Најновији покушај Вишег јавног тужилаштва да у састанцима студената пронађе доказ за унапред осмишљену „симулацију звучног топа“ представља још једну лаж и скретање пажње са суштинског питања: шта се догодило 15. марта и шта је изазвало хаос међу окупљеним грађанима.
Документ на који се тужилаштво позива настао је два месеца пре протеста 15. марта, у време када тај скуп још није био планиран. Реч је о материјалу са састанка за протест на Аутокоманди, у ком су разматрани различити безбедносни ризици и могући облици полицијске интервенције над мирним грађанима и студентима који проводе 24 сата на Аутокоманди.
У том контексту, помињани су и звучни топови, водени топови, сузавац и друга средства принуде, као потенцијални ризици. Разматрање сценарија репресије искључиво је доказ одговорног приступа безбедности учесника протеста. То је оно што смо пре сваког протеста чинили ми, а не надлежни органи и власт.
Посебно је апсурдно тврдити да помињање реакција европских институција или последица евентуалне употребе звучног топа представља доказ завере. То, заправо, јасно показује да је звучни топ посматран искључиво као пример употребе прекомерне с��ле државних органа, јер се од 2022. знало да држава располаже забрањеним оружјем, а у контексту могућих политичких последица таквог поступања.
Уместо да одговори на питања која грађани постављају дуже од годину дана, тужилаштво покушава да разговор о могућој употреби средстава принуде представи као доказ њиховог режирања.
Подсећамо да су након догађаја од 15. марта покренуте бројне провере, да су саслушавани грађани и да су институције саме признале да је дошло до необичног догађаја који је изазвао масовну панику, трчање и нагло размицање људи у Улици краља Милана, а потом и здравствене проблеме.
Студенти неће пристати да буду проглашени кривцима зато што су, припремајући мирне протесте, разматрали ризике којима би учесници могли бити изложени. Ако је помињање могуће употребе силе постало доказ кривице, онда је проблем м��ого већи од једног записника.
Грађани Србије заслужују истину о догађајима од 15. марта, а не нови покушај да се одговорност пребаци на оне који су месецима мирно и ненасилно протестовали.
Организација Liceulice је независна, хуманитарна организација и непрофитни медиј, посвећена економском и социјалном оснаживању особа суочених са животним тешкоћама, бескућништвом, болешћу, инвалидитетом, сиромаштвом и социјалном искљученошћу.
Због промене банке, организација је преко ноћи изгубила велики број месечних донатора и остала без сигурности коју су грађани пружали.
Путем сајта https://t.co/dIH1eiwBp4 можете постати донатор и месечном претплатом, у износу који сами одаберете, помоћи људима који су нама пружали безусловну подршку од почетка.
Ваша подршка стварно може променити нечији живот. Постани донатор већ данас.
APEL MEDIJA VJT
Dobro razmislite pre nego što objavite saopštenje.
Mi novinari i dalje ćemo se dovijati do podataka iz istrage, jer vaše info uglavnom NISU ISTINA! (CEO TVIT)
(12.06) VJT: Milić nije zvao Baju
(16.O5) VJT: Milić zvao Baju da dođe bez obezbeđenja i tako ga "namamio"
(16.05) VJT: Samo Milić izneo odbranu pred tužioce, svi ostali se branili ćutanjem
(28.05) Radar objavljuje iskaze ŠESTORICE osumnjičenih
(09.06) VJT: Milić se i dalje tereti za "neprijavljivanje" na osnovu iskaza osumnjičenog vlasnika restorana koji tvrdi da je Miliću dok je spavao rekao za ubistvo.
1. Osumnjičeni sme da laže!
2. VJT nam to nikada do utorka NIJE pominjao, naprotiv da je ćutao.
3. Radar: vlasnik u iskazu kaže Miliću "brste, treba mi pomoć"
4. Radar: Milić TAJ poziv nije pominjao tužiocu.
5. Vlasnik tvrdi da ga je Marko Kričak tukao!
6. Vlasnika je preuzeo Vučićev advokat - Dragan Palibrk!
Poštovani Nenadovi tužioci i Nenanade Stefanoviću,
da li ste sigurni da se dorasli tako važne i odgovorne funkcije koju obavljate?!
