Da sam ja netko…💬

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@SLOuzStudente Da li je ambasada ikom odgovorila na poslana dokumenta mailom ili svi imaju utisak kao da si “bacio kamen u prazan bunar”?

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@kafetinx2 Radi li sa jeftinijim projektorima?

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@anicsladja Ne zajebavaj, da su ih pustili penzioneri. Prosto, ne verujem🧐

[Филип Карађорђевић @PrincFilip1]

ПОГРЕБ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА (1934)

Овај ретко виђени снимак приказује један од најпотреснијих тренутака у историји Краљевине Југославије.

После атентата у Марсеју, тело мог прадеде Краља Александра I допремљено је у Београд, где му је у Саборној цркви служено свечано опело.

Ковчег је изнет из цркве и положен на топовску лафету, док је више од пола милиона грађана у тишини и сузама испратило свог владара. У поворци су били представници готово свих европских држава: војвода од Кента из Велике Британије, принц Кирило Бугарски, делегације Француске и Грчке, британски морнари и француски војници који су марширали у част палог савезника.

Краљица Марија корачала је уз свог једанаестогодишњег сина, младог Краља Петра II, који је тог дана постао симбол континуитета и наде. Цео свет се поклонио човеку који је водио своју војску и извојевао победу у Великом рату, а потом живот посветио миру и јединству свог народа.

Након опела и државне церемоније, поворка је кренула ка железничкој станици, одакле је ковчег превезен у Тополу, у маузолеј на Опленцу, где Краљ Александар I почива међу својима.

[Филип Карађорђевић @PrincFilip1]

Као наследник династије која је уткана у историју српске државности и културе, осећам моралну обавезу да се обратим јавности и позовем надлежне институције да заштите достојанство једног од највреднијих простора наше престонице, Пионирског парка, некадашњег Дворског парка. 

Тај простор није обично зеленило у центру града, већ живи споменик историје, културе и државности. Још у време кнеза Александра Карађорђевића, 1843. године на простору који данас обухвата Пионирски парк, установљен је први српски двор, чиме је започето стварање државног и културног средишта Србије. Управо је ту, по први пут, у нашој кнежевини успостављен дворски протокол и завладао дух једне еманциповане владарске куће, који су Србију приближили европским државама. 

Стари двор, који је подигао краљ Милан I Обреновић (1881–1884), био је резиденција краља Петра I Карађорђевића (1903–1921) и краља Александра I (1921–1922). 

Нови двор, данашња зграда Председништва Србије, изграђен је у периоду 1911–1922. године као двор мог прадеде, краља Александра I Карађорђевића. 

Зграда Народне скупштине, првобитно Дом народног представништва, почела је да се гради 1907. године као репрезентативно здање Краљевине Србије, а камен темељац положио је краљ Петар I. Завршена је и освештана 18. октобра 1936. године, у време владавине мог деде, краља Петра II. 

Ове три грађевине, Стари двор, Нови двор и Дом Народне скупштине, чине јединствену целину првог државног и дворског комплекса у Србији. Оне нису само сведочанство владавине династија Обреновић и Карађорђевић, већ и симбол трајности државности, културе и идентитета српског народа. 

Пионирски парк који их окружује данас је законом заштићено природно добро и део културно-историјског комплекса од изузетног значаја. Поред историјске, овај простор има и државну, репрезентативну и туристичку вредност, јер у његовом окружењу обитавају највише институције Републике Србије и знаменитости које представљају лице наше државе пред светом. 

С тога, са дубоким осећајем одговорности, апелујем да се уклони камп који већ месецима нарушава изглед, вредност и смисао овог простора. Такав призор није само питање естетике или безбедности, он вређа сећање на историју, нарушава достојанство државних институција и подстиче непотребне друштвене поделе. Пионирски, односно Дворски парк, припада свим грађанима Србије, без обзира на њихово политичко, идеолошко или било које друго опредељење. 

То је место које треба да нас спаја, а не да нас раздваја; простор у коме се огледа наше заједничко наслеђе, понос и државни континуитет. Позивам државне и градске власти да поступе у складу са законом и заштите Пионирски парк као природно и културно благо од изузетног значаја, враћајући му достојанство које заслужује. Нека овај простор поново буде оно што је одувек био, место мира, поштовања и заједништва свих грађана Србије.

