непрежаљено, најгоре што се деси човјеку
гледам вечерас аутобусе спремне за матурску екскурзију, узбуђену дјецу и застрашене родитеље, сјећања ме врате, видим се са непуних 18, у том истом аутобусу, са толико жеља и снова које сам планирала остварити до данашњих година, заплачем
обожавам фацу људи када кажем да нећемо живјети у мјесту становања мог будућег супруга него у мом мјесту становања, тачно видим како им тлачење сељачким и примитивним размишљањима цури из ушију