Када се направи историјски лук - од првих сукоба са османским надирањем, преко Голготе Балканских и Првог светског рата, кроз пакао Другог светског рата и Јасеновца, па све до крвавог распада СФРЈ и НАТО бомби - преточи у суве временске оквире, суочавамо се са запањујућом сразмером: на сваку годину тешко извојеваног мира долазиле су две године ратног пакла, устанака или сурове туђе окупације.
Србија је у протеклих шест векова провела 70% свог времена под туђом чизмом или на бранику отаџбине, остављајући једва трећину времена за предах и живот без звука оружја.
Из тог и таквог историјског гротла, из земље која је више пута преорана ратовима него плугом, родио се наш карактеристичан, несаломљиви пркос. Тај вековни одбрамбени став, који се дубоко урезао у српски ген, није хир нити бахатост - то је рефлекс опстанка. То је штит који је народ морао да подигне да не би био збрисан са лица земље у земљотресима историје који су трајали двоструко дуже од периода мира.
И баш тај штит, тај крик слободарског народа који не да своје огњиште, они који кроје светске мапе често воле да етикетирају и подмећу под плашт "великосрпских претензија". Онима који су навикли да освајају и поробљавају, несхватљиво је да неко може толико да страда само да би остао свој на своме. Зато сваку нашу одбрану проглашавају за напад, а свако наше "не дам" за агресију.
Истина је, међутим, потпуно другачија. Србија нема претензије на туђе, нити смо икада сањали о великим територијама на рачун других. Ако смо велики, нисмо велики по географским картама и освајачким походима.
Ми јесмо велики, али силом свог срца и дубином своје душе. Велики смо по чојству које нас је учило да и туђе чувамо, и по јунаштву које нас је терало да своје никада не дамо. Наша величина је у витештву које је праштало и онда када је највише болело.
Овај пркос који данас носимо није позив на сукоб - он је споменик нашим прецима и завет нашој деци. Израњајући из вековног мрака туђих империја и неправди, у којем је сваки куцањ сата куцао за одбрану, српски народ је научио најважнију лекцију: слобода се не добија на поклон, она се брани животом, памћењем и достојанством које нико, никаквим лажима и оружјем, не може да нам одузме. 🇷🇸
Битка за Коридор живота:
„Слушај Симићу! Хоћу Коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу Коридор до Видовдана, па макар био козија стаза. Нећу да дјеца умиру!”
- Генерал Момир Талић, командант 1. крајишког корпуса ВРС
Рано јутро, 24. јун 1992. године. Заглушујућа бука топовске и артиљеријске ватре означила је почетак операције „Коридор 92” - у историји уписане као Битка за Коридор живота.
Повод је био крик очаја и пркоса. У бањалучком породилишту издахнула је и дванаеста беба. Недостатак кисеоника био је пресуда коју је свет потписао Србима у Босанској Крајини, Републици Српској и Републици Српској Крајини. Блокада је значила спору, сигурну смрт у непријатељском обручу.
Генерал Момир Талић тада издаје историјско наређење: свеопшти напад свим расположивим снагама. Пут ка Србији морао се пробити до Видовдана. По сваку цену.
Јуриш за опстанак
Била је то највећа и најзначајнија операција Одбрамбено-отаџбинског рата. Битка свих битака. Без ње не би било потоњих победа, не би било Републике Српске, нити српског народа на тим просторима.
Наврат-нанос створене јединице, још увек војнички неустројене, настале од остатака ЈНА и Територијалне одбране, кренуле су у одсудни јуриш. Није то био обичан маневар - био је то јуриш за голи живот, за опстанак на вековним огњиштима.
Дан за даном.
Град за градом.
Србија је бивала све ближа.
А Србија је тада, као и кроз читаву нашу историју, била једини синоним за слободу и спас.
Зацементирана граница слободе
Главне фазе операције завршене су за свега неколико дана, док су завршне борбе до јесени исте године зацементирале северну границу Републике Српске. Коридор живота постао је главна жила куцавица и вечни гарант српског опстанка.
Симболика ове победе је вечна и јасна: без Србије, без братске љубави и јединства свих српских земаља - нема нам опстанка.
Браћа су увек браћа. И када се поречкају и заваде, морају знати: никог пречег немају до једни друге!
На данашњи дан, 14. јуна 1999. године, после 67 дана надљудске борбе и пакла на југословенско-албанској граници, завршена је Битка на Кошарама – један од најкрвавијих и најславнијих епова у новијој историји српске војске.
Све је почело силовитим, изненадним нападом 9. априла, када је око 1.500 терориста ОВК, уз директну логистичку, артиљеријску и обавештајну подршку војске Албаније и НАТО авијације, ударило на реон карауле коју је у том тренутку бранило нешто више од стотину наших граничара. Циљ силе био је јасан: пробијање границе, пресецање веза између Ђаковице и Призрена и отварање коридора за потпуну копнену инвазију Метохије.
Иако опкољени са три стране и приморани да 10. априла заузму повољније одбрамбене линије, српски борци су храброшћу и челичним отпором спречили дубљи продор непријатеља. Кроз Кошаре је током два месеца прошло око 800 припадника Војске Југославије који су, у потпуно неравноправним условима, осујетили планове моћног агресора.
Цена којом је одбрањен образ отаџбине била је прескупа. Своје животе у вечност је уткало 108 јунака: 50 редовних војника (од којих су неки тек стигли на служење рока), 13 резервиста, 24 добровољца, 18 официра и подофицира, као и двојица браће добровољаца из Русије и Украјине, док је 256 бораца рањено.
„Убаците у букваре љуту битку за Кошаре, нека знају српски ђаци где су гинули јунаци!“
Њихова жртва није прошлост – она је завет за будућност. Српски хероји су на Проклетијама уклесали своја имена у вечност, остављајући нам дужност да их никада не заборавимо.
„Нису они мртви, то нек друге лажу, ено их на Кошарама, држе вечну стражу.“
Вечна слава палим соколовима! 🙏🕯️🇷🇸
@retjabra@MisaVacic Не постоје људи који су доследнији у ширењу патриотизма, већ више од две деценије, од ових на слици. А ти забиј ту тупаву празну главу у свој небитни, пропали живот. Шта си ти урадио "прави" патриото у свом бедном животу који се одвија само на Иксу? Пу! 🤡
@GrgaDragon@VladoRadojicic@BlokadaRaf Не, Пожаревац је резервисан за распале буљаше попут тебе. Лепо ће ти бити, гарантујем. Моја браћа, чувари ће се побринути да ти буде незаборавно. 😉🤡
@montenegringgo@IgorJaramaz 🤣🤣 Јадни сте, мањина сте у сопственој земљи и ти неком причаш о пропадању и ти ћеш, бедо и јадо, да рушиш неког. 🤣🤦🏻♀️ 'Оћеш, ваљда са тих 30 пратилаца. 🤣 Ускоро сте део В. Шиптарије. Продо вас давно тата Мило, њиховој мафији.
@M2aja 😂😂😂 распала фуксетина не може да се носи са истином да је пропала дронфуљетина коју не желимо да туцамо. 🤡🤡🤡 Ша је qурветино, није ти пријатно кад ти се саспе истина, а пљујеш по људима и ЛАЖЕШ QУРВО СИДАШКА.
@M2aja 😂😂😂 распала фуксетина не може да се носи са истином да је пропала дронфуљетина коју не желимо да туцамо. 🤡🤡🤡 Ша је qурветино, није ти пријатно кад ти се саспе истина, а пљујеш по људима и ЛАЖЕШ QУРВО СИДАШКА.
@RaskolnikSrpski@M2aja Смрдљиви олошу, само педерчине попут тебе могу бити против нормалности. Док једеш гоМна о фашизму, лезбејке, педери, имигранти и остали олош ти отима државу, мамлазе малоумни. Залуд потрошени сношају! 🤮🤡
Тишина из Цернице: Четири године невиности под оклопом заборава
Постоје тишине које не лече, већ секу. Постоје датуми који не пролазе, него се урежу у камену сећања као вечна опомена на време када је људскост затајила. Један од таквих дана је данашњи дан, 28. мај - дан када је пре двадесет и шест година у селу Церница код Гњилана заустављен један дечији откуцај срца, пре него што је поштено и почео. На данашњи дан, мали Милош Петровић је убијен.
Имао је само четири године. Није стигао да упозна свет, да одрасте, да спозна тежину живота. Његов свет био је сигуран само у једном простору - у очевом крилу. И баш ту, на месту које би за свако дете морало бити најтврђа тврђава и заклон од сваког зла, стигао га је рафал безумља. Из аутомобила у покрету, без милости и без лица, пуцано је на српске цивиле који су стајали испред локалне продавнице. Уз малог Милоша, у том суровом тренутку, угашени су животи Војина Васића и Тихомира Трифуновића, док су још две особе рањене.
Иако је тада, у мају 2000. године, међународна заједница имала пуну контролу над Косовом и Метохијом, залог њихове преузете одговорности постао је - мук. Оно што највише боли, поред прерано угашеног дечијег живота, јесте неправда која је уследила. Име осумњиченог, припадника ОВК, помињало се у сведочењима; преживели су носили живе ране и сећања на тај дан. Милошев брат, који је тада имао само пет година, растао је са призором који ниједно дете на свету не би смело да види - са сликом убиства сопственог брата.
Па ипак, након година обећања, Европска мисија за владавину права (ЕУЛЕКС) затворила је истрагу уз хладно образложење да „нема довољно доказа“. За светску правду, крило једног оца и четири године једног дечака очигледно нису били довољан доказ.
Убиство дечака у Церници није била војна операција, нити сукоб две силе. То је био чист, огољен терор над немоћнима. Данас, када се породица и мештани сећају Милоша, Војина и Тихомира, они не траже освету - они траже оно што им припада по сваком људском и божанском закону: правду и право на незаборав.
Милош Петровић није био војник, нити је кројио судбине граница. Био је дете чији је једини грех био што је постојао и што је дисао под својим небом. Као друштво, као људи који држе до части и историјске верности, немамо право да допустимо да се преко овог злочина превуче вео заборава. Свако име, а посебно име четворогодишњег дечака убијеног у очевом наручју, мора остати уписано у колективном памћењу. Јер, народ који заборавља своју невину децу, губи право на сопствену будућност.
Нека је вечни помен Милошу, Војину и Тихомиру. Церница памти, а истина, пре или касније, увек пронађе свој пут кроз таму.