Mr.Pete

We know of an ancient radiation… Ortodox Christian and a modest visionary. ### When you fall, make sure you get up #

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

На данашњи дан, 19. јула 1855. године, под сламом сувоборског села Струганик, као тринаесто дете у породици, рођен је човек који ће постати синоним за српску војничку част, непоколебљивост и генијалност – војвода Живојин Мишић.
​Његов животни пут био је пут суровог ратника и визионара. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1877. до 1918. године, био професор стратегије који је своје лекције преточио у величанствену победу на Колубари, осрамотивши моћну Аустроугарску монархију и уписавши се у златне странице светске војне историје.
​Али, оно што издваја Мишића од осталих није само способност да победи када су карте отворене – већ његова спремност да каже „НЕ“ када су сви други сагињали главе.
Против повлачења-за борбу до последњег даха:
​Док су крајем 1915. године очи Врховне команде, Пашића и регента Александра биле упрте ка беспућима Албаније, Живојин Мишић је гледао право у срце Србије. На судбоносној седници у Пећи, 17. новембра 1915, десило се нешто о чему се дуго ћутало. Сви су шапутали о пропасти, а Мишић је грмео: повлачење је пораз пре пораза!
​Уз њега је тада стао само војвода Степа Степановић. Мишић није желео бекство. Имао је план, имао је част и имао је фанатичну веру у свој народ. Предлагао је две јасне, мушке опције:
​Да се стане и пружи одлучујући отпор, ослонцем на планине, на крв предака и српски крш.
​Да се рат претвори у народни отпор, у герилу, где ће свако брдо, свака шума и свака чука постати гробница за агресоре (Немце, Аустроугаре и Бугаре).
​„Какве гаранције?“ – одговарао је онима који су сумњали. „Гаранција су ови мученици што бране своје куће! Политички, војнички и национално – дужни смо да бранимо сваку стопу земље, а ми се повлачимо од Саве и Дунава без испаљеног метка!“
​Мишић није тражио немогућу победу у том тренутку; тражио је да Србија не умире ћутке. Ако се већ пада, да се падне у борби, да тај отпор буде последњи, величанствени плотун јунаку кога у гроб полажу. Нажалост, глас политике је надјачао глас части. Оружје је уништено, српска војска је кренула пут албанске Голготе, а Мишић је, стежући срце, морао да подели судбину својих војника.
​Разочарање у Југославију:
​Након повратка са Солунског фронта, где је управо његова стратегија сломила Бугарску и извадила кључну циглу из зида Централних сила, Мишић се суочио са новим, геополитичким изазовом – стварањем Краљевине СХС.
​Иако званична историја често ублажава његове ставове, истина је да је Живојин Мишић брзо препознао политичку коб нове државе. Након што га је регент Александар послао у Хрватску да процени ситуацију на терену, војвода се вратио са страшним и визионарским упозорењем.
​У свом извештају јасно се успротивио срљању у заједничку државу са онима који су до јуче пуцали на српску војску под аустроугарском заставом. Његове речи регенту Александру биле су пророчке:
​"Из свега што сам видео и чуо, ми се не смемо заваравати. Југословенство је илузија. Ти људи нас не желе, они нас презиру. Ми смо за њих варвари са Балкана. Ако већ хоћемо да им помогнемо, омеђимо Србију, узмимо оно што је наше, што смо крвљу натопили, а њима оставимо да раде шта хоће."
​Мишић је видео да ће стварање Краљевине СХС значити гушење српске државности и жртвовање плодова свих српских победа зарад лажног братства. И опет, као и 1915. године, војничка мудрост била је скрајнута зарад политичких амбиција династије.
​Вечни одлазак непокореног Војводе
​Постављен је за првог начелника Генералштаба војске Краљевине СХС, али његово тело, измучено ратовима, тешким одлукама и душевном боли због правца којим држава иде, није издржало. Отишао је у болесничку постељу и преминуо 20. јануара 1921. године у Београду.
​Данас, на дан његовог рођења, памтимо Живојина Мишића не само као војсковођу који је командовао, већ као човека који је осећао куцање срца обичног српског сељака и војника. Био је и остао глас савести једног народа – човек који је знао када треба напасти, када треба гинути, а када се никако не сме прећутати истина.
Слава бесмртном војводи!

[Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️ @KosovoJeSrbija0]

Документарни филм "Иларија - Монахиња са пушком" је сурова прича о страдању Срба на Космету 60-их и 70-их година, када је комунистички режим предвођен Титом био саучесник у прогону србског народа и затирању њиховог вишевековног постојања на Косову и Метохији.

Мати Иларија из манастира Свете Тројице код села Мушутиште, недалеко Призрена, у јужним деловима АП Косово и Метохија. Ова православна светиња је подигнута још у XIV веку пре доласка Турака Османлија на Балкан... у време Цара Уроша Немањића.

Мати Иларија је била игуман Мушутичког (женског) манастира и морала је са пушком да иде у поље да обрађује земљу са њеним монахињама, јер су биле у сталном страху од албанских екстремиста који су вребали када ће нека монахиња остати сама, па да је опљачкају и силују. Иако они нису презали да изненада упадну у двориште манастира.

Покрајински, републички и савезни органи социјаличтичке Југославије су били не само инертни у погледу кажњавања албанских насилника и разбојника, већ су гледали на све начине да прикрију њихова злодела у виду: пљачке, убистава, силовања, палежи, физичких напада и сл.

Овај филм је снимљен августа 1980. године у продукцији филмске куће "Вардар" из Скопља, али је одмах по објављиввању врло брзо био укинут.
Забрањен, јер прича о истинитим догађајима комунистичких злочина, прикривања.

[Humanbydesign @Humanbydesign3]

Do you like to eat eggs? 🥚It's another deleted video by X.🤡Posting again.🤷🏻‍♂️

[Милош 🇷🇸 @milosma61260957]

Znate li da je ovoj crkvi ubijeno 1700 Srba poimenice kada su ih Hrvati nacisti pozvali na prekrštavanje.

Svi su bili klani u novim odelima.

Svi su otišli da ne bi ispali bele vrane u društvu.

Crkva iz Gline je srušena 1941. a spomenik 1991.

[Ξ Η⊶ ┯ Ξ Η⊶ ┯μ Η μ @Endendini1]

Запамтите и ово име

GEORGE WATSON

#давнина

[Усамљени Ренџер @UsamljenRendzer]

Једног топлог септембарског дана Павле Вуисић је ушао на омиљени сплав на Ади. Међутим, како је ушао, видело се да је нешто намргођен, а чим је сео затражио је ћебе од конобара.
- Шта ће вам ћебе на овој врућини? - зачуђено је запитао келнер.
- Па да прекријем ту Титову слику коју сте окачили, не могу очима да га гледам! - одговорио је Вујисић.

Данас је 100. годишњица од његовог рођења. Да се памти да нису сви били бескичмењаци.

[MilanSremac @MilanSremac]

~ Фотографија:

"Никола Тесла о свом наслеђу и иметку који је наследио од ујака, сарајевског митрополита Мандића"

- Часопис "Српско коло" штампан у Загребу, 1910. година.

[Deni Arsic @fanijela]

Čujte: Izveštaj nemačke grupe "Bader"nemačkog komandanta Badera o operaciji Trio.U operaciji su učestvovali nemački nacisti, ustaše crne legije Franketića i PARTIZANI dva bataljona iz I i II proleterske brigade kojim komandovao Koča Popović protiv ČETNIKA
https://t.co/SWtSYG4shA

[Весна Веизовић @vesnaveizovic]

Представљамо кратак документарац где све тезе блокадера о употреби звучног топа падају у воду. Не простом анализом, већ пред научним чињеницама.
Уживајте и делите!

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

ИВАЊСКИ ЦВЕТ
​У јулу, месецу сећања на страдање Срба у Подрињу, са поносом се истиче ивањски цвет. Овај јединствени симбол српских крајева носи дубоку поруку патње, али и неуништиве победе живота над смрћу.
​Симбол вере и свесрпског опстанка:
​Ивањски цвет је вековима уткан у традицију и духовни код нашег народа. Његов крстолики изглед нераскидиво га повезује са Ивањданом (7. јула) и рођењем Светог Јована Крститеља, чинећи га природним оличењем српског идентитета и вере.
​Званични амблем: Цвет је званично прихваћен као национални симбол сећања на невине српске жртве Подриња.
​Симболика боје: Златножуте латице не сведоче само о претрпљеном болу, већ представљају светлост, издржљивост и васкрсење народа.
​Вечна опомена: Његово цветање у врелим јулским данима служи као нем, али снажан крик који читав српски народ позива на вечно памћење.
​Метафора неуништивог духа:
​Виталност ивањског цвета, који пркосно ниче и опстаје и у најтежим условима, директна је метафора за неуништиви дух српског народа. Он је живи доказ да живот увек пронађе пут и да се српско биће не може угасити ни избрисати.
​Чување и преношење истине о страдању у Подрињу није обавеза само једне регије, већ света дужност читавог нашег народа. Ивањски цвет је постао наш колективни беџ - свесрпски завет који нас подсећа на важност јединства, солидарности и историјске правде.
​Нека овај цвет буде трајни споменик свему што је наш народ прошао, али и светионик снаге и наде која нас води у будућност.

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

ДВА ПУТА СТРЕЉАН: Сведочанство о паклу и анђелима из Коњица
​Петар је имао седам, а Павле само пет година. У јулу 1992. године, њихово детињство у Коњицу прекинуо је рафал.
​Њихови родитељи, Ђуро и Власта, били су омиљени професори у локалној гимназији. Док су други бежали, они су остали. Веровали су у људе. Веровали су да су безбедни, јер никоме нису нанели зло. Како су само погрешили.
​Ноћ када је утихнула Неретва
​У глуво доба ноћи, 1. јула 1992, припадници специјалне полиције упадају у њихов стан. Породица Голубовић је одведена пет километара ван града, на обалу Неретве. Поређани су и стрељани. По мраку, у тишини, тела су попала једно преко другог.
​Али смрт је те ноћи за тренутак зажмурила.
​Седмогодишњи Петар је преживео. Када су џелати отишли, дечак се извукао испод беживотних тела својих родитеља и млађег брата. Потпуно сам, кроз мркли мрак, пошао је да тражи спас. Својом малом руком Покуцао је на врата полицијског пункта у селу Бијела. Испричао је шта се десило, верујући да је стигао међу заштитнике.
​Уместо спаса, дочекао га је незамислив ужас. Полицајци, људи који је требало да га заштите, подигли су слушалицу и позвали исте оне зликовце. Петар је враћен својим џелатима. Дечак од седам година стрељан је и други пут. Овај пут, убице нису промашиле.
​Мук, кривица и један човек
​Годинама се након рата у Коњицу о овоме ћутало. Зид срамне тишине први је срушио Анис Косовац. На улазу у православно гробље, овај човек је подигао спомен-плочу дечацима друге вере – својим малим комшијама. Подигао ју је да опомиње, да боде очи и да не дозволи да вео заборава прекрије оно што се никада не сме заборавити.
​Иконе које плачу и опомињу
​У месту Борци обновљена је црква Светих апостола Петра и Павла, посвећена управо убијеним дечацима. Данас, на престоној икони, уз ликове светих апостола, стоје ликови двојице невино страдале дечице.
​Они сада, раме уз раме са Споменком Гостићем, Милицом Ракић и Марком Симићем, чине строј небеске деце која се моле за нас.
​Њихова кривица била је само то што су постојали.
​Наша кривица биће ако их заборавимо.
​Памтимо, да бисмо остали људи.

