Као што то бива широм Косова и Метохије и Хрватске, тако данас најхрабрији од нашег народа живе у Сребреници. Жигосани од стране читавог света као кољачи, а они потомци многострадални и сами жртве, тамо где нема породице која није изгубила страшан број најближих. Тамо где сам очекивао страх, нашао сам понос и хришћански мир. Јер читав свет Запад, комшије и, нажалост, неки из нашега народа, који наше јаме, ране и жртве не виде, бацају љагу и жигошу жртве које су и сада повратници у Сребреницу. Деца у двориштима, мајке забринуто на прозорима, старци испред домова, док градом дефилују хорде носећи војне заставе, славећи Насера Орића у помахниталом, скоро ратном урлику, кружећи градом демонстрирајући дрско силу. Српска деца коју не видимо, о којој не говоре "чистачи свога дворишта", пуна страха трпе невиђену мржњу. Не виде то глумци, музичари и они који виде српску кривицу и у Јасеновцу и у Братунцу. Знају малишани да су страдали, док остали имају дедове, баке, стричеве, ујаке; они често имају споменике и гледају слике својих поред пута, обилазе Братунац и Кравицу, но остају своји на своме. Одбачени од свих, као и сви многострадални мученици Христови. Изложени погледима мржње десетина хиљада суграђана огрнутих ратним заставама, као и неким арапским знамењима. На секунду гледам Сребреницу и нашу децу, видим Ораховац и многострадални Космет. Видим људе чије сузе и страх нико не види, жртве које су прогласили џелатима да им опет пријете, увјек жељни наше крви из колијевке.
🗓 Четвртак 13. јул у 19:30
📌 у сали Српске православне заједнице у Трсту, која се налази у улици “via Genova” 12
Пројекција филма "Мрак" српског редитеља Душана Милића, филма номинованог за Оскара 2023. године.
Јавности ће се обратити Дебора Десио и Марилина Века.
На данашњи дан 1867. године - Са Београдске тврђаве je скинута турска застава, која се четири века вијорила над градом. Три месеца раније Турци су предали кључеве Београда кнезу Михаилу Обреновићу, али је на Београдској тврђави поред српске остала турска застава.
Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву".
Свети Владика Николај Охридски и Жички
,,Нисам ја учио ни Црногорце ни Македонце да србују. Ми у (Кнежевини) Србији учили смо се србовати од црногорских песника и витеза.
А Македонци су Старосрби, са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких српских предака.