milovanovic

[JT @jarredtrax]

@UziCryptoo Do humans have a very good track record of thinking ahead to the unintended consequences of their actions? No, they do not.

[Branko Milanovic @BrankoMilan]

The problem is simple.
Unelected bureaucrats in Brussels do not know, nor care, anything about history. They do not believe that countries should lead foreign policies that are in their own interest. They behave like Stalin in 1948 who told Yugoslavs what they should do & then cut all economic ties when they refused.
This is why, to clarify & really help the relations between EU and Serbia, I argued that Serbia should formally abandon the idea of joining the EU, and expand as much as possible economic and even legal relations with the Union in the areas of mutual interest (ecology, judiciary, education).
But not an inch more!

[Voja Žanetić @VojaZanetic]

Zanimljiva je zamisao da bi se, odjednom radeći suprotno od svega kako se radilo do sada, moglo nastaviti raditi ono što nikada pre toga nije.

[Vladimir Cvetković @Vladimi30956900]

Немачки филозоф Шопенхауер бавио се темом ,,Зашто људи одбацују интелигентне људе'' врло оштро и бескомпромисно, највише у својим есејима и делима попут ,,Афоризама о животној мудрости''.
Према Шопенхауеру, однос између друштва и интелигентног човека почива на неколико кључних⬇️

[Voja Žanetić @VojaZanetic]

Kome ne sme da se kaže da nije u pravu, obično i nije.

[Dejan Jovic @DejanFpzg]

Razbuđena energija želje za životom u slobodnom društvu u Srbiji je dovela do impresivne pobjede Studentske liste nad Aleksandrom Vučićem i njegovom partijom (SNS). To je odlična vijest za Srbiju i za demokraciju - i primjer kako se pruža otpor autoritarnom sistemu vlasti, korupciji, ponižavanju građana i njihova zdravog razuma. Velike čestitke pobjednicima. Za Srbiju, ali i za demokraciju općenito, ovo je velik događaj, koji vraća smisao aktivnom građanstvu i daje nadu da je promjena moguća.

Za šire analize bit će vremena - sada pažljivo pratimo način prelaska vlasti u ruke pobjednicima, te detaljnije oblikovanje politika kojima će SL na vlasti upravljati zemljom. Pratimo i što će se događati sa SNS-om, koji je i dalje najveća partija u zemlji - jer Studentska lista nije partija, a ostale su stranke postale izvan-parlamentarne. Paradoksalno je da ni SNS (makar formalno gledano) nema svoju listu u parlamentu: to je personalizirana lista pod imenom svog predvodnika, dok se ime partije ne spominje. Slijedi li nam neki nepartijski sistem, ili će se partije obnoviti, a SL pretvoriti u jednu od njih? Ili će se rastvoriti na više partija? Ili biti neka de facto partija koja se ne naziva tako (stari trik iz socijalističkog perioda). Ovaj slučaj otvara i pitanje: trebaju li nam partije ili je bolje bez njih.

Tko će biti vlast - tko je, zapravo, pobijedio: to ostaje da se vidi. Najjednostavniji odgovor je: "narod" ili "studenti" - no, kako će se dalje iskazivati u politici? Referendumima? Protestima? Klasičnom politikom? Revolucijom, jer SL liči na neki "narodno-oslobodilački pokret", s prilično konspirativnim metodama unutarnjeg upravljanja? Delegiranjem upravljanja vladi, uz zadržavanje "veto-moći" u svojim rukama?

Ta su pitanja - i brojna druga - pred nama - ali za njih sada ima vremena. Velika je pobjeda postignuta, narod se pokazao (čak i kad je na prvi pogled bio nepolitičan i naizgled antipolitičan) kao moćan akter - što ne znači ni izbliza da je homogen, niti bi bilo dobro (ni moguće) da jest. Sretno, narode Srbije.

[Cenzurisano Lice @mikimaus2025]

Deago mi je kad se pokaže da nisu svi ljudi koji su nekad bili u DS budale:

[Gruban Malić @MalicGruban]

Zoran Đinđić za početnike (zbog ovoga što je izgovorio 21. februara 2003. se nije dugo nanosio glave na ramenima)👇

[Visegrád 24 @visegrad24]

BREAKING:

The Serbian police just used a LRAD sonic cannon against the student protesters in Belgrade while they were holding their 15 minutes of silence.

