Један од највећих кошаркаша у историји европске и српске кошарке, Милош Теодосић, нови је спортски директор КК Црвена звезда Меридианбет!
Годину дана пошто је окончао своју велику играчку каријеру, и то управо у дресу нашег клуба, Милош Теодосић је (поново) појачао Црвену звезду у новој улози - као први оперативац спортског сектора.
Нема пуно приче, морамо да радимо - Велики посао је пред нама, и надам се да ћемо на крају пута сви заједно моћи да се радујемо - истакао је Милош на почетку своје нове улоге у каријери.
Милош Теодосић је од данас и званично поново у својој Црвеној звезди, у новој улози, и на новом месту – спортског директора клуба.
Тео срећно! 🔴⚪
Miloš Teodosić returns to the Red and Whites!
Our former player and one of the most talented basketball players has joined the club's management as Sports Director.
Welcome back home, Miloš, and best of luck in your new role! 🏀
#kkcz #WeAreTheTeam #CrvenoBelaPorodica
Милош Теодосић је од данас и званично поново у својој Црвеној звезди, у новој улози, и на новом месту – спортског директора клуба.
Тео срећно!
Welcome back home, Miloš, and best of luck in your new role! 🔴⚪️
#kkcz#WeAreTheTeam
-Монах и вучица са Голије-
У тишини планине Голије, изнад Ивањице, где ветар пролази кроз густе шуме а манастир Ковиље стоји као тихи чувар векова, одиграла се једна необична прича.
У том манастиру живео је монах Амвросије. Млад по годинама, али тих и сабран, проводио је дане у молитви и раду, далеко од света који увек негде жури.
Једног дана, у његов живот ушла је вучица.
Била је тек младунче, пронађена у шуми, уплашена и сама. Монах ју је узео у руке, нахранио и назвао Алфа. Тако је почело пријатељство које ће касније многе задивити.
Алфа је одрастала уз манастир, међу звонима и шумом. Трчала је слободно по планини, али се увек враћала. Људи који су долазили у Ковиље често би застајали у неверици: монах и вук иду један поред другог, као да је то најприроднија ствар на свету.
Није, међутим, само вучица нашла уточиште у манастиру. Уз монаха су живели и гавран, лисица, зец, орао, соко, веверица… Свака од тих животиња била је некада рањена или одбачена, а код њега је нашла мир.
Људи су га често питали:
-Оче, како сте успели да припитомите вука?
Он би се тихо насмешио и одговорио:
"Не учим ја њу да буде питома. Ја учим од ње. Она припитомљава мене."
Говорио је да животиња одмах осети шта човек носи у срцу.
"Са животињом не сме бити преваре. Она је осети у трену. Само искреност може да сруши страх."
Али као што се често дешава у причама које личе на чудо, ни ова није дуго трајала.
Због закона и људског страха, Алфа је морала бити одведена са Голије. Одвезена је далеко, у прихватилиште у војвођанском селу Ђурђево.
Тог дана, кажу они који су били тамо, вук и човек су се растали без речи.
Само су се гледали.
А онда је вучица отишла.
Монах је касније говорио да га је Алфа научила нечему што људи често забораве:
*Када мислим да имам најважнији посао, она ме погледа и цвили. И тада схватим да то није најважније. Од љубави нема важније ствари."
Зато је често понављао:
" Уверен сам да само лепота и љубав могу спасити свет."
И можда је баш на Голији, у једном тихом манастиру, вук то боље разумео од људи.