je ujedinjenje opozicije i studenata, to je najbolje rešenje i najveći strah SNS @djordjes89@NarodniPokretS https://t.co/x0b6EbzbOW
@BiljanaLuki Ne potceniti činjenicu da se generacije starijih i sredovečnih ne sećaju države pre komunista, da je trovanje društva sastavni deo njihovog odrastanja(i stavova),da apsolutno nisu svesni da su ih Tito i partija stvarali po svojoj volji i da mrze studente jer menjaju taj sistem.
Imamo još nepunih 17 meseci.
Toliko vremena imamo da prikupimo dokaze i argumente zašto ne želimo rudnik u Zaječaru.
A sada da vam ispričamo ko buši oko grada sa skoro 40 česama dubinske pitke vode.
Još od 2024. godine Eko Istok sa saradnicima (veliko hvala Dejanu Vučkoviću na satelitskom mapiranju terena i Jovanu Lunganoviću na redovnim dron snimcima) prati situaciju na Malkoj Golaji i upozorava na posledice
širenja rudarenja na Zaječar.
Ali nismo stali na upozorenjima.
Pokrenuli smo istraživanje biodiverziteta ovog područja i za nekoliko meseci došli do važnih
otkrića za Srbiju.
Naš tim stručnjaka (Miloš Popović, Branko Jotić i Draženko Rajković) pronašao je pored brojnih vrsta biljaka, leptira, ptica, gmizavaca i
vodozemaca pronašao i veliku mužicu - retku i zaštićenu biljku za koju se smatralo da je
izumrla u Srbiji.
Ali sada pogledajte dobro ovo mesto.
Ovo nisu ni Gamzigradska ni Nikoličevska Banja, koje su na manje od 3 i po kilometra
odavde.
Ovo nije nijedna od 40-ak zaječarskih česama.
Ovo nije ni velika mužica.
Ovo su bušotine Ziđina na Malkoj Golaji.
Ziđin Majning je početkom 2025. saopštio da je ovde pronašao bogato nalazište bakra i
zlata - tačnije 2.81 miliona tona bakra i 92 tone zlata.
A država je krajem aprila ove godine pokrenula izradu Strateške procene uticaja na životnu
sredinu za prostorni plan rudarsko-metalurškog kompleksa „Čukaru Peki” i „Malka Golaja”.
Drugim rečima — priprema se teren za širenje eksploatacije bakra i zlata na istoku Srbije i
na Zaječar.
Zato moramo da reagujemo sada.
Naš plan je da pokrenemo zaštitu ovog područja kao staništa retkih i ugroženih vrsta.
Jer ako se ovde otvori rudnik, neće biti ugrožene samo biljke i životinje.
Biće ugrožene naše vode, banje, česme i naši životi.
Ovo ne možemo sami.
Potrebni ste nam svi vi.
Uključite se.
Zaječar i Istok računaju na vas.
#ekoistok #zaječar #priroda #srbija
https://t.co/5UJtrV8Ffm
Slinojed i njegov ortak metalostrugar Gvozden nisu objavili nijedan snimak dece sa maturskog plesa.Preko 400 dece je plesalo.
Oni mrze srpsku decu i došli su u Čačak da seju mržnju.
I za kraj:" Možete da me trgnete"🥳
Danas mi je srce prepuklo na hiljadu delova. I svaki delić boleo je kao hiljadu noževa.
Nijedan profesor ne bi trebao da vidi svoje studente kako plaču.
Nijedan student ne bi trebao da vidi svog, skoro pedeset godina starog, profesora kako plače.
Ali, kada se grlo stegne u pola rečenice, i kada prvi put u 24 godine izađete iz svog fakulteta, a znate da se u njega možda nikada više nećete vratiti da održite predavanje, bol i tuga je sve što osećate.
Hvala vam svima što ste tu bol i tu tugu pretvorili u ponos, nadu i uverenje da sam fakultet ostavio u dobrim i sigurnim rukama. Ponos na moje studente i studentkinje zato što znam da su pametniji od mene, hrabriji od mene, mudriji od mene... Da sam, makar malo, probudio kod njih osećaj za pravdu i pravo.
Moje je srce slomljeno, ali će se oporaviti.