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@milanrrasic Meni, licno, uvek si se “dojmio”, da si osoba na mestu, stabilna, pametna… da nosis odredjene vrednosti u sebi…
Svakako, kao osoba, imas sve neophodne kvalitete, da se obogatis. A siguran sam da te ni novac, ni privilegije ne bi udaljile od vrednosti koje imas.
“Iz vidjenja…”

[Dusko Kuzovic @DuskoKuzovic]

ДА ЛИ СЕ УПРАВО ОСТВАРУЈЕ ОНО НА ШТА НАС ЈЕ ИТАЛИЈАНСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА УПОЗОРАВАЛА У НОВЕМБРУ 2005?

Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана. Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова” потпише досовска гарнитура. Пројектовали су да то ураде баш они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од евроатлантске агресије. Већ су имали конкретна имена и обавезујући однос са извршиоцима. Тек после таквог етичког самоубиства нације глобалистичка купола сматраће да је Србија заиста сломљена, симболички и практично. Онда је могу гурнути у нове погубне експерименте, као што је балканска унија под контролом „Балканске хоботнице” и муслимана. Тај час је куцнуо. А знаш ли шта смо дужни да учинимо ми? Ти и ја?

Пише: Бранислав Матић

Био је новембар 2005. Са уредницима из римског дневника Rinascita и миланског геополитичког часописа Eurasia, нашим пријатељима, у приватну посету београдском магазину Европа нација дошао је високи официр италијанске обавештајне службе. Заправо, био је то састанак на његову иницијативу.

Најавили су ми га као „традицијског Европљанина”, заветованог „чувара беле (европске) Европе” и „великог поштоваоца Срба”. Знао је за древност српских корена и дивио се „српској херојској етици која је више пута у историји спасла Европу”. Сматрао је да су и деведесетих година XX века Срби једини међу европским народима имали смелости да изађу на црту Звери. Бранећи своју земљу и голи живот, реагујући исконски и без плитких рачуница, примили су на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. „А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом.”

– Овде ме доводе два дубока осећаја: осећај поштовања према Вашем народу и осећај кривице због свега што вам чини владајућа лажна Европа – рекао је средовечни господин кратке косе и висока чела, налик на барона Еволу с прага четрдесетих. – Али сада је главно оно што желим да Вам понудим.

КОЛОНИЈАЛНИ СТАТУС КАО ОСВЕТА

На столу преда мном био је изворни документ на италијанском и веома добар превод на српски. Тридесет две стране о томе „шта Американци хоће са Србијом до 2020. године”. Текст заснован на сазнањима италијанске обавештајне службе и увезан њиховом аналитиком.

Американци, укратко препричавам документ, Србију сматрају покореном и окупираном територијом. Програм који спроводе у њој, иза баналних кулиса „политичке коректности”, има осветнички и васпитни карактер. Осветнички према Србији, васпитни за све остале. У документу је детаљно изложен план срозавања Србије у колонијални статус и преддржавно стање. Пошто је настао неколико година раније, многи од елемената тог плана увелико су се већ одвијали пред нашим очима. Исисавање и изношење богатстава у иностранство, преотимање свега што је током санкција деведесетих већ било пребачено у стране банке, наметање најгорег транзиционог модела, пустошење привреде и гурање у најдубље дужничко ропство, стављање земље под управу мафијашког картела званог „Балканска хоботница”, претварање територије Србије у главну европску пријемну собу за дириговану инвазију муслиманских трећесветских маса на Европу, строга идеолошка контрола на свим нивоима, тровање и подемоњење јавног простора кроз систем треш медија, програми изазивања масовне дезоријентације, хипнозе и равнодушности… Упоредо са тим одвијаће се и програм „преваспитавања Србије”, излагања великим ритуалним и магијским понижењима, својеврсном самолинчу, програм етапног „увежбавања велеиздаје” и припреме терена за српско признавање сопствене јужне покрајине као још једне шиптарске државе на Балкану. (…)

Свака од тих ставки биће још једно евроатлантистичко оверавање Србије у главу. И свако од њих мора бити изведено српском руком.

„КОНАЧНИ СЛОМ” И ЗАТВАРАЊЕ КРУГА

Али несумњиви врхунац свега тога, према америчком сценарију, биће у последњем чину. Американци неће да „српску коначну капитулацију” потпише досовска гарнитура доведена на власт у безбојној револуцији у октобру 2000. Инсистирају на томе – тврди се у документу италијанске обавештајне службе – да „српску предају Косова” потпишу они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од агресије Евроамерикане. Баш они.