Razmislite.
Srdačno, novinarka Ana Novaković
https://t.co/TfjEJqmblz
ДОБРОДОШЛИ У СРБИЈУ
Одбацивање пријаве против Веселина Милића није грешка система већ његова суштина. Док су улице постале полигон за њихове обрачуне, док се градом шири страх, људи у врху МУП-а мирно спавају јер су се побринули да им тужилаштво буде лична послуга. Њихово „нема доказа“ је најобичније саучесништво у прикривању убиства.
За њих је живот безвредан, а значка дозвола за гажење преко лешева. Док они бришу трагове и перу биографије, врх државе гледа у другу страну и чека да нас прође бес. Неће проћи. С��аком оваквом одлуком само потврђују да је ова држава приватна фирма за заташкавање злочина њихових кадрова.
Гади нам се њихова бахатост и гади нам се што мисле да смо толико кратког памћења. Студенти не траже дозволу да виде истину. Видимо је јасно: они су заштитници криминалаца, а институције су само параван за њихову неограничену власт. Док они бетонирају свој криминал, ми на улици постајемо једини бедем отпора тој отетој држави која више не постоји за грађане, већ искључиво за оне који је изнутра разједају.
СРБИЈА ИЛИ МАФИЈА.
ТИ БИРАШ!
СТОП ИЗГРАДЊИ БРАНЕ СВРАЧКОВО
Велики Рзав, једна од најчистијих река и једна од последњих дивљих река у Србији, тренутно је под претњом крупног капитала који се манифестује у виду тренутне власти и њених сарадника.
Брана Сврачково је ризична, непотребна и прескупа, прети да уништи комплетан екосистем Специјалног резервата природе „Велики Рзав“.
Најважније, још увек може бити заустављена!
У времену климатских промена, масовног изумирања врста и еколошке несигурности, тренутн�� власт жели да пресече срце природе, да брану назове зеленом, а деструкцију развојем! Брана Сврачково није решење, она је проблем, и што је најважније још увек може бити заустављена!
У име лажне стабилности брана Сврачково ће: трајно уништити један од последњих нетакнутих екосистема Србије, прекинути еколошке коридоре између заштићених подручја, угрозити заштићене врсте и њихова станишта, нарушити хидрологију и климу у долини Рзава, смањити принос малине и угрозити локалну економију, донети озбиљне ризике за безбедност због клизишта и геолошке нестабилности и на крају, одузети реци право да тече.
Решење постоји! Санација инфраструктуре, где се због дотрајалих цеви губи и преко 50% воде, као и одржавање и унапређење локалних рени-бунара и експлоатација подземних вода.
Не постоји зелени начин да се река убије! Реке су вене, реке су извор живота. Цивилизације су настале на рекама, оне су живе заједнице и имају своје урођено и неотуђиво право да постоје, исто као и човек. У тренутку када нестаје река, нестајемо и ми.
Заштићене врсте Великог Рзава
Поточни рак је један од најосетљивијих становника чистих планинских потока. Његово присуство указује на висок квалитет воде, јер не може да опстане у загађеним водотоковима.
Белоглави суп је једна од највећих птица Балкана, са распоном крила до скоро 3 метра. Насељава стеновите пределе и клисуре, а као строго заштићена врста представља важан показатељ очуваности природних екосистема.
Евроазијска видра је један од најређих сисара у Србији. Насељава реке и потоке са чистом водом и богатим рибљим фондом.
Katastrofalni krizni PR Srpske napredne stranke proteklih dana još je jedan u nizu pokazatelja da je gotovo, da ne mogu da se saberu. Utakmica je dobijena, pitanje je trenutka kada će sudija svirati kraj.
Док ми представљамо део нашег програма о здравству, актуелни режим представља свој програм организованог криминала.
Зато вас питамо: Србија или мафија?!