Oporaviće se zbog jedne Anje, jedne Bojane, jedne Sare, jedne Ljiljane, jedne Olivere, jedne Srne, jedne Tanje, jednog Nemanje, jednog Srđana, jedne Hane, jedne Teodore, jedne Milice, jedne Natalije, jednog Alekse, jednog Luke, jedne Jovane, jedne Ivane, jedne Jane, jedne Marije i stotina njihovih koleginica i kolega.
Moje srce je slomljeno, ali već nazirem svetlo na kraju ovog tunela zahvaljujući njima i svima vama koji ste tu, za mene, danas, juče i sutra.
Moje je srce slomljeno, ali nemam prava da se samosažaljevam kada znam da njihove divne, mlade, pametne oči gledaju u mene i tuguju sa mnom.
Vi ste budućnost, vi ste Filozofski fakultet, vi ste svi moji i volim vas sve i više nego što sam sanjao da je moguće voleti nekoga van svoje porodice.
Suze će jednog dana stati, srce će jednog dana ponovo biti celo, i biće to dan kada ću ponovo ući u učionicu i videti vas ispred sebe. Biću tada najradosniji profesor na svetu i obećavam da vas nikada više neću napustiti.
Hvala vam na svemu, moja grešna duša nije vas zaslužila!
РАЗЛИЧИТИ У УВЕРЕЊИМА, УЈЕДИЊЕНИ У БОРБИ
Последњих дана сведочимо увредама, подсмеху и омаловажавању људи који су стајали у редовима како би се поклонили Појасу Пресвете Богородице.
Као покрет који окупља људе различитих уверења, сматрамо важним да подсетимо на једну једноставну ствар: право на достојанство не зависи од тога у шта неко верује.
Међу студентима и грађанима који већ скоро две године стоје раме уз раме налазе се православци, католици, муслимани, атеисти, агностици и они који своја уверења чувају за себе. Не делимо исте погледе на сва питања, и управо зато наше заједништво има посебну вредност. Не повезује нас истоветност, већ спремност да поштујемо једни друге упркос разликама.
Зато не прихватамо да било ко буде понижаван због своје вере, као што не бисмо прихватили ни да неко буде нападнут зато што не верује. Без обзира на то да ли човек снагу проналази у вери, науци, породици, заједници или неком другом животном ослонцу, његово достојанство мора бити полазна тачка сваког разговора.
Људе који стоје у редовима не треба посматрати кроз политичку или идеолошку призму. То нису „ови“ или „они“. То су наши суграђани. Међу њима има студената, радника, пензионера, родитеља, младих и старих. То су људи различитих уверења и животних путева, које је на исто место довела потреба за духовношћу, надом или молитвом.
Слобода уверења једна је од темељних вредности сваког демократског и слободног друштва. Друштво у којем се људи исмевају због вере није ништа боље од друштва у којем се осуђују зато што не верују.
Србија у којој желимо да живимо јесте она у којој су сви грађани једнаки; у којој се различитости не доживљавају као претња, већ као богатство; у којој има места и за оне који се моле у храму, и за оне који у храм не улазе.
Зато позивамо све да се уздрже од осуда, увреда и подела.
У том духу одјекује и мисао патријарха Павла: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.“ Зато је важно да у другоме видимо прилику да преиспитамо сопствену меру човечности.
Јер друштво не градимо тако што једни друге делимо на „наше“ и „њихове“, већ тако што једни у другима препознајемо човека.
"Pričaće ti jednom svašta boljima se teško prašta pile moje, pače moje malo i silni miševi u boci javiće se k'o svedoci pustolovnog traganja za Gralom." Đ. Balašević, "Uspavanka za dečaka"
Slušaćete ovih dana laži, izmišljotine i potpuno isfabrikovane "kriterijume" koje, eto nisam ispunio. Trebalo im je devet meseci da to "utvrde", a i sada im raste nos od laži koje izgovaraju.
Istina je samo jedna - jedini kriterijum koji nisam ispunio, i nikada neću, jeste poltronstvo, ulizištvo i izdaja svih akademskih principa za koje se decenijama borimo. 10 članova Senata baš ovaj kriterijum preporučio je da se danas sakriju iza listića i olovaka i da, skrivenih pogleda, pošalju poruku da se pricipijelnost i savesnost ne praštaju. To ih čini nedostojnima da predvode akademsku zajednicu u Novom Sadu i borićemo se do kraja da to i dokažemo.
Moja profesorska karijera na Filozofskom fakultetu se završava sutra... ili je, možda, samo pauzirana.
Ja ću večeras leći mirne savesti u krevet i moja će deca uvek biti ponosna na mene, pre svega zato što sam stao rame uz rame uz one koji čine moj profesionalni život-moje studente i moje studentkinje. I samo oni mogu da procene moj pedagoški rad. I samo njima moram da položim račune na kraju 24 godina duge karijere.
Drage koleginice i kolege iz Saveta, da li isto možete reći i vi?
Ako imate vremena, dođite sutra (petak).
Neka pucaju nedostojnici, ja ću, poslednji put, održati čas na našem univerzitetu na koji su oni zalutali i sa kojeg će, osramoćeni, jednog dana i otići.
Док ми представљамо део нашег програма о здравству, актуелни режим представља свој програм организованог криминала.
Зато вас питамо: Србија или мафија?!
Članovi Senata Univerziteta u Novom Sadu koji su ostali "uzdržani" mi izazivaju više gađenja od onih koji su deklarisane sluge režima. Ovi drugi nemaju savest, a ovi prvi misle da sa savešću može da se pregovara.
Током викенда, у оквиру наше радне јединице „Студент у сваком селу“, обилазили мештане Невада код Горњег Милановца. Разговарали смо са људима, слушали њихове приче, бележили проблеме и трудили се да свакоме посветимо време. Ипак, један сусрет ће нам посебно остати у сећању.
Троје нас је обилазило удаљенији део села. Макадамски пут водио нас је до готово усамљене куће, окружене великим имањем и природом. Ушли смо у двориште и покуцали, али одговора није било. Већ смо помислили да нема никога, када смо на стаклу суседне кућице приметили силуету.
Врата су се убрзо отворила и пред нас је, полако се ослањајући на своје кораке, изашао дека од око 80 година, са искреним осмехом. Деда Рајко.
На наше представљање одговорио је;
„Студенти? Па знам да долазите. Прочитао сам у Таковским новинама.“
Уследио је позив који се на селу не одбија.
„Хајде, децо, седите мало. Хоћете нешто да попијете? Немам богзна шта спремљено, али седите под вињагом да попричамо.“
Убрзо смо седели за столом у хладу винове лозе, уз хладну кока-колу коју нам је донео из куће. Разговор који је требало да траје свега неколико минута претворио се у дубок, емотиван сусрет.
Овај витални осамдесетогодишњак причао нам је о свом животу, деци и унуцима, као и о временима када је кућа била пуна чељади. Са посебним поносом је помињао унука који је отишао у Америку да игра кошарку. Ипак, поделио је са нама и тежину тишине која је у кући остала након што су деца отишла својим путевима, а нарочито након што је пре неколико месеци изгубио супругу. Разговарали смо о пољопривреди, свакодневним изазовима на селу, а ми смо га слушали пажљиво, свесни колико људима значи када их неко заиста чује.
Када је дошло време за покрет, замолио нас је за нешто необично. Желео је да му запишемо своја имена и факултете. Пошто нисмо имали оловку код себе, он је ушао у кућу и донео папир. Симболично, била је то полеђина рачуна за струју. Тек тада смо сазнали његову праву намеру. Рекао нам је да жели да напише текст захвалности и пошаље га Таковским новинама, како би јавно поменуо студенте који су свратили у његово двориште и провели време са њим.
Остали смо затечени. Током претходних месеци посетили смо многа места и упознали велики број људи, али ретко шта може да се пореди са осећајем када схватите да је некоме ваш долазак вредео толико да пожели да о томе пише у локалним новинама.
При одласку смо му, у знак захвалности, поклонили наш беџ „Студенти побеђују“. Пуног срца, ходајући лаганим и отежаним кораком, испратио нас је све до капије. Пожелео нам је све најбоље и сву срећу у животу, а тај призор како стоји на излазу и маше нам дуго ћемо памтити.
Овај сусрет нас је подсетио на суштину нашег рада. Подсетио нас је да иза сваке капије живи човек са својом причом и потребом да буде примећен. Управо због оваквих тренутака настављамо да обилазимо српска села, сигурни да ово што радимо има дубок смисао.