@NebojsaMalic Pa to nikada oni neće uraditi, jer ovde sam NVO (strani agenti) vlada, preko Plenuma i SL.
Vučić to nije uradio jer je taktizirao a na kraju su mu tu pronašli slabu tačku i zavladali Srbijom ne bi li je napravili po meri svojih nalogodavaca.
Вођа анархиста признаје да су прву блокаду ФДУ-а у новембру 2024. спровели анархисти који су и 2014. организовали блокаду на Филозофском. Тада као студенти Филозофског, десет година касније као студенти ФДУ-у. Од блокаде ФДУ-а су почеле друге блокаде.
Признаје и да су 2006. у блокади Филозофског у Београду учествовали хрватски студенти, као и да сада дају мустру студентима у Албанији где је "Блокадна кухарица" преведена на албански.
На ово је Чеда Антић указивао од првог дана, да вечити студенти и професионални револуционари тероришу српске универзитете, пре свега Филозофски и ФДУ. Касније смо добили и потврду декана Данијела Синанија да је у пику блокада на пленумима учествовало око 600 студената, односно 10% укупног броја студената Филозофског факултета.
И сада ако поставимо ствари у раван - анархисти су послужили као ударна организована песница да се крене са блокадама факултета, НВО структуре и западни медији су дали логистику, затим и део политичких странака наслоњен на Запад, да би Брисел, Лондон и Берлин изабрали своје чиновнике за управљање овим регионом кроз "студентску" листу која је све само не студентска. Једноставније речено, да уклоне Вучића који је главна препрека уклапању Србије у стратегијске планове јужног крила НАТО.
Замислите и коинциденције, загребачке блокаде су почеле 20. априла 2009. године, само три недеље уочи локалних избора. Завршене су недељу дана након избора, па су почеле поново 23. новембра - месец дана уочи председничких избора.
Сад крећу и у Албанији уочи председничких и локалних избора који ће бити одржани следеће 2027. године. Еди Рама јесте апсолутно лојалан НАТО савезник, али више није прихватљив из два разлога - апсолутно је учврстио своју вишедеценијску власт у Албанији и самим тим је слободнији у самосталном доношењу одлука независно од Запада, а иако је слао чак и војну помоћ Украјини јесте почео током последње две године да изричито заговара преговоре са Русијом уместо сукоба, тврдећи да НАТО не сме улазити ни у сукобе са Србијом и другим деловима Балкана који имају традиционалне и идентитетске везе са Русијом.
Искрено ми је жао људи који верују да су учествовали у неком спонтаном покрету који се бори за истину и правду. Буђење из сна биће болно. За неке можда у блату Источног фронта...
New episode with K.J. Noh on Serbia. Vučić is out and the West calls it a win for democracy. But is this another US-backed color revolution? They took NED and USAID money, organised a secret "leaderless" candidate list, and vowed to double military spending to 5%. https://t.co/XNdkOxwzhE
Некада најбржи путнички брод на свету сада намерно потапају зато што је прескуп и нешто нешто климатске промене.
А зове се "Сједињене државе".
Непромашив симболизам.
Никада нисте били само посматрачи
Политички преврати у Србији можда имају много дубљу позадину него што се до сада претпостављало. Поглед на историјске методе ЦИА, савремене облике психолошког утицаја и мрежу која се развијала деценијама намеће узнемирујуће питање: Да ли су сами грађани били права мета?
Београд, новембар 2026. Милиони људи гледали су те призоре. Студенте на улицама, црвене шаке на фасадама зграда, масе људи које стоје у тишини и увек исте пароле. Једни су осећали наду, други бес, а трећи страх за будућност своје земље.
Свако је веровао да је сам донео свој суд.
Али шта ако се управо у томе крије истинска моћ једне савремене операције утицаја? Не у томе да се људима наређује шта да мисле, већ да се неприметно утиче на то које информације добијају, којим изворима верују и која питања уопште постављају.
