Грб маркизе Марије Бранковић са двоглавим орлом и лавом Бранковића (лево), налази се на реликвијару стопала Св. Маргарете (Св.Марине код православаца) из Антиохије, заштитнице жена на порођају. Реликвија се чува у Музеју катедрале Св. Евазија у граду Казале Монферато у Италији.
Грб с почетка XVI века маркизе Марије Бранковић од Монферата, кћерке деспота Стефана Бранковића, на коме су приказани лав као симбол Бранковића и двоглави орао. Грб је представљен као грб Србије, док је испод приказан грб Рашке са три потковице, као грб Новог Брда на Косову
Натпис повеље на зиду куле манастира Жиче у коме "Стефан, по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља, са превазљубљеним сином својим Радославом" приноси жичкој ризници, поред осталих реликвија, и појас Пресвете Богородице.
Matematički genije Mihailo Petrović - Mika Alas diplomirao je na Sorboni. Kao najbolji student generacije 1892. god diplomira matematiku, a 1893. god i fiziku. Pred komisijom koju čine tada najčuveniji svetski matematičari Emil Pikar, Šarl Ermit i Pol Penleve, 1894. god brani
„Траву једи, на трави лежи, трњем се покри, имај железно срце.”
Монашка поука у руци пустињака Павла Тивејског на фресци из 1268. у Сопоћанима, где је приказан у одори од рогоза. По узору на пустињаке, сличну покајничку одећу од кострети носио је краљ Драгутин као монах Теоктист.
Ликови светих ратника у средњовековним црквама могу да дочарају како су били наоружани српски ратници. На фресци насталој око 1320. у Грачаници приказан је Свети Меркурије у пуној ратној опреми, са штитом, луком и стрелама, и мачем у руци. На глави носи шлем са металним перима.
У записнику парнице која је вођена између Дубровника и Бара пред папом 1252. год. пише да је "краљ Рашке опсео и заузео Дубровник пре седамдесет година" и да је то "познато у тим крајевима". То указује да је Немањино заузимање Дубровника претходило потписивању споразума из 1186.
Дворски песник Рођери де Пачијенца из Нарда био је 1497. године у пратњи напуљске краљице Изабеле дел Балцо, када је у месту Ђоја дел Коле, по слуху, записао најстарију српску бугарштицу „Орао се вијаше“. Песму су певале српске избеглице на приредби одржаној у част дочека.
@iustiniana_@MilanSremac Nije učestvovala u napadu nego ga je ona sama izvršila pod komandom Nikole Vidovića i oslobodila dijecu sa Kozare i Korduna. Medju dijecom koja su oslobođena bilo je i dijece koja su poznavale partizane iz brigade . Nakon tog logor više nije uspostavljan.
Када су млетачки посланици 1500. послати да се распитају о војној снази деспота Јована, известили су да је деспот Рашке леп, снажан и храбар човек, стар око 38 година, који располаже са 2000 коњаника. Његов народ описали су као веома суров и ратоборан, навикнут на рат са Турцима.
Реликвијар деспотице Барбаре Франкопан, удовице деспота Вука Гргуревића, који је она дала да се изради после његове смрти крајем 15. века за фрањевачки самостан на Трсату изнад Ријеке. У њега су уграђени мањи реликвијари са честицама моштију светаца из ризнице породице Бранковић.
@zamislizivot@peravojchan Može da se nađe preko neta u ponekom antikvarijatu. Ili privatno zna biti da neko prodaje preko oglasa. To više kao brošua, ima 80 tak stranica i malog je formata.
Златни прстен из 14. века, на коме је приказан лав на штиту. Прстен је припадао челнику Градиславу, који се у једном дубровачком документу помиње поводом женидбе краља Милутина са бугарском принцезом Аном. Том приликом је, поред краља, дариван и челник Градислав, са 26 перпера.
"За успомену на свога поштованога оца, војводу Божидара Вуковића, ради учвршћивања вере Христове, и помоћи народу његовом, да се угледам, према својим могућностима, на претке који потичу од племена побожних владара српске земље"
Вицко Вуковић, српски штампар, посланица из 1546.
У Повести о словима Константин Филозоф пише о народним веровањима у XV веку. Описујући обичаје Београђана, помиње демонско биће словенских веровања Ветреницу, која је предсказала велики пожар у Београду на Благовести. То је изазвало панику и покренуло евакуацију становништва.
"Ја раб Христов Никола звани мирским Драгослав Тутић са супругом Белом и потече створити храм Св Николе за помоћ његову јер немаше деце своје...и сазида се овај храм у дане благоверног краља Стефана IV сина краља Уроша"
Део ктиторског натписа из 1332. цркве Св. Николе у Призрену