Две вести са мог бирачког места на Звездари:
1) У 18.15 нема малтене никог да гласа
2) Бирачки списак је и више него 95% потписан (људи већ гласали), бар на страници на којој је моје име.
Пишем некад вама овде, али се и на једном другом месту дешава чудо с мојим причама:
Све више их деле млади људи.
А и не знам што сам сумњао да ће се то десити.
Ваљда, јер када сам пре тачно десет година почињао да пишем бесплатну књигу "Гвоздени пук", чинило ми се да је та љубав "изгледа усамљенички посао".
Ал'..
Лепо рече Коста Војиновић, трагично страдали вођа Топличког устанка:
"Ако и не буде Војиновића.. биће других"
Е, па, стигли други.
@egobobica Толико година сам овде и толико тога сам писао, али ово је и даље мој омиљени твит (потрудих се за монтажу, али мислим да ће пријати свима који се размишљају да ли да гледају серију или не)
https://t.co/IqYmQAuZps
Једном сам вам преводио са велшког и уживали сте. Ово сам са енглеског, иако га скоро сви добро знате.
Али, ово и није обичан превод, ни повод.
Ако сте верујући (и ако нисте), значиће вам у овим данима ова моја скромна монтажа неколико исечака из 1. епизоде серије Chosen:
Нападну те, иако их је 12,5 пута више. И онда позову и свог још већег брата. И твог јучерашњег брата, да и он удари, са леђа.
И све их победиш.
Јер верујеш.
(Радови на другом делу Гвозденог пука улазе у завршну фазу. И та књига ће се делити, као и преко 4.000 досад подељених)
Кад уђеш на час, па се смрзнеш ко је тамо
Прилично невероватна кратка прича о Србији и Првом светском рату.
Прича о - другарима.
Апсолутно невероватним другарима.
https://t.co/6hKo37qDpM
Кад уђеш на час, па се смрзнеш ко је тамо
Прилично невероватна кратка прича о Србији и Првом светском рату.
Прича о - другарима.
Апсолутно невероватним другарима.
https://t.co/6hKo37qDpM
Фотографија која треба да буде на насловним странама српских уџбеника историје
Није ово обична фотографија. Да, деца су нека, делују као у логору, али ово није фотографија из Другог светског рата.
https://t.co/Owu2ne4TF5
Фотографија која треба да буде на насловним странама српских уџбеника историје
Није ово обична фотографија. Да, деца су нека, делују као у логору, али ово није фотографија из Другог светског рата.
https://t.co/Owu2ne4TF5
За вас са Твитера - једна вест са Твитера:
Пун стадион се окренуо ка болници и почео да маше, а оно што се тад десило - не стаје у речи (ВИДЕО)
https://t.co/lRDhtq3I0U
(Ако се појави суза у оку, то је баш добар знак)
Данас је празник. Баш велики празник.
А моја прича о њему иде овако:
МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ?
Eво овај, 29781.
Прича која је пред вама - корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама.
...
Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.
Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види.
Телефон звони.
Митрополит полако долази и диже слушалицу.
Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни они није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.
Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва - Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је "ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона". Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да - више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. "Не урадиш ли то", рече Брале митрополиту Петру, "сносићеш одговорност".
Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:
"Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога - рат још није завршен".
Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.
Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:
"Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама".
Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.
Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као "број 29781".
Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да муче.
Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.
Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.
Ту, у Јадовном, остало је сећање на "великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем - главу убише".
Маљем смрскали главу.
Јер се није одрекао ћирилице.
А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.
(У знак сећања на Митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, чији се спомен баш данас слави, једног дана сам, просто, почео да и овде на Фејсбуку пишем ћирилицом.
И све остало што другде пишем.
И што ћу писати, док ме има.)
Данас је празник. Баш велики празник.
А моја прича о њему иде овако:
МОЖЕТЕ ЛИ ДА ЗАПАМТИТЕ ЈЕДАН БРОЈ?
Eво овај, 29781.
Прича која је пред вама - корисна је да се исприча баш на овај дан. Али, може и на неки други. Много је, баш много важна та прича. Штета што нас не уче о њој у школама.
...
Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.
Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види.
Телефон звони.
Митрополит полако долази и диже слушалицу.
Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни они није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.
Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва - Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је "ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона". Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да - више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. "Не урадиш ли то", рече Брале митрополиту Петру, "сносићеш одговорност".
Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:
"Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога - рат још није завршен".
Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.
Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:
"Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама".
Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.
Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као "број 29781".
Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да муче.
Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.
Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.
Ту, у Јадовном, остало је сећање на "великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем - главу убише".
Маљем смрскали главу.
Јер се није одрекао ћирилице.
А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.
(У знак сећања на Митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, чији се спомен баш данас слави, једног дана сам, просто, почео да и овде на Фејсбуку пишем ћирилицом.
И све остало што другде пишем.
И што ћу писати, док ме има.)
Данас у 18 часова мошти светог Нектарија егинског износе се на поклоњење вернима у београдској цркви светог апостола и јеванђелисте Марка, када почиње и акатист овом дивном светитељу чији је један од празника баш овај дан. Па, ето, ко не може до, рецимо, грчког острва Егине...
Нисам писао неки "мој текст" о Новаку Ђоковићу још од... па, још откако их је @DjokerNole делио по друштвеним мрежама.
А сада сам решио да се вратим:
"ТАКО ЈЕ, БРЕ!" Зашто је добро што је Новак Ђоковић изгубио на УС опену и што испада из Топ 10?
https://t.co/xnNpAaWWnD
#djokovic #usopen