Историја такве могућности не почиње на Факултету драмских уметности у Београду. Не почиње ни падом надстрешнице железничке станице у Новом Саду.
Њени трагови воде много даље у прошлост.
Тајна једног старог приручника ЦИА
У јулу 1963. године америчка Централна обавештајна агенција, ЦИА, саставила је под кодним називом KUBARK тајни приручник о психолошком утицају на људе током контраобавештајних испитивања.
Документ, са којег је у међувремену скинута ознака тајности, описује како се на људско понашање може утицати страхом, поверењем, дезоријентацијом и контролом окружења.
Једна метода, названа „Алиса у земљи чуда“, заснива се на нарушавању устаљених образаца размишљања. Техника „Mutt-and-Jeff“ користи супротстављене улоге, док се друге методе ослањају на зависност, осећање кривице и промену дотадашње лојалности.
KUBARK је настао у свету без интернета, паметних телефона и друштвених мрежа. Његове методе биле су намењене појединцима у контролисаним условима.
Међутим, психолошки механизми описани у том документу нису нестали са завршетком Хладног рата. Могућности избора информација, обликовања перцепције и проучавања друштвених реакција у међувремену су се темељно промениле.
Оно што је некада захтевало просторију за испитивање данас би, у другачијем облику, могло да се одвија у дигиталном информационом простору.
Кључно питање гласи: Ко користи те могућности и са којим циљем?
Мрежа старија од протеста
Политичким превратом 5. октобра 2000. године започело је темељно преуређење политичког и институционалног живота Србије.
Међународни програми финансирања, фондације, невладине организације и структуре политичког саветовања постали су трајни део друштвеног простора.
Њихови званични задаци били су разноврсни: демократизација, независни медији, људска права, образовање и надзор над државним институцијама.
Али историја једне такве мреже не може се разумети искључиво на основу њених званично прокламованих циљева.
Пресудан је континуитет људи који у њој делују.
Они који су између 2000. и 2014. године обављали политичке функције или заузимали положаје у државном апарату могли су и након одласка са власти задржати драгоцене везе. Контакти са министарствима, универзитетима, медијима, међународним организацијама и некадашњим политичким сарадницима не нестају са променом владе.
Управо ту почиње теорија о постојању прикривене мреже: Да ли су делови тих старих веза могли опстати деценијама и касније се поново повезати у новим друштвеним структурама?
У таквом моделу невладине организације не би нужно биле стварни центри одлучивања. Неке би могле служити као тачке повезивања, друге као информациони канали, а треће као друштвено прихваћени посредници.
Само постојање таквих веза не доказује заверу. Али питање стварног порекла политичких иницијатива чини утолико важнијим.
Сцена ФДУ – и публика иза ње
Када су у новембру 2024. године почеле прве блокаде факултета, пажња јавности била је усмерена на студенте.
Факултет драмских уметности постао је једно од полазишта покрета који се за свега неколико недеља проширио на бројне високошколске установе.
У средишту пажње били су млади људи, жалост за жртвама трагедије у Новом Саду и захтеви за политичком одговорношћу.
Али док је јавност посматрала студенте, истовремено се одвијао још један процес: ширење и учвршћивање једног политичког наратива.
Појединачне пароле постајале су друштвени знакови препознавања. Слике су прерастале у симболе. Из мноштва гласова постепено се обликовао препознатљив заједнички језик.
ФДУ је за то представљао нарочито видљиву сцену. Међутим, његов значај није нужно морао бити у некаквој тајној организационој улози.
Он је, пре свега, могао постати симболичко средиште у којем се концентрисала пажња друштва.
Грађанин је посматрао догађаје на сцени. Али ко је одлучивао које ће призоре видети?
Када понављање постане истина
Савремена психологија познаје појаву која се назива ефекат илузорне истине: тврдње које се понављају људима често делују веродостојније, чак и када само понављање не доноси никакве нове доказе.
У дигиталном информационом простору тај ефекат може се појачавати на више нивоа.
Нека тврдња најпре се појави на друштвеној мрежи. Затим је преузимају други налози, преносе медији, коментаришу је и поново објављују.
Читалац може стећи утисак да бројни независни извори потврђују исту информацију.
Али шта ако све те објаве потичу од једног истог почетног импулса?
Тада не долази до додатне потврде, већ до умножавања исте информације.
У истраживањима операција утицаја сродна пракса описује се као „прање информација“ или „прање извора“: порекло одређене поруке постаје све теже препознатљиво како се она преноси.
Онај ко на крају види само готову вест можда више не може да утврди одакле је она заправо потекла.
Страх да се не остане на погрешној страни
Још један механизам јесте притисак друштвеног прилагођавања.
Људи нису само политички појединци. Они припадају породицама, круговима пријатеља, професионалним заједницама и различитим друштвеним групама.
Када човек стекне утисак да готово сви у његовом окружењу заступају одређено мишљење, може почети да прећуткује сопствене сумње.
Теорија комуникације сродан процес назива спиралом ћутања.
Морално обојени сукоби могу додатно појачати тај ефекат.
Када се политички ставови више не приказују као различите процене стварности, већ као сукоб добра и зла, мења се и значење неслагања.
Другачије мишљење тада више не мора изгледати као легитимно политичко уверење, већ као морални преступ.
Простор јавне расправе тиме се сужава, иако она споља делује све гласније.
И у Србији су се слични механизми могли уочити на различитим странама политичког сукоба: међусобно оспоравање легитимитета, оштре представе о непријатељу и подела друштва на непомирљиве таборе.
Да ли су и у којој мери такви процеси били намерно координисани, посебно је питање. Али њихов могући утицај на размишљање грађана заслужује пажњу.
Најопаснија илузија: потпуно самостална одлука
Посебно делотворно утицање на јавно мњење не мора почети лажју.
Може почети истинитом вешћу која се пажљиво бира, непрестано понавља и повезује са одређеним политичким тумачењем.
Човек на крају сам доноси одлуку.
Дели објаву, прихвата одређену формулацију, развија неповерење према појединим институцијама или почиње да верује новом политичком покрету.
Можда то чини из сасвим разумљивих разлога.
А можда је његова пажња већ много раније била усмерена у одређеном правцу.
Зато суштинско питање није да ли су људи сами донели своје одлуке.
Већ под каквим информационим условима су те одлуке доносили.
Ко је заиста седео у публици?
Видљиви актери политичког покрета могу се мењати. Организационе мреже, информациони канали и институционалне везе у позадини могу опстати много дуже.
У томе лежи могућа веза између политичког преврата 2000. године и догађаја од 2024. до 2026.
Мрежа која се развијала деценијама не би морала да планира сваки појединачни догађај. Могла би да реагује на кризе, препозна постојећа друштвена расположења и појача њихове политичке последице.
То не би било једноставно понављање метода из приручника ЦИА. Био би то суштински другачији модел друштвеног утицаја: децентрализован, присутан у различитим медијима и тешко препознатљив појединцу.
Да ли је таква мрежа заиста усмеравала политичке процесе у Србији, не може се утврдити само на основу психолошких паралела.
За то је неопходно истражити старе личне везе, настанак кључних порука и стварне путеве доношења одлука.
Али можда се пред грађанима поставља још непосредније питање.
Ако иста порука долази из десет различитих праваца, да ли је то заиста десет независних гласова?
Ако милиони људи користе исти симбол, значи ли то нужно да имају исте представе о будућности своје земље?
И ако један политички покрет нема видљивог вођу, значи ли то заиста да нико у позадини нема посебан утицај?
Кључ је у томе да се не посматрају само поруке, већ да се препознају њихово порекло и путеви ширења.
Јер у таквом систему грађанин не би био само посматрач политичке представе.
Он би био онај чију перцепцију неко жели да промени.
И можда разоткривање такве мреже почиње управо у тренутку када престане да се пита којој страни треба да верује – и почне да истражује ко му је уопште понудио избор између тих страна.