[SINNY BOY @SINNYBOY2]

Sretno susjedi!😎

[Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️ @KosovoJeSrbija0]

У овој цркви су се Кнез Лазар и Косовски јунаци причестили пред Бој на Косову 1389. године!

Црква Самодрежа се налази у истоименом селу код Вучитрна и посвећена је Светом Јовану Крститељу.
У њој се Свети кнез Лазар причестио са војском пред полазак у бој на Косово поље.
Према предању након боја управо је овде сахрањен и бесмртни јунак Милош Обилић.
Изнад цркве налази се брдо по имену Градина са остацима дворца Вука Бранковића. У том дворцу кнез Лазар је одржао своју последњу вечеру са војсковођама и чувену здравицу која је постала ''клетва Лазарева" а чије речи су касније исписане на десној страни цркве Лазарице у Крушевцу : "Ко је Србин и српскога рода а не дош'о у бој на Косово....".

Црква је, током вишевековне турске окупације, била потпуно порушена. Сво олово је турски паша Јашар Џинић (иначе српског порекла) искористио за покривање крова џамије у селу Бенчук на источним падинама оближње планине Чичавице.
Камење зидова цркве искористио је један Арнаут за изградњу своје воденице.

За време краљевине Југославије храм је обновљен а један од донатора био је и научник Михаило Пупин.
Већ у Другом светском рату албански фашисти су одмах ударили на ову цркву, опљачкали је, уништили фреске, поломили прозоре, врата скинули, иконостас уништили, тако да су остали само голи зидови. Поред тога, попели су се да скидају кров са цркве, која је покривена бакарним лимом, али је један рушитељ, из породице Маљока или Буњака који су били главни носиоци рушења, пао са крова и на месту остао мртав. Захваљујући томе остао је кров на цркви. Уништено је украсно дрвеће које је било у кругу засађено, као и школски инвентар.

За време СФРЈ није рађено обнављање храма све до 1989. године када је на иницијативу Слободана Милошевића асфалтиран пут до храма, постављена врата и прозори и почело кречење унутрашњих зидова.
Ратни вихор 1990-тих година поново је довео до харања цркве. Већ у јуну 1999. године из Самодреже је протерано целокупно српско становништво а Албанци су променили име села у "Љумкућ".

[Gaga Gavanski @GagaGavanski]

U trenutku pre zemljotresa u Venecueli, više lasera skenira zemlju

[SINNY BOY @SINNYBOY2]

Bravo Hrvati!
I najpoznatiji vaš sportski poklič ste ukrali od Srba⁉️👏👏😎

[MilanSremac @MilanSremac]

~ Слика:

"Спаљивање мајора Косте Тодоровића"
Након неуспеле акције ослобађања Сребренице, мајор је пао у заробљеништво. За њега су Aустроугари спремили ломачу.
Последње што је узвикнуо пре но што га је прогутао пламен било је:

"Живела Велика Србија!"

-1914, Сребреница. Аустрoугарска.

[EAGLE 🇷🇸 @SerbEagleAI]

#Vidovdan 🇷🇸❤️

[Ивана Бојовић 🇷🇸🇷🇺 @Ivana_Bojo]

Беседа владике Николаја на Видовдан 1916. године у Лондону

📜 У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.

[Инжењер 🇷🇸 @Ortodox_Serb]

Да ли сте знали да се над српским народом 14 година спроводи тихи експеримент социјалног инжењеринга?

Док се друштво у Србији наменски дели на "блокадере" и "ћације", систематски се руше стубови здравог разума. Кроз контролу националних фреквенција креира се паралелна реалност, док уцењени појединци губе кичму пред локалним кабадахијама за радно место и сигуран глас.

Граница између државе и подземља је избрисана, а пљачке се пакују у целофан "златног доба".