Na današnji dan, pre ravno 20 godina sam postala Mama. Ne zato što sam se porodila, već zato što je u naš život ušla jedna mala mrva ljubavi, od 8 meseci i jedva 6 kilograma.
Usvojenje je veliki korak za svakog. Svaka priča je drugačija. Meni su mnogi rekli kako smo muž i ja 👇
Нисам могао да верујем шта ми се управо десило.
"Знате ли Ви ко сам ја?", упитала ме је данас преподне једна необично лепа, насмејана девојка чим сам ушао у кафић. Никада је пре ту нисам видео, а нисам мали број пута на то место ушао.
Мора бити да сам предуго био замишљен гледајући њено лице, док је била иза шанка. Имала је пирсинг у носу. Неки осмех који може бити да ми је познат, али одакле... ух?
"Како се Ви зовете?", пренула ме је.
"Дарко Николић", рекох јој, и даље збуњен што ме једно такво чељаде тако дочекало, притом и даље иза шанка.
Тада се представила и - овај дан је истог часа постао један од најрадоснијих у мом животу као новинара. А новинарством сам почео да се бавим пре скоро две и по деценије...
Знате, једном, пре десет година, малтене баш на овај исти дан, написао сам вам овде следеће:
"У Фрајбургу радосна деца по силним каналима којих има по улицама воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... радостан као и његов кормилар".
Фрајбург је исто део ове чудесне приче.
Сећате се оног необичног Јована Симића? Продавао је оно што највише воли (дресове познатих) да би помогао девојчици коју не познаје (мала Нађа Новаковић, била је на самрти те 2014, а операција у Немачкој коштала је више од 300.000 евра). Ја сам о Јовану нешто написао, људи су показали да су Људи и... кренуло је право мало Божје чудо.
Или, велико, како год то звали.
Неколико хиљада, можда и десетина хиљада људи се одазвало на тај људски апел. Скупљен је новац. Нађа је отпутовала и дуга, вишемесечна борба је почела. Чак и кад се вратила са тог лечења у иностраству, пролазиле су године, а ја је никада нисам срео. Није можда ни било време - требало је сачекати резултате силних накнадних анализа.
И, годину и по дана после мог текста, анализе су потврдиле: пресађивање коштане сржи и све пратеће терапије су уродиле плодом, "биће жива и здрава!", рекоше.
Упознали смо пре десет година, новембра 2015. На истом месту - она и ја. Дошла је са родитељима у моју тадашњу редакцију. Имала је десет година. А ја од тада имам један бродић. Из Фрајбурга је.
На њему пише: "Чика Дарку, ВЕЛИКО ХВАЛА, Нађа Новаковић".
У Фрајбургу, знате, радосна деца по силним каналима којих има по улицама - стварно воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... и плови - радостан као и његов кормилар.
Пишем вам ово док гледам тај бродић (јер већ десет година ми баш он стоји поред екрана, да ме подсећа на снагу сваке речи, изговорене или записане), а пишем вам јер сам данас провео дивно преподне са Нађом. Израсла је у дивну, здраву и праву девојку која ме је, ето, услужила у кафићу, где зарађује паралелно док завршава студирање.
"Улепшали сте ми дан", рече ми на растанку.
"Улепшали сте ми дан", рече и чудесни Јован Симић коме смо послали заједничку фотографију.
Улепшавајте једни другима дане. Тако чуда и настају.
Ако не верујете мени, верујте једној живој и здравој Нађи.
(На фотографији није она, то је само илустрација. У коментару можете видети бродић који ми је дала. А у коментару испод - чека вас линк ка чудесном документарном филму "Мора да ово није све", у коме можете да видите како се то Србија дигла на ноге да помогне једном девојчурку, и то зато што је један нестваран младић решио да прода оно што највише воли - не би ли помогао девојчици коју ни не познаје).
Samo da poručim taxisti koji je moju šćer (8) namamljivao da uđe u vozilo, "da je prebači kući" i govorio joj svašta, a dijete bilo na 50m od kuće, da ću ga naći i da ću mu jebati cijelu familiju.
I da se zahvalim đevojkama koje su to viđele i povele je sa sobom tih 50m.
Moj muz kupuje truleks krpe i tvrdi da je to nesto jako korisno i prakticno.
Ja to tretiram kao nesto sto je jednokratno jer me malo sta tera na povracanje kao korisceni truleks, sto i samo ime kaze.
A zbog cega cete vi da se razvedete?
"When a society loses its moral compass, it collapses from within." – G.K. Chesterton
A Thread Exposing the Decline of the West🧵
1. The Celebration of Obesity
It’s almost certain now the tunnels at the Brooklyn Synagogue were made for child sexual abuse and abduction.
The Synagogue has a long history that reveals a shocking pattern of rape, sodomy, incest, kidnapping and sex attacks on children.
Until 2011 they used their own court system which hid the crimes from police and never punished the perpetrators.
Brooklyn District Attorney Charles Hynes finally released an expanded accounting of the nearly 100 perverts he says he has prosecuted in the borough’s ultra-Orthodox Jewish community in 2012.
Yona Weinberg, a bar mitzvah tutor sentenced to 13 months in jail after he was found guilty of molesting two students, one in a changing area of a synagogue’s ritual bath.
The 60 foot tunnel was linking the Synagogue to the Synagogue’s Ritual Bath that has been used for child sexual abuse.
Brooklyn Rabbi Gershon Kranczer, fled to Israel after charges that he and his three sons repeatedly molested four young girls at the children’s home in Midwood. One whom told of being attacked for 15 years.
Hirschel Pekkar the silversmith who created the famous Menorah which stands at the Headquarters abused dozens of girls.
One of his victims who was just 5 when the abuse started is trying to reclaim the 6 feet tall Menorah so she can melt it down, but the Synagogue still refuses to part with the item.
Till this day the Menorah is still displayed during Hanukkah at the headquarters of the Chabad-Lubavitch movement in Brooklyn.
Radnica je dobila otkaz i odlucila je da zadrzi kljuceve i pokrade pazare kad nikoga u objektu nije bilo, iako je isplacena do poslednje pare. Vidimo se na sudu