U Prvom svetskom ratu izgubili smo polovinu muškog stanovništva, da Srbijom ne bi vladali stranci.
Danas Srbiju predajemo strancima mirno, na izborima.
Kakav napredak! ☝️🙄
𝐍𝐕𝐈𝐃𝐈𝐀 𝐈𝐒 𝐆𝐄𝐓𝐓𝐈𝐍𝐆 𝐓𝐇𝐄 𝐒𝐀𝐌𝐄 𝐔𝐒 𝐏𝐎𝐋𝐈𝐂𝐘 𝐓𝐑𝐄𝐀𝐓𝐌𝐄𝐍𝐓 𝐀𝐒 𝐓𝐈𝐊𝐓𝐎𝐊, 𝐀𝐋𝐒𝐓𝐎𝐌 𝐀𝐍𝐃 𝐓𝐎𝐒𝐇𝐈𝐁𝐀
Jensen Huang admits an affair. That’s his private life, and I don’t really care.
𝐖𝐡𝐚𝐭 𝐢𝐧𝐭𝐞𝐫𝐞𝐬𝐭𝐬 𝐦𝐞 𝐢𝐬 𝐰𝐡𝐚𝐭 𝐜𝐚𝐦𝐞 𝐧𝐞𝐱𝐭. The US press and US intelligence turn it into a Chinese spy story, Congress wants a closed-door briefing, and all of a sudden the pressure is on 𝐍𝐯𝐢𝐝𝐢𝐚’𝐬 chips, and on who gets to control the company that makes them.
𝐈’𝐯𝐞 𝐬𝐞𝐞𝐧 𝐭𝐡𝐢𝐬 𝐛𝐞𝐟𝐨𝐫𝐞. 𝐓𝐡𝐢𝐬 𝐢𝐬 𝐡𝐨𝐰 𝐖𝐚𝐬𝐡𝐢𝐧𝐠𝐭𝐨𝐧 𝐥𝐞𝐚𝐬𝐡𝐞𝐬 𝐚 𝐜𝐨𝐦𝐩𝐚𝐧𝐲, 𝐨𝐫 𝐭𝐚𝐤𝐞𝐬 𝐢𝐭.
• 𝐓𝐢𝐤𝐓𝐨𝐤: Americans use it every day, it gets called a national security threat, then it is pushed into a US-majority joint venture. Look at the structure and you see the policy: 𝐀𝐦𝐞𝐫𝐢𝐜𝐚𝐧 𝐢𝐧𝐯𝐞𝐬𝐭𝐨𝐫𝐬 𝐢𝐧 𝐜𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥, 𝐭𝐡𝐞 𝐨𝐫𝐢𝐠𝐢𝐧𝐚𝐥 𝐨𝐰𝐧𝐞𝐫 𝐜𝐮𝐭 𝐝𝐨𝐰𝐧 𝐭𝐨 𝐚 𝐦𝐢𝐧𝐨𝐫𝐢𝐭𝐲.
• 𝐀𝐥𝐬𝐭𝐨𝐦: a French industrial champion, including the turbines in France’s nuclear plants. They arrest an executive, build a huge corruption case, and in 2014 𝐀𝐥𝐬𝐭𝐨𝐦 𝐬𝐨𝐥𝐝 𝐢𝐭𝐬 𝐞𝐧𝐞𝐫𝐠𝐲 𝐛𝐮𝐬𝐢𝐧𝐞𝐬𝐬 𝐭𝐨 𝐆𝐞𝐧𝐞𝐫𝐚𝐥 𝐄𝐥𝐞𝐜𝐭𝐫𝐢𝐜, 𝐢𝐭𝐬 𝐀𝐦𝐞𝐫𝐢𝐜𝐚𝐧 𝐫𝐢𝐯𝐚𝐥. 𝐀𝐥𝐜𝐚𝐭𝐞𝐥, from the same industrial family, had already been hit with a US FCPA case.