Тек онда глобалистичка купола ће сматрати да је Србија сломљена, симболички и практично. Коначно оверена у главу и срце. То је тачка у којој се, за њих, овај круг затвара. Потом могу Србију, и цео Балкан, гурнути у нове погубне експерименте. Рецимо у балканску унију под контролом „Балканске хоботнице”, где ће у перспективи од три деценије превладати муслиманска и антиевропска већина.

У наставку документа наглашава се да је све ово само амерички план и да се многе ствари не морају одвијати тако. Наводи се и шта би све требало да раде патриотске снаге у Србији како би спречиле остварење тог мрачног сценарија. Нећемо сада, због обимности и природе тог дела материјала, улазити у његово излагање.

– Предлажете ми да ово објавим? – питам високог официра италијанске обавештајне службе и универзитетског предавача, нашег госта.

– Стављам Вам на располагање. Гарантујем аутентичност текста. Остало је на Вама.

– Описи стања и анализа политичке технологије у протекторату Србија су тачни и упечатљиви. О томе данас можемо и сами сведочити, својом кожом. Али кључна нова тврдња овде је да ће „коначну српску предају Косова” потписати радикали и социјалисти?

– Да.

– Ако бисмо ми то сада објавили, у новембру 2005, значило би да тешко оптужујемо и минирамо једине политичке снаге опозиционе овом ужасу којем је земља изложена. Никога на свету не бисмо могли убедити да нисмо досовска или глобалистичка агентура.

– Вероватно. Али снаге које помињете су лажна опозиција свему томе. Имају много путера на глави и цена им је прилично ниска.

– Мислите на социјалисте?

– Мислим на све њих. Социјалисти су, рецимо, уцењени могућим хашким оптужницама, као и упетљаношћу у низ мегапљачки. Фондови из деведесетих су им се истопили и врло су кооперативни. Они немају идеологију, етику, стратегију, принципе. Неки од њих су још под Милошевићем радили за Американце, неки су имали веома важну улогу у октобарском преврату 2000. године. Све у свему, они су за Американце лака роба.

СКЕНИРАНИ ЉУДИ, НАПИСАНЕ УЛОГЕ

– А Шешељ? Право да Вам кажем, не звучи ми уверљиво да би он, чак ни овако бандоглав и себичан до бескрупулозности, могао одобрити такав јавни чин велеиздаје.

– Шешељ тада неће бити на сцени.

– Како?

– Постоје два начина. Или неће физички бити ту, као што није сад, или неће бити релевантан.

– Не верујем ни да би Николић или Вучић, какви год да су, потписали тако нешто. Било би то политичко и симболичко самоубиство. Мазање фекалијама целог свог живота. Не верујем ни да би то прогутала њихова странка, њихови бирачи.

– То што је изложено у нашем документу је ствар процеса. Неће се десити сутра него, рецимо, за десетак година. Лонац је пристављен, жаба је у лонцу, рингле су укључене. Па полако. Српска радикална странка ће до тада бити разбијена и преконвертована; вероватно ће то звати санадеризацијом, европеизацијом, модернизацијом. Николић ни сада нема, а поготову тада неће имати ни чврстину ни харизму да се одупре Американцима. Он тада неће бити у својој кожи. Послужиће некоме другом као што је Коштуница послужио Ђинђићу.

– Вучић је од тинејџерских година у хроничној предизборној кампањи, мало шта друго и зна да ради. Војник своје партије. Јуришник. Тешко га је сместити у такав сценарио.

Италијан је застао, погледао ме значајно, као да проверава верујем ли заиста у оно што говорим.

– Немојте у вези са Вучићем имати никаквих илузија. Он је од раније у вези са Британцима и Американцима, посредно и непосредно, а недуго по Шешељевом одласку у Хаг дефинитивно је „пристао на сарадњу”.

– Шта то практично значи?

– Преузео је конкретне и прецизне обавезе. После стрељања Ђинђића, сви знају да ту нема шале. Ушао је у програм, Американци ће на њега одиграти. Потпуно је проучен, за њих ту више нема непознаница. Знају све рупе у његовој биографији, аномалије у структури личности, сексуалне и друге склоности, јаке и слабе тачке. Сада раде на њему. Неке од особина ће исправљати, неке појачавати. Ево, пролетос се вратио са још једне „специјализације у Лондону”. Видећете промене у говору тела, одашиљање шифри рукама, снижавање тона и успоравање исказа, метод излагања кап по кап, модернизацију у начину облачења. Видећете научену преподобљеност, на граници са кичом, видећете много јефтине драматургије која би у разним приликама требало њему да дâ на значају.

