На данашњи дан 2003. године у Гораждевцу је из пушкомитраљеза пуцано на дjецу која су се купала у Бистрици.
Убијени су Пантелија Дакић (13) и Иван Јововић (19), а тешко рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13).
Могао је пуковник да мирно живи у пензији и ћути, али је изабрао да помогне колегама и скине љагу са отаџбине. Годинама је проучавао документацију у Хагу и једноставном демографском рачуницом на основу само докумената које су ,,суду'' доставили муслимани доказао да укупан број жртава у Сребреници не може бити већи од 4970. То је за последицу имало да тројица од шесторице судија Хашког трибунала, који су у два већа судили генералу Толимиру, издвоје своје мишљење, а суд призна грешку и број наводно стрељаних са ,,седам до осам хиљада'' сведе на ту цифру. Пуковник им је рекао да он није рекао да су стрељани, већ да цифра УКУПНО СТРАДАЛИХ не може бити већа од 4970 и да да су суд и тужалштво „аљкави, злонамерни и математички неписмени''. Написао је две књиге о томе: ,,Сребреница-геноцид над истином'' (2011) и ,,Сребреничка подвала'' (2013), које у ПДФ формату можете наћи на интернету. Обе књиге сам прочитао и податке користио у свом блогу ,,Сребреница-докле?'', који је прочитало више стотина хиљада људи.
Када је у априлу 2014. требао да представи своју другу књигу у Београду, која је била заказана у Дому војске, стигло је писмо Наташе Кандић тадашњем Министру одбране Небојши Родићу, у ком је тражила хитну обуставу промоције због ,,вређања жртава Србренице''. Промоција је отказана дан пре одржавања, а пуковнику је ту вест пренео други пуковник, који је ,,само слушао наређења''. Можда и исти онај који је и мени отказао заказану промоцију књиге ,,Ничији војници-у сарајевском паклу 1992.'' децембра 2021., након што их је звао безбедњак који се помиње у књизи, ,,јер као поручник (у време тих дешавања) нисам смео писати о пуковницима и генералима'' ни после тридесет година.
Пуковник Ратко Шкрбић умро је у мају 2016. озлојеђен на војску и државу које је бранио. Изричито је забранио било какве војне почасти на сахрани. То је класична прича о Србији и опхођењу према часним официрима. То је уједно и прича о оним другим официрима, који ,,само слушају наређења'', због чега више од 10 година причам да војска није српска, што можете видети и по ангажовању гардиста за испраћај посмртних остатака циониста у Израел. То је и прича о избору који свако од нас официра има: или имаш част и држиш се заклетве коју си положио држави, или је немаш и ,,само слушаш наређења'' док ти је држава којој си се заклео окупирана. Пуковник Шкрбић је изабрао ово прво и док је био жив осим пар родољубивих портала и нас бораца за истину о њему нико није писао, нити је гостовао на телевизијама да изнесе своја сазнања, којима је раскринкао лажи око ,,геноцида у Сребреници''. Као човек који се ни пред ким није повијао, нити се кога плашио, читав свој живот је посветио војсци и држави, због чега га је таква неправда посебно болела и тај осећај издаје га је и дотукао. Једноставно срце више није могло да издржи толику неправду. Зато је овај кратки текст само мали епитаф који посвећујем Ратку П. Шкрбићу.
Нека ти је вечна слава и хвала, пуковниче!
(У прилогу су стране 120 и 121 из књиге ,,Сребреница-геноцид над истином'', са наводом из часописа ,,Defence & Foreign affairs Strategic Policy’’, који је пуковник Шкрбић посебно подвукао, јер објашњава зашто је настала лаж око ,,геноцида у Сребреници'')
I svaki put kad raznorazni latentni monstrumi pokušaju da relativizuju nasilje, treba ih podsećati da je ova žena živela u takvom strahu a da je bila kažnjavana jer ne dovodi dete na vidjanje sa ocem. Kažnjavana iznosima od 150k i u momentu njenog ubistva joj je skidano dve trećine plate na ime kazni. Podsetnik da je monstrum preko deteta pretio vrlo otvoreno, govoreći mu “da nikada više neće videti mamu”, a da je smrdljivi CZSR u svojoj evaluaciji konstatovao da uprkos svim njenim prijavama i pokušajima da reši preko institucija a ne onako kako bih ja ovo rešila, nema nikakve opasnosti ni direktne pretnje po nju tj. njih.
Podsetnik da šljam iz CZSR nikada nisu dobili otkaze a kamoli trpeli neke ozbiljnije konsekvence, već su samo premešteni na druga radna mesta i danas žive, rade i odlučuju o drugim sudbinama.
Podsetnik da niko nikada nije pozvao tetku, Majinu sestru koja brine o starijem detetu koje je ostalo iza nje.
Podsetnik da niko nikada nije pozvao to dete, koje je sa 14 godina doživelo da sahranjuje majku i brata, a onda i monstruma od oca koji je kao i svaka pi*ketina, sam sebi presudio.
Na institucije sam besna iako one postoje samo formalno pa nemam na koga ni da budem besna kako treba, ali sam mnogo više besna na sve one koji kad danas čuju za neki slučaj nasilja, relativizuju, trivijalizuju i bave se žrtvom a ne bednicima koji se u stvarnosti boje svoje senke, do te mere da su jedini nad kojima mogu da demonstriraju neku silu i moć - žena i dete.
Maja i Mihajlo. 💔
Моја покојна баба имала је једну мудру клетву која гласи: "Дабогда се опаметио." Дакле не жели ти ништа лоше, напротив, али уједно ти ставља до знања да си глуп.
Pejzistrat je vlast u Atini osvajao tri puta.
Prvi put se pojavio ranjen na trgu, tvrdio da su ga napali protivnici i dobio telohranitelje — koje je zatim iskoristio da zauzme Akropolj. Treći put vratio se vojskom i silom učvrstio vlast.
Ali kada je postao tiranin, nije ukinuo Solonove zakone, Skupštinu ni sudove. Ustanove su nastavile da postoje, a država je spolja delovala kao da i dalje funkcioniše po starom poretku.
Predanje čak kaže da se Pejzistrat odazvao kada je optužen za ubistvo i pojavio se pred sudom. Tužilac nije došao. ([Lexundria][2])
U tome je bio njegov najvažniji politički potez.
Nije uništio ustanove. Potčinio ih je.
Zakoni su ostali napisani, službenici su obavljali dužnosti, postupci su vođeni — ali je stvarna moć bila u njegovim rukama. Svaka odluka zato je mogla izgledati zakonito, čak i kada je njen ishod odgovarao samo vladaru.
Otvorena tiranija ukida pravila i time jasno pokazuje protiv čega se treba boriti.
Veštija vlast ostavlja sva pravila na mestu, ali preuzima kontrolu nad ljudima koji ih tumače i primenjuju.
Zato se sloboda ne meri samo onim što piše u zakonu.
Meri se time može li zakon dati ishod koji ne odgovara čoveku na vrhu.
Kada su svi propisi na snazi, a rezultat se zna unapred, poredak nije ukinut.
Poredak je zauzet.
Пре тачно 31 годину сам отишао у Црвени крст и, онако скроз млад и скроз збуњен сценама "Олује" које су приказивали на телевизији, питао: "Могу ли бар некако да помогнем?"
"Иде се сутра увече у Шимановце", рекоше.
Нисам имао појма шта су Шимановци. Ни да је то место покрај Београда, ни да туда пролази аутопут, ни да баш тим путем стижу хиљаде прогнаних.
Нећу вам писати шта сам све током 24-часовне смене онако млад, млад, млад видео на том путу. Нећу ни о беби којој је руку однела граната бачена на ту избегличку колону. Нећу о томе да нисам видео избегличка кола, она су прошла пре мог доласка, већ само тракторе и запрежна кола. Нећу о томе да нисам видео људе - већ само сенке које су од њих остале.
Хоћу нешто друго.
Хоћу да данас из сећања извучем Дучићеве стихове.
"Вечној Србији", њој су посвећени. И, иду овако...
"Чувај се, мој роде, својих странпутица,
јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца,
на свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута,
и као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
и да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези први пут су знали
за војску убица што ће да их срете:
за гнусно јунаштво оних што су клали
у постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
отаџбину целу у пљачци и плену;
у крвавој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица –
знамен крстоносца и Божјег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће,
сам "бог Хефаистос" оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само: из крви хероја се рађа
звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…"
Четири године након овог низа, поново смо изашли из месеца суочавања с прошлошћу у месец гледања у будућност а у класификацији бих имао свашта да додам и допуним.
Но, сутра се поново дружимо са нашим драгим Хронолозима, Трагичарима, Чистачима, Формалистима и свим другим Шта-смо-ми-нама-радили августовцима 🫶
Kada su Gali 390. godine p. n. e. osvojili i opljačkali Rim, preživeli branioci povukli su se na Kapitol.
Na kraju je dogovoren mir: Rimljani će platiti određenu težinu zlata, a Gali će otići.
Ali tokom merenja Rimljani su primetili da su tegovi lažni i preteški. Pobunili su se, pozivajući se na dogovor.
Tada je galski vođa Bren skinuo mač i bacio ga na tas sa tegovima, dodajući još težine koju su morali da nadmere.
Izgovorio je:
**„Vae victis” — teško pobeđenima.**
Nije ni pokušao da sakrije prevaru. Njegova poruka bila je jednostavna: meru ne određuje pravda, već onaj ko drži mač.
Vaga je služila samo da sili pruži privid dogovora.
Pravila vrede dok postoji moć koja može da ih odbrani.
Kada je izgubiš, možeš se pozivati na pravo — ali će jači odlučiti koliko ono teži.
A ponekad će na tas dodati i svoj mač.
Grobari hvala na ogromnoj podršci,Nije se sve zavrsilo onako kako sam sanjao. Hteo sam više i ka tome radio jako ali ostajem veran navijač ove svetinje od koje niko i ništa neće biti veće! Drago mi je što sam mogao da ostavim neki trag i svoje snove ostvarim,do sledeceg vidjenja.
Замисли сажаљеваш припаднике Ел муџахедин дивизије, буквално терористе, а осуђујеш оне који певају "срушио си миран сан"
П.С пошто је аргумент "балија", сам Алија тако себе назива у писмима исто терористичкој формацији "Муслиманска браћа"
Књиге у шаке, а не аутошовинизам