LRAD is an acoustic weapon that fires a targeted "beam" of sound at very high volume, up to 160 dB.

[Arhiv javnih skupova /Archive of Public Gatherings @javniskupovi]

Beograd, 18:00

[Dejan Jovic @DejanFpzg]

"Tranzicijski pakt" je moguć kad oni na vlasti zaključe da više ne mogu vladati, a opozicija zaključi da još ne može vladati. Tada se formira "pakt" između "umjerenih" predstavnika i vlasti i opozicije, s ciljem sprečavanja nasilja. 2 god star intervju. https://t.co/aZA27gdPN0

[Inicijativa mladih za ljudska prava @YIHRSrbija]

(ŠOK FOTO VIDEO)

[Iggy Kap @IggyKap]

@visegrad24 Europe needs to come out of its morass and stop pretending there is no problem.

[UN News @UN_News_Centre]

BREAKING: UN General Assembly ADOPTS resolution on “protection of civilians and upholding legal and humanitarian obligations” on the ongoing Gaza crisis

FOR: 120
AGAINST: 14
ABSTAIN: 45

LIVE COVERAGE
https://t.co/MOnKoTdNsb

[Goran Vukajlović @sofi2022_2023]

Zašto elite žele da ljudi veruju u boga

Zašto među državama postoje razlike u stepenu religioznosti? Pola milijarde do 750 miliona ateista, koliko se procenjuje da ih ima u svetu, pretežno su skoncentrisani u državama severne i zapadne Evrope, Japanu i Kanadi. Nasuprot njima, u zemljama Bliskog istoka, Afrike, jugoistočne Azije i Južne Amerike, ateista gotovo da nema.
Objašnjenje koje se nameće samo po sebi upućuje na ekonomsko bogatsvo. I zaista, rekorderi po rasprostranjenosti ateističkog pogleda na svet – Švedska, Norveška, Japan, Nemačka – spadaju u ekonomski i tehnološki visoko razvijene zemlje. U društvu s njima, međutim, posmatrano iz ugla nereligioznosti, našla bi se i neuporedivo slabije ekonomski i tehnološki razvijena Severna Koreja. S druge strane, Severna Amerika, kao jedna od najbogatijih i tehnološki najnaprednijih država u svetu, svrstala bi se u red zemalja kao što su Filipini, Burma i Kenija.
Neke od nelogičnosti daju se lako objasniti. Visok procenat ateista u Severnoj Koreji ili Vijetnamu spada u ono što istraživači nazivaju prinudni ateizam – nereligioznost kao komponenta vladajuće ideologije. Na isti način se može objasniti i visok procenat religioznih u bogatim državama kao što su Kuvajt ili Ujedinjeni arapski emirati, gde se nepoštovanje zvanične religije strogo kažnjava.
Nije, međutim, sve tako jednostavno. Po stepenu ekonomskog razvoja, između SAD i Kanade nema bitnih razlika. Mereno ateizmom, međutim, Amerika je na začelju, a Kanada među prvih deset na listi. Isto važi i za Poljsku i Češku, zemlje koje osim sličnih ekonomskih parametara povezuje i niz kulturno-istorijskih sličnosti. Zašto se, dakle, zemlje istog nivoa ekonomske razvijenosti i sličnih kulturnih modela međusobno razlikuju po religioznosti/ateizmu? Ključna reč je: ekonomska nejednakost.