ГЕНЕРАТОР КОНФУЗИЈЕ, ТЕХНИКЕ САОПШТАВАЊА

– Добро, ако је толико проучен, како га дефинишу Американци?

– Агресивна кукавица и патолошки лажов. Аморалан и бескрупулозан. Солидан технолог политике, у домену организације, али не много креативан. Склон залетањима и провидним досеткама, потцењивању публике и аутоголовима. Превише патетичан. Бруталан према потчињенима, на начин који је усвојио од Шешеља, и снисходљив према надређенима.

– Да не претерујете?

– Не. Напротив.

– Зар такав може бити подесан за намењену улогу?

– Према свецу и тропар. Према задатку и извршилац. Не траже они витеза и дипломату, уравнотеженог и принципијелног човека, него вештог манипулатора с националистичким педигреом, особу која ће бити генератор конфузије и хипнозе, па усред тога потписати велеиздају, све вичући: „Држ’те издајнике!” Велеиздаја ће се, наравно, звати мало мекше. Рецимо, споразум о добросуседским односима Београда и Приштине и о две столице у УН.

– А како ће он такав, и на таквој платформи, добити изборе? Како ће уопште доћи у прилику да било шта потписује?

– Избори у данашњим демократијама су фарса. Мали споредни ритуал у тоталитарним плутократијама и клептократијама. Ви врло добро знате да и у Србији „није важно ко је за кога гласао, него ко броји гласове”. Знате и да се апсолутна власт може задобити са 20–25 одсто укупног бирачког тела, ако се провереним средствима смањи излазност. Уосталом, он не мора ни добити изборе. Радикали су два пута победили на изборима, па нису преузели власт. Продали су победу. Кад Американци процене да је време, Вучић можда неће победити на изборима, али ће преузети власт, и то апсолутну. Демократама, и свим њиховим деноминацијама, напросто ће бити наређено да се склоне. Учиниће тако, неће ни писнути. Стаће у ред да од новог окупационог намесника откупе амнестију за пљачке и друга непочинства огромних размера.

– Тврдите, дакле, да ће Вучић бити доведен на власт пре свега да преда Косово Арбанасима, то јест Американцима?

– Оним на шта се обавезао, он је Косово већ предао. Све остало, са његовог становишта, биће само етапе и технике саопштавања. Поглавље по поглавље, фусноту по фусноту.

ЦРКВА ЈЕ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Остао сам при аргументима за необјављивање овог документа у новембру 2005. Недостајала је проверљивост. Нисам желео ни на који начин да дувам у тикву оне гарнитуре колонијалне управе и да рушим једину опозицију у земљи, какву-такву. Нисам желео ни да ма која обавештајна служба преко новина које уређујем одиграва своје игре. Поврх свега, знао сам да би тада, у новембру 2005, сви умешани лако амортизовали негативне ефекте објављивања, јер би главни елементи већини људи изгледали невероватно (пре свега тврдња о томе кога су Американци планирали за потписивање велеиздаје).

– А зашто Ви ово нудите мени, уреднику једног месечника, чистог и слободног али малог? – питао сам Италијана. – Зашто нисте понудили српским службама безбедности?

Није био сигуран да ли сам заиста наиван, или се само правим како бих од њега извукао још информација и анализа. Но изгледа да му је било свеједно, пошто је играо отворених карата.

– Врх српске службе безбедности зна ово о чему Вам говорим. Али оно што је од те службе преостало није у улози чувара државе него је међу извршиоцима велеиздаје.

Спремајући се да крене, Италијан рече да разуме моје аргументе и да они јесу разложни. А сви заједно моћи ћемо да се уверимо, у годинама које долазе, да ли је било тачно ово што пише у предоченом документу. На вратима застаде, окрете се и рече:

– Још нешто: врх САНУ јавно ће поручити да се Србија „мора суочити са реалношћу” и да је „даље истрајавање на одбрани Косова беспредметно и бесмислено”. У име институције која је 1986. начинила озбиљан и одговоран документ звани Меморандум САНУ, тада ће се отворено агитовати да Србија, „разