🐺 Србски Вук 🐺

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

Када се направи историјски лук - од првих сукоба са османским надирањем, преко Голготе Балканских и Првог светског рата, кроз пакао Другог светског рата и Јасеновца, па све до крвавог распада СФРЈ и НАТО бомби - преточи у суве временске оквире, суочавамо се са запањујућом сразмером: на сваку годину тешко извојеваног мира долазиле су две године ратног пакла, устанака или сурове туђе окупације.
​Србија је у протеклих шест векова провела 70% свог времена под туђом чизмом или на бранику отаџбине, остављајући једва трећину времена за предах и живот без звука оружја.
​Из тог и таквог историјског гротла, из земље која је више пута преорана ратовима него плугом, родио се наш карактеристичан, несаломљиви пркос. Тај вековни одбрамбени став, који се дубоко урезао у српски ген, није хир нити бахатост - то је рефлекс опстанка. То је штит који је народ морао да подигне да не би био збрисан са лица земље у земљотресима историје који су трајали двоструко дуже од периода мира.
​И баш тај штит, тај крик слободарског народа који не да своје огњиште, они који кроје светске мапе често воле да етикетирају и подмећу под плашт "великосрпских претензија". Онима који су навикли да освајају и поробљавају, несхватљиво је да неко може толико да страда само да би остао свој на своме. Зато сваку нашу одбрану проглашавају за напад, а свако наше "не дам" за агресију.
​Истина је, међутим, потпуно другачија. Србија нема претензије на туђе, нити смо икада сањали о великим територијама на рачун других. Ако смо велики, нисмо велики по географским картама и освајачким походима.
​Ми јесмо велики, али силом свог срца и дубином своје душе. Велики смо по чојству које нас је учило да и туђе чувамо, и по јунаштву које нас је терало да своје никада не дамо. Наша величина је у витештву које је праштало и онда када је највише болело.
​Овај пркос који данас носимо није позив на сукоб - он је споменик нашим прецима и завет нашој деци. Израњајући из вековног мрака туђих империја и неправди, у којем је сваки куцањ сата куцао за одбрану, српски народ је научио најважнију лекцију: слобода се не добија на поклон, она се брани животом, памћењем и достојанством које нико, никаквим лажима и оружјем, не може да нам одузме. 🇷🇸

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

Битка за Коридор живота:
​„Слушај Симићу! Хоћу Коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу Коридор до Видовдана, па макар био козија стаза. Нећу да дјеца умиру!”
- Генерал Момир Талић, командант 1. крајишког корпуса ВРС
​Рано јутро, 24. јун 1992. године. Заглушујућа бука топовске и артиљеријске ватре означила је почетак операције „Коридор 92” - у историји уписане као Битка за Коридор живота.
​Повод је био крик очаја и пркоса. У бањалучком породилишту издахнула је и дванаеста беба. Недостатак кисеоника био је пресуда коју је свет потписао Србима у Босанској Крајини, Републици Српској и Републици Српској Крајини. Блокада је значила спору, сигурну смрт у непријатељском обручу.
​Генерал Момир Талић тада издаје историјско наређење: свеопшти напад свим расположивим снагама. Пут ка Србији морао се пробити до Видовдана. По сваку цену.
​Јуриш за опстанак
​Била је то највећа и најзначајнија операција Одбрамбено-отаџбинског рата. Битка свих битака. Без ње не би било потоњих победа, не би било Републике Српске, нити српског народа на тим просторима.
​Наврат-нанос створене јединице, још увек војнички неустројене, настале од остатака ЈНА и Територијалне одбране, кренуле су у одсудни јуриш. Није то био обичан маневар - био је то јуриш за голи живот, за опстанак на вековним огњиштима.
​Дан за даном.
​Град за градом.
​Србија је бивала све ближа.
​А Србија је тада, као и кроз читаву нашу историју, била једини синоним за слободу и спас.
​Зацементирана граница слободе
​Главне фазе операције завршене су за свега неколико дана, док су завршне борбе до јесени исте године зацементирале северну границу Републике Српске. Коридор живота постао је главна жила куцавица и вечни гарант српског опстанка.
​Симболика ове победе је вечна и јасна: без Србије, без братске љубави и јединства свих српских земаља - нема нам опстанка.
​Браћа су увек браћа. И када се поречкају и заваде, морају знати: никог пречег немају до једни друге!

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

На данашњи дан, 14. јуна 1999. године, после 67 дана надљудске борбе и пакла на југословенско-албанској граници, завршена је Битка на Кошарама – један од најкрвавијих и најславнијих епова у новијој историји српске војске.
​Све је почело силовитим, изненадним нападом 9. априла, када је око 1.500 терориста ОВК, уз директну логистичку, артиљеријску и обавештајну подршку војске Албаније и НАТО авијације, ударило на реон карауле коју је у том тренутку бранило нешто више од стотину наших граничара. Циљ силе био је јасан: пробијање границе, пресецање веза између Ђаковице и Призрена и отварање коридора за потпуну копнену инвазију Метохије.
​Иако опкољени са три стране и приморани да 10. априла заузму повољније одбрамбене линије, српски борци су храброшћу и челичним отпором спречили дубљи продор непријатеља. Кроз Кошаре је током два месеца прошло око 800 припадника Војске Југославије који су, у потпуно неравноправним условима, осујетили планове моћног агресора.
​Цена којом је одбрањен образ отаџбине била је прескупа. Своје животе у вечност је уткало 108 јунака: 50 редовних војника (од којих су неки тек стигли на служење рока), 13 резервиста, 24 добровољца, 18 официра и подофицира, као и двојица браће добровољаца из Русије и Украјине, док је 256 бораца рањено.
​„Убаците у букваре љуту битку за Кошаре, нека знају српски ђаци где су гинули јунаци!“
​Њихова жртва није прошлост – она је завет за будућност. Српски хероји су на Проклетијама уклесали своја имена у вечност, остављајући нам дужност да их никада не заборавимо.
​„Нису они мртви, то нек друге лажу, ено их на Кошарама, држе вечну стражу.“
​Вечна слава палим соколовима! 🙏🕯️🇷🇸

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@Ljiljan04739371 @MisaVacic Ово твоји пајтоси? Тачно ту припадаш. Личите.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@AjMbEkAgEn @MisaVacic Нема већег од тебе. Требала те фуксетина од кеве изасрати у вц шољу где је место гоМнима, пошто те претходно "прогутала" 😂🤡

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@retjabra @MisaVacic Arbeiter. 😂 Вероватно рибаш швапске вц-е, па за боље и ниси.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@retjabra @MisaVacic Не постоје људи који су доследнији у ширењу патриотизма, већ више од две деценије, од ових на слици. А ти забиј ту тупаву празну главу у свој небитни, пропали живот. Шта си ти урадио "прави" патриото у свом бедном животу који се одвија само на Иксу? Пу! 🤡

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@GrgaDragon @VladoRadojicic @BlokadaRaf Не, Пожаревац је резервисан за распале буљаше попут тебе. Лепо ће ти бити, гарантујем. Моја браћа, чувари ће се побринути да ти буде незаборавно. 😉🤡

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@simonovicpedja @montenegringgo @IgorJaramaz Ко је скинуо Мила? Па Мило још влада. 🤣🤦🏻‍♀️

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@montenegringgo @IgorJaramaz 🤣🤣 Јадни сте, мањина сте у сопственој земљи и ти неком причаш о пропадању и ти ћеш, бедо и јадо, да рушиш неког. 🤣🤦🏻‍♀️ 'Оћеш, ваљда са тих 30 пратилаца. 🤣 Ускоро сте део В. Шиптарије. Продо вас давно тата Мило, њиховој мафији.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@M2aja 😂😂😂 распала фуксетина не може да се носи са истином да је пропала дронфуљетина коју не желимо да туцамо. 🤡🤡🤡 Ша је qурветино, није ти пријатно кад ти се саспе истина, а пљујеш по људима и ЛАЖЕШ QУРВО СИДАШКА.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@M2aja 😂😂😂 распала фуксетина не може да се носи са истином да је пропала дронфуљетина коју не желимо да туцамо. 🤡🤡🤡 Ша је qурветино, није ти пријатно кад ти се саспе истина, а пљујеш по људима и ЛАЖЕШ QУРВО СИДАШКА.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@RaskolnikSrpski @M2aja Смрдљиви олошу, само педерчине попут тебе могу бити против нормалности. Док једеш гоМна о фашизму, лезбејке, педери, имигранти и остали олош ти отима државу, мамлазе малоумни. Залуд потрошени сношају! 🤮🤡

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@Losmi862 @lshmk_lm10 @M2aja Теби, да. Уочава се... 😂 Ти ни тих 0,35 гр. не можеш да носиш. 😂😂😂🤡

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@JPrescho @lshmk_lm10 @M2aja Види, леба ти каже онај што га издрко распали алкос у још сидашку курветину уместо у вц шољу где је место гоМнима.

[🐺 Србски Вук 🐺 @Presudnik]

@lshmk_lm10 @M2aja Ти немаш толико укупно мозга са мудима заједно, смрдљива педерчино! 🤮🤡

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

Тишина из Цернице: Четири године невиности под оклопом заборава
​Постоје тишине које не лече, већ секу. Постоје датуми који не пролазе, него се урежу у камену сећања као вечна опомена на време када је људскост затајила. Један од таквих дана је данашњи дан, 28. мај - дан када је пре двадесет и шест година у селу Церница код Гњилана заустављен један дечији откуцај срца, пре него што је поштено и почео. На данашњи дан, мали Милош Петровић је убијен.
​Имао је само четири године. Није стигао да упозна свет, да одрасте, да спозна тежину живота. Његов свет био је сигуран само у једном простору - у очевом крилу. И баш ту, на месту које би за свако дете морало бити најтврђа тврђава и заклон од сваког зла, стигао га је рафал безумља. Из аутомобила у покрету, без милости и без лица, пуцано је на српске цивиле који су стајали испред локалне продавнице. Уз малог Милоша, у том суровом тренутку, угашени су животи Војина Васића и Тихомира Трифуновића, док су још две особе рањене.
​Иако је тада, у мају 2000. године, међународна заједница имала пуну контролу над Косовом и Метохијом, залог њихове преузете одговорности постао је - мук. Оно што највише боли, поред прерано угашеног дечијег живота, јесте неправда која је уследила. Име осумњиченог, припадника ОВК, помињало се у сведочењима; преживели су носили живе ране и сећања на тај дан. Милошев брат, који је тада имао само пет година, растао је са призором који ниједно дете на свету не би смело да види - са сликом убиства сопственог брата.
​Па ипак, након година обећања, Европска мисија за владавину права (ЕУЛЕКС) затворила је истрагу уз хладно образложење да „нема довољно доказа“. За светску правду, крило једног оца и четири године једног дечака очигледно нису били довољан доказ.
​Убиство дечака у Церници није била војна операција, нити сукоб две силе. То је био чист, огољен терор над немоћнима. Данас, када се породица и мештани сећају Милоша, Војина и Тихомира, они не траже освету - они траже оно што им припада по сваком људском и божанском закону: правду и право на незаборав.
​Милош Петровић није био војник, нити је кројио судбине граница. Био је дете чији је једини грех био што је постојао и што је дисао под својим небом. Као друштво, као људи који држе до части и историјске верности, немамо право да допустимо да се преко овог злочина превуче вео заборава. Свако име, а посебно име четворогодишњег дечака убијеног у очевом наручју, мора остати уписано у колективном памћењу. Јер, народ који заборавља своју невину децу, губи право на сопствену будућност.
​Нека је вечни помен Милошу, Војину и Тихомиру. Церница памти, а истина, пре или касније, увек пронађе свој пут кроз таму.