• 𝐓𝐨𝐬𝐡𝐢𝐛𝐚: after losses at 𝐖𝐞𝐬𝐭𝐢𝐧𝐠𝐡𝐨𝐮𝐬𝐞, it had to sell its memory-chip business, one of the most important in the world, and a 𝐁𝐚𝐢𝐧 𝐂𝐚𝐩𝐢𝐭𝐚𝐥-led group, with 𝐀𝐩𝐩𝐥𝐞 and other US firms in it, bought the thing.
𝐈 𝐝𝐨𝐧’𝐭 𝐛𝐮𝐲 𝐭𝐡𝐞 𝐢𝐝𝐞𝐚 𝐭𝐡𝐚𝐭 𝐭𝐡𝐢𝐬 𝐢𝐬 𝐚𝐥𝐥 𝐚 𝐜𝐨𝐢𝐧𝐜𝐢𝐝𝐞𝐧𝐜𝐞. 𝐈𝐭 𝐢𝐬 𝐰𝐫𝐢𝐭𝐭𝐞𝐧 𝐝𝐨𝐰𝐧 𝐚𝐬 𝐩𝐨𝐥𝐢𝐜𝐲. France’s 𝐈𝐟𝐫𝐢 said years ago that it is hard to tell “moralizing” trade from “defending strictly American interests.” In 𝐅𝐨𝐫𝐞𝐢𝐠𝐧 𝐀𝐟𝐟𝐚𝐢𝐫𝐬, Farrell and Newman wrote that for more than twenty years the United States has used finance, information and technology as weapons, against enemies and against friends.
I keep seeing the same sequence. First the scare, the investigation, or the fine. Then the forced sale, the joint venture, or a leash around the company’s neck. 𝐓𝐡𝐞 𝐥𝐚𝐧𝐠𝐮𝐚𝐠𝐞 𝐢𝐬 𝐥𝐚𝐰 𝐚𝐧𝐝 𝐬𝐞𝐜𝐮𝐫𝐢𝐭𝐲. 𝐓𝐡𝐞 𝐨𝐛𝐣𝐞𝐜𝐭𝐢𝐯𝐞 𝐢𝐬 𝐜𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥.
That’s where 𝐍𝐯𝐢𝐝𝐢𝐚 is now. They came in through the CEO’s private life. The aim, in my view, is the same as it was with the others: 𝐝𝐞𝐜𝐢𝐝𝐞 𝐰𝐡𝐨 𝐦𝐚𝐲 𝐨𝐰𝐧, 𝐚𝐧𝐝 𝐰𝐡𝐨 𝐦𝐚𝐲 𝐬𝐞𝐥𝐥, 𝐬𝐭𝐫𝐚𝐭𝐞𝐠𝐢𝐜 𝐭𝐞𝐜𝐡𝐧𝐨𝐥𝐨𝐠𝐲.
I set out the sources and the policy-paper passages in the full article here https://t.co/IRnuMy8hrq if you want to go through the case properly.
Be informed, not entertained.
Прошлог 11. новембра су функционери @pokretslobodnih прескакали ограду Ћациленда да положе венац на осматрачницу са Кајмакчалана. То су били @VladPajic и @Aledar989.
30. септембра ове године су исто урадили @KPromeni - @SavoManojlovic, @nikolazstankovi...
Ове године нема Ћациленда, па нису имали нити твит, чак ни на званичном профилу. Толико им је стварно стало до јунака Великог рата.
Све је перформанс и у циљу изазивања емоција како би се преваром грађана дошло на власт.
Британци, односно МИ-6 нас је навукао 27. марта 1941. Па онда су навукли 5. октобра 2000. и онда 25. октобра 2026.
У свим овим случајевима британска служба одиграла је пресудну улогу. Имају разгранату мрежу агената међу националистима и десничарима без којих тешко да власт може да се промијени. И увијек националисте навуку на исту фору - "постојећа власт није довољно патриотска, треба је срушити"