Најјачи утисак са Косова и Метохије оставили су разговори са свим људима које смо тамо упознали.
Срби из Призрена, Косовске Митровице, Грачанице, Штрпца и других места говорили су о изазовима свакодневног живота, осећају несигурности, али и одлучности да остану на својој земљи.
Упркос различитим ставовима и бројним проблемима, код многих је била присутна нада да су проме��е на боље могуће и вера да млади могу донети другачију будућност.
Сусрети са Албанцима додатно су показали сложеност живота на Косову и Метохији и парадоксе свакодневице, често другачије него што је то кроз политичке поделе приказано.
Сви ти искрени разговори пружили су реалну слику живота и оставили дубок траг на све нас.
Када се политике воде нетранспарентно, медији користе искључиво у пропагандне сврхе, а људи остају изопштени у корумпираној атмосфери где одговорности нема, једини начин да се види права слика реалности, те солидарно и ефикасно приступи решавању проблема, јесте директан разговор са свима који ту реалност заједно живе.
Током викенда, у оквиру наше радне јединице „Студент у сваком селу“, обилазили мештане Невада код Горњег Милановца. Разговарали смо са људима, слушали њихове приче, бележили проблеме и трудили се да свакоме посветимо време. Ипак, један сусрет ће нам посебно остати у сећању.
Троје нас је обилазило удаљенији део села. Макадамски пут водио нас је до готово усамљен�� куће, окружене великим имањем и природом. Ушли смо у двориште и покуцали, али одговора није било. Већ смо помислили да нема никога, када смо на стаклу суседне кућице приметили с��луету.
Врата су се убрзо отворила и пред нас је, полако се ослањајући на своје кораке, изашао дека од око 80 година, са искреним осмехом. Деда Рајко.
На наше представљање одговорио је;
„Студенти? Па знам да долазите. Прочитао сам у Таковским новинама.“
Уследио је позив који се на селу не одбија.
„Хајде, децо, седите мало. Хоћете нешто да попијете? Немам богзна шта спремљено, али седите под вињагом да попричамо.“
Убрзо смо седели за столом у хладу винове лозе, уз хладну кока-колу коју нам је донео из куће. Разговор који је требало да траје свега неколико минута претворио се у дубок, емотиван сусрет.
Овај витални осамдесетогодишњак причао нам је о свом животу, деци и унуцима, као и о временима када је кућа била пуна чељади. Са посебним поносом је помињао унука који је отишао у Америку да игра кошарку. Ипак, поделио је са нама и тежину тишине која је у кући остала након што су деца отишла својим путевима, а нарочито након што је пре неколико месеци изгубио супругу. Разговарали смо о пољопривреди, свакодневним изазовима на селу, а ми смо га слушали пажљиво, свесни колико људима значи када их неко заиста чује.
Када је дошло време за покрет, замолио нас је за нешто необично. Желео је да му запишемо своја имена и факултете. Пошто нисмо имали оловку код себе, он је ушао у кућу и доне�� папир. Симболично, била је то полеђина рачуна за струју. Тек тада смо сазнали његову праву намеру. Рекао нам је да жели да напише текст захвалности и пошаље га Таковским новинама, како би јавно поменуо студенте који су свратили у његово двориште и провели време са њим.
Остали смо зате��ени. Током претходних месеци посетили смо многа места и упознали велики број људи, али ретко шта може да се пореди са осећајем када схватите да је некоме ваш долазак вредео толико да пожели да о томе пише у локалним новинама.
При одласку смо му, у знак захвалности, поклонили наш беџ „Студенти побеђују“. Пуног срца, ходајући лаганим и отежаним кораком, испратио нас је све до капије. Пожелео нам је све најбоље и сву срећу у животу, а тај призор како стоји на излазу и маше нам дуго ћемо памтити.
Овај сусрет нас је подсетио на суштину нашег рада. Подсетио нас је да иза сваке капије живи човек са својом причом и потребом да буде примећен. Управо због оваквих тренутака настављамо да обилазимо српска села, сигурни да ово што радимо има дубок смисао.