Ekonomska nejednakost i religioznost

Najprostije rečeno, ekonomska nejednakost predstavlja razlike u prihodima između bogatih i siromašnih. Mada može da se odnosi na jaz u ekonomskom bogatstvu među državama, u kontekstu rasprostranjenosti religioznosti u jednom društvu ekonomska nejednakost se posmatra kao jaz u raspodeli bogatstva, odnosno disparitet u prihodima između bogatih i siromašnih pojedinaca i/ili grupa unutar iste zajednice.
Kako bi i zašto jaz na liniji bogati – siromašni mogao biti povezan s religioznošću?
Da bi odgovorio na ovo pitanje, britanski sociolog Tomas Riz (Tomas James Rees) izračunao je Đinijev koeficijent, standardnu statističku meru ekonomske nejednakosti, za 67 država različitog stepena ekonomskog i tehnološkog razvoja. Zatim je za svaku od ovih zemalja izračunao i indeks religioznosti – snagu religijskih uverenja vernika, operacionalizovanu kao broj molitvi u toku dana. Rizova statistička analiza pokazala je snažnu korelaciju između dva indeksa: Stepen religioznosti je veći u zemljama s dubljim ekonomskim jazom između bogatih i siromašnih. Naravno, postavlja se pitanje zašto je ovo slučaj.
Riz ekonomsku nejednakost interpretira kao meru, odnosno pokazatelj (ne)sigurnosti. Naime, osim sa stepenom religioznosti, njegov indeks nejednakosti pokazuje visoku korelaciju s faktorima koje sociolozi standardno smatraju markerima socijetalne nesigurnosti: srednje očekivano trajanje života, stopa smrtnosti odojčadi, stepen korupcije, stopa opšteg kriminaliteta, broj ubistava. Iako korelacija između dve pojave ne znači da među njima postoji ili mora postojati uzročno-posledični odnos, Riz, nakon primene standardnih statističkih metoda za eliminisanje slučajnih korelacija, zaključuje da između ekonomske nejednakosti i religioznosti postoji kauzalitet. Ali, šta je čemu uzrok?
Jedna od mogućnosti je da religioznost – ili neka od njenih komponenti – direktno ili posredno pogoršava ključne aspekte lične nesigurnosti. Primer SAD mogao bi biti ilustrativan u tom pogledu: Republikanska stranka, politička partija sa snažnom podrškom među glasačima koji se identifikuju kao veoma religiozni, protivi se uvođenju besplatnog zdravstvenog osiguranja, insistira na privatizaciji školskog sistema, zalaže se za slabljenje socijalne uloge države, što su sve faktori koji jačaju ili slabe lični doživljaj izvesnosti/sigurnosti.
Drugo, intuitivno prihvatljivije objašnjenje bilo bi da lična nesigurnost vodi u religioznost. Naime, generalno govoreći, zemlje s većim bruto društvenim proizvodom po glavi stanovnika imaju manji udeo vernika u ukupnoj populaciji. Istovremeno, to su zemlje čiji građani mogu da računaju na dobar standard zdravstvene zaštite, osiguranje u slučaju gubitka posla, nadoknadu u slučaju nesreće ili elementarne nepogode i sl. Naravno, postoji i treća opcija. Kauzalnost, naime, može da teče dvosmerno, u obliku rastuće spirale, što će reći da se dve uzročno posledično povezane pojave – u ovom slučaju, ekonomska nejednakost i religioznost – međusobno osnažuju.
Mada ne rasvetljava kauzalnost, Rizova studija pomaže da se razjasne neki od paradoksa, kao što je pitanje zašto bogata zemlja poput SAD po kriterijumu religioznosti spada u zemlje Trećeg sveta. Ako ključ, kao što Riz sugeriše, nije u nacionalnom bogatstvu kao takvom, već u (ne)pravičnosti njegove raspodele, onda „američki slučaj“ prestaje da bude tako misteriozan. Naime, u poređenju s približno jednako ekonomski razvijenim zemljama severa i zapada Evrope Ameriku odlikuje znatno dublji jaz između bogatih i siromašnih.
Isto tako, Rizova studija otvorila je mogućnost da se odgovori na još jedno pitanje: Zašto je religioznost, koja na individualnom planu ima prosocijalni efekat, zastupljenija u nezdravim društvima, koje odlikuje manji stepen sloboda, veća stopa kriminaliteta, veći mortalitet odojčadi i trudnica…? U najkraćem, lična vera može biti odgovor upravo na ove socijetalne bolesti, pri čemu veliki broj vernika ni na koji način ne utiče na njihovo „lečenje“.

Društveno zdravlje i religioznost

Rizovo istraživanje naslanja se na dve studije koje je, 2005. i 2009, izveo američki istraživač Pol Gregori (Paul Gregory), autor konstrukta socijetalno zdravlje. Za potrebe prvobitne studije, Gregori je razvio skalu društvene uspešnosti, na kojoj su se našli parametri nalik onima koje je Riz koristio kao pokazatelje ekonomske nejednakosti: srednje očekivano trajanje života, opšta stopa kriminaliteta, stopa ubistava i nasilnih zločina…
Do istraživanja iz 2009, njegov merni instrument društvenog zdravlja obuhvatao je 25 faktora, uključujući dohodak po glavi stanovnika, stopu zaposlenosti, indeks siromaštva, stopu smrtnosti odojčadi i dece, broj maloletničkih trudnoća i abortusa, potrošnju alkohola po glavi stanovnika, stopu razvoda, prosečno trajanje braka do razvoda, veličinu zatvorske populacije. Na bazi ovih 25 parametara, Gregori je, koristeći nacionalne i međunarodne statistike, na svojoj skali društvene uspešnosti rangirao 17 demokratskih, ekonomsko razvijenih zemalja; osim evropskih, u njegov uzorak su ušle SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland i Japan. Zatim je, ponovo koristeći rezultate nacionalnih anketa i statistika međunaordnih organizacija, za svaku od ovih zemalja izračunao indeks religioznosti, meren procentom stanovnika koji „doslovno veruju bibliji“, „odlaze u crkvu barem nekoliko puta mesečno“, „veruju u raj i pakao“, „veruju u život posle smrti“…
Pogađate, dva pokazatelja su u tesnoj korelaciji: Što je društvo manje uspešno (bolesnije), to je religioznije.
Nesigurnost i religioznost
Gregorijeve studije nisu motivisane potragom za uzročno-posledičnom vezom između različitih karakteristika jednog društva i stepena religioznosti njegovih članova. Ideja je bila da se rasvetli pitanje varijacija u stepenu religioznosti među državama i/ili društvima istog stepena socioekonomskog i kulturnog razvoja. Pitanjem faktora koji utiču na kretanje stope religioznosti u jednom društvu, odnosno uzroka religioznosti, dve godine posle Gregorijeve druge studije, 2011, hteo je da se pozabavi psiholog Najdžel Barber (Nigel Barber).
Polazeći od teorije koja koren rasprostranjenog verovanja u boga vidi prevashodno u socioekonomskim nejednakostima između bogatih i siromašnih, Barber je svoju studiju osmislio kao test za dve međusobno povezane hipoteze:
Hipoteza nesigurnosti: Religija pomaže ljudima da psihološki prebrode teške i nepredvidive situacije.
Hipoteza egzistencijalne sigurnosti: Ljudi u ekonomski i tehnološki naprednijim društvima imaju veću kontrolu nad eksternim, sredinskim faktorima nesigurnosti, usled čega su manje religiozni.
Upoznat s radovima koji nedvosmisleno pokazuju da sam ekonomski razvoj i nacionalno bogatstvo nisu uvek u korelaciji s nižim stepenom religioznosti, Barber je predvideo da će manju rasprostranjenost verovanja u boga sresti/izmeriti u visoko razvijenim društvima u kojima ne postoji dubok jaz između bogatih i siromašnih, a postoji visok stepen sigurnosti u zadržavanje radnog mesta i stabilnih prihoda, pristup zdravstvenoj zaštiti…
Za potrebe svoje studije, Barber je prikupio podatke o ekonomskoj razvijenosti 137 zemalja. Pored standardnih parametara, kao što su dohodak po glavi stanovnika, prosečna zarada i stepen zaposlenosti, u analizu je uključen još čitav niz pokazatelja: jednakost u distribuciji bogatstva/prihoda, stanovništvo obuhvaćeno obaveznim obrazovanjem, procenat stanovnika s najvišim stepenom obrazovanja, procenat stanovništva koji živi od poljoprivrede. Paralelno, na osnovu nacionalnih statistika i međunarodnih pregleda, Barber je za svaku od 137 zemalja uključenih u analizu izračunao indeks religioznosti, definisan kao „procenat stanovnika koji ne veruje u boga“ (Ateizam: Savremene brojke i trendovi). Barberova predviđanja bila su potvrđena: religioznost je veća u islamskim, a niska u komunističkim zemljama; opada s padom udela stanovništva koje živi od poljoprivrede i rastom procenta onih koji imaju najviši stepen obrazovanja; manja je u zemljama s dobrim sistemom zdravstvene zaštite i egalitarnijom raspodelom bogatstva.
Na žalost, zbog propusta koje je Barber napravio u statističkoj analizi, ni iz njegove studije se ne može zaključiti da li ekonomska nejednakost uzrokuje religioznost.
Svaki od pokazatelja ekonomskog i tehnološkog razvoja koje je autor uzeo u obzir zaista stoji u korelaciji s rasprostranjenošću religioznih uverenja u datom društvu. Problem je, međutim, što između pojedinačnih parametara sigurnosti, kao i među varijablama religioznosti/ateizma takođe postoji korelacija. Drugim rečima, iz njegove analize se ne može videti da li bilo koji pojedinačni pokazatelj ekonomske nesigurnosti samostalno ima efekat rasta na religioznost.
Generalno, ovakve inter-korelacije proizvode još veći problem: Negativna korelacija između rasprostranjenosti ateizma i ekonomske nejednakosti (manje ateista u društvima s većim klasnim jazom) ne daje odgovor na pitanje da li se ljudi okreću bogu usled klasnog jaza ili je pak ekonomska nejednakost znak lošeg zdravlja, koje onda navodi ljude da se okreću bogu (Đinijev koeficijent je u korelaciji s prevalencijom patogena, na primer).

Religija: Poluga moći u rukama elita – uteha potlačenih

Pažljivom analizom podataka, grupa istraživača sa Univerziteta Južnog Ilinoisa, predvođena sociologom Frederikom Soltom (Frederick Solt), uspela je da zaobiđe prepreke karakteristične za Barberovu i ranije studije religioznosti. Njihova studija, „Ekonomska nejednakost, relativna moć i religioznost„, uzima se kao primer do sada najrigoroznijeg testa hipoteze nesigurnosti i potvrde da uzročno-posledični odnos između ekonomske nejednakosti i religioznosti teče od nejednakosti prema verovanju u boga.
Solt i saradnici krenuli su u istraživanje s tri pitanja na umu:
Da li je ekonomska nejednakost zaista povezana sa stepenom religioznosti? Ako takva veza postoji, zašto je to slučaj?
Da li ljudi koji žive u neegalitarnim društvima masovnije posežu za verom u boga?
Ako je odgovor na prethodno pitanje potvrdan, da li to znači da nejednakost promoviše religioznost, ili pak religioznost na neki način produbljuje ekonomsku nejednakost?
Njihovom analizom obuhvaćeno je 76 zemalja različitog stepena ekonomskog i tehnološkog razvoja i različitih kulturnih matrica. Za svaku od njih, autori su izračunali indeks nejednakosti (meren Đinijevim koeficijentom) i indeks religioznosti, za čiji proračun su koristili 12 pokazatelja snage religijskih uverenja: vera u boga, vera u zagrobni život, raj i pakao itd.
Prvi nalaz: Svih 12 parametara religioznosti stoji u pozitivnoj korelaciji s indeksom ekonomske nejednakosti.
Višestepena analiza nacionalnih statistika zemalja uzetih u razmatranje i rezultata anketnih istraživanja među stanovnicima svake od njih ponaosob, pokazala je sledeće: Postoji snažna veza između nivoa razvijenosti i stepena religioznosti. Muslimanske zemlje odlikuje najviši stepen religioznosti. Za njima slede katoličke i pravoslavne, u kojima je religioznost izražena više nego u protestantskim. Najmanje religioznih ima u komunističkim i postkomunističkim zemljama. Ekonomska nejednakost snažno podstiče religioznost, nezavisno od visine prosečnog prihoda za datu zemlju.
Najzanimljiviji nalaz: U društvima koje odlikuje veća ekonomska nejednakost, i bogati i siromašni su religiozniji nego u egalitarnijim društvima. Štaviše, po svim parametrima religioznosti, kako se u društvu povećava nejednakost, religioznost među bogatima raste više nego među siromašnima.
Poslednji uvid potvrđuje već poznatu hipotezu o tome zašto su neegalitarna društva religioznija. Poznata kao teorija deprivacije, ona sugeriše da siromašni stanovnici zemalja koje odlikuje ekonomska nejednakost – u bogu traže utehu i nadu. Autori, međutim, formulišu dodatnu hipotezu, teoriju relativne moći, koja kaže da s rastom nejednakosti u jednom društvu, raste i religioznost bogatih, koji veru prihvataju s ciljem da je prošire na deprivilegovane slojeve i zadrže osvojene privilegije. Drugim rečima, umesto da prihvate redistribuciju bogatstva, elite se okreću religiji, šire je na siromašne slojeve stanovništva, preusmeravajući njihove interese sa materijalnog na spiritualno.
Konačno, Solt i saradnici pokušali su da proniknu u suštinu veze između nivoa religioznosti i dubine jaza između bogatih i siromašnih u jednom društvu. Dakle, šta je čemu uzrok?
Da bi odgovorili na ovo pitanje, autori su uradili analizu kretanja religioznosti u SAD, u periodu od 50-ih godina prošlog veka do 2005. godine. U posmatranom razdoblju, prema grafikonu štampanom u studiji, religioznost Amerikanaca doživela je značajne fluktuacije. Zatim su istu takvu analizu obavili u pogledu ekonomske nejednakosti. Konačno, primenivši metod vektorske autoregresije, bili su u stanju da utvrde kako vrednost jednog ili drugog parametra u određenom trenutku deluje na vrednost onog drugog parametra u nekom trenutku u budućnosti. Prosto rečeno, mogli su da utvrde da li fluktuacije u indeksu religioznosti prethode ili slede fluktuacije indeksa nejednakosti.
Zaključci su sledeći: Rast nejednakosti u jednoj godini praćen je rastom religioznosti u narednoj. Na osnovu indeksa religioznosti u prošlosti ne može se predvideti vrednost indeksa nejednakosti u budućnosti. Stoga, religioznost je odgovor na nejednakost, a ne obrnuto. Još jedan važan uvid do kojeg su došli Solt i saradnici: Držanje ekonomskog jaza na fiksnom nivou, uz istovremeno obezbeđivanje rasta bruto domaćeg proizvoda, delovaće na pad indeksa religioznosti u budućnosti. Kraće i jasnije: Podizanje standarda vodi padu broja religioznih.

[milovanovic @nesalimseuopste]

da ne dajemo sebi za pravo da mi budemo ti moralni sudci nekome ko je drugačiji? Pozivanje na odgovornost samo političara . Nemojte to socijalno licemerje i dvostruke aršine - kada je prilika sjajna da svi budemo mnogo bolji.

[milovanovic @nesalimseuopste]

Kako je tačno primer borbe protiv bahatosti, vređanje običnih ljudi danas sa SNS mitinga? Nikoga ne treba sažaljevati - niti se podsmevati i vređati, sve i da ih je teško razumeti. Ako nam je teško da nekoga razumemo znači da smo dosta drugačiji - nije li to razlog više ⬇️

[Biljana Stepanovic @BiljkaSt]

Mlako i mrtvo.
Precednik bezvoljan, govor neupečatljiv, trudio se, ali ne ide.
Dovukao sve što je mogao.
Razočaran i u kišu.
Dvaput mlako skandiranje "Aco Srbine".
Dok govori, umorni i pokisli narod odlazi.
Tužno, mučno, nepotrebno.

[Kristal Met Dejmon @good_neighbor]

Svaki crv pravi paralelu sa svojom agendom

[Ana Toskic @AnaToskic]

Naknadna pamet ne manjka. Stvari su mnogo kompleksnije od jedne vlasti, ili jednog medija. Zapušteni smo, kao pojedinci i kao društvo. I to nije samo naša karakteristika jer trauma ima svuda. Ono što nas izdvaja su kolektivne traume koje zanemarujemo, a često i veličamo.