Светиње које смо даровали другима
Србија је кроз векове била духовни и материјални донатор целог православног света.
* Горња соба (Сионска горница) у Јерусалиму – Место Тајне вечере. Тајна вечера је један од највећих догађаја у историји Хришћанства. Свети Сава је током свог другог путовања у Свету земљу (1234–1235. године) извршио невероватан дипломатски и финансијски подухват. Место где је Христос одржао Тајну вечеру са апостолима, где је основана Прва црква и где се десио Силазак Светог Духа на апостоле (Педесетница) било је у рукама сараценског (муслиманског) султана Ал-Камила. Свети Сава је султану платио огромну суму злата и сребра (које је добио од свог брата, краља Владислава) да би откупио целу Сионску гору, укључујући и Горњу собу. Сава је ову светињу уступио на управу православним монасима Синајског и Јерусалимског братства, а касније су је узурпирали фрањевци и Турци. Данас је то место под управом Израела, али камени темељи памте злато Светог Саве.
* Манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму (Мар Саба). Најважнији пустињски манастир на свету, основан у 5. веку у Јудејској пустињи. Свети Сава је откупио овај манастир од нехришћана, обновио га, изградио у њему келије и кулу. Српски монаси су пуна два века (од 14. до 16. века) били потпуни господари ове највеће палестинске светиње. Када је Србија пала под Турке и када српски монаси више нису могли физички и финансијски да држе манастир (а дугови према султану су порасли), српска црква је средином 17. века платила све дугове и манастир званично предала (поклонила) Јерусалимској грчкој патријаршији, у чијим је рукама и данас.
* Руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори (Русик). Данас највећи центар руског православља на Светој Гори. Овај манастир је у 12. веку био потпуно пуст и пропао. Свети Сава се управо у њему замонашио. Српски владари (Стефан Немања, краљ Милутин, цар Душан) су пуна три века били главни ктитори и власници овог манастира. Они су га изградили из темеља. Када је Русија била под татарским ропством и потпуно одсечена од Свете Горе, Срби су чували њихов манастир. Касније, када је Русија ојачала, српски деспоти (попут Лазаревића и Бранковића) су званично препустили и поклонили управу над Русиком руским монасима, обезбедивши им миран повратак на Свету Гору.
* Појас Пресвете Богородице у Ватопеду. Кнез Лазар је ову светињу добио на поклон од византијског цара Јована V Палеолога и Цариградске патријаршије. Свестан да Балкану прети турска најезда и да православни Исток мора бити јединствен, Кнез Лазар 1375. године покреће велику дипломатску акцију. Заједно са светогорским старцем Исаијом, он успева да измири српску и грчку цркву. Он је примио реликвију у својој престоници у Крушевцу, али је знао да толико велико благо не сме бити изложено војним сукобима који су беснели око Србије. Лазар је реликвију спаковао у посебну златну кутију коју је сам финансирао. На тој кутији је уклесан његов ктиторски натпис на српском језику, а уграђена је и једна велика српска сребрна кованица (талер) из његовог доба. Он је поклонио овај део Богородичиног појаса грчком манастиру Ватопед на Светој Гори.
* Манастир Светих Архангела у Јерусалиму. Српски краљ Милутин је 1312. године у самом срцу Јерусалима подигао велелепни манастир посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, у знак захвалности за победу српске војске над Турцима у Малој Азији (битка код Галипоља). Срби су овим манастиром управљали вековима, а данас је он такође део Јерусалимске патријаршије.
Наша историја није просјачка — она је ктиторска!
Једна од осам најважнијих тачака нашег календара јесте пролећна равнодневица.
Пролеће је буђење природе, а човек се некада трудио да се уподоби и саобрази са природним променама.
Ујутру се ранило по младе гранчице врбе од којих су се правили венци, али и вршило обредно шибање, да
🇦🇱 Племе Гега. Овако им изгледа ношња. Пушке нису њихове, добили су их од Турака. Самостално нису способни ни за шта.
Када су доведени у Епир, били су на нивоу каменог доба. Нису много напредовали, немају апсолутно ниједно културно достигнуће током векова. Ништа. И канон Леке Дукађина није њихов, ношњу коју представљају као своју није њихова.
Одрана овца и коза, примитивна платна, кожни обојци на ногама, то је све што су имали.
Када су их Турци довели на Косово и Метохију, осилили су се и ширили. Тако и данас раде.
Не, нису они криви, ми смо имали чак три шансе у прошлом веку, нисмо урадили ништа.
Сад чекамо нову и последњу шансу. Ако нам је Господ подари, а хоће🙏...
✅Када сам као девојчица код неких рођа угледала пожутеле фотографије на којима су били стасити мушкарци у белим чојаним панталонама украшеним црним гајтанима, насмејала сам се и рекла најлогичнију ствар за незналицу: “Одкуд овде Шиптари међу породичним фотографијама ?” Деда ме је оштро погледао а затим мирно рекао: “Види белег на шубари.” Тада сам себи дала заклетву да ћу учити и тражити о коренима Срба до последњег даха.
👉🏻Чакшире од беле чоје украшене црним гајтанима, како се у данашње време представљају као део мушке народне ношње Шиптара, су исто
толико шиптарске колико и крв Скендербега. И није кривица Арбанаса што својатају србско у недостатку свог већ ја кривим Србе, све нас што немамо знања о свом пореклу, ко смо и одакле смо, шта је и докле је све наше, те шта смо свету дали. Видите, нисмо ми одговорни за понашање и природу лопова, ни освајача али смо одговорни за одбрану, чување и бригу о свом.
❓У сопственом незнању, некада радимо у корист сопствене штете и идемо на руку свих оних тирана, отимача и генерално мрзитеља Срба. “Ако ниси побо кочиће где је твоја међа, лако је комшији да забразди на твом”, говорио би мој деда Димитрије.
Да скратим причу. Овде није реч о Шиптарима већ Србима и то војводама за понос који су својом крвљу и животима бранили Србство, поносећи се својим пореклом. Да ли мислите да би они овако лепо и пркосно позирали у шиптарској ношњи?
Зарије Јаћимовић из Модришта у Поречу (данашња Северна Македонија). Србски четник у периоду 1904-1908. Фотографија из 1932. Опеван у песми "Жали Заре".
࿐ ࿔*:・゚࿐ ࿔*:・゚࿐ ࿔*:・゚࿐ ࿔*:・゚
Tamara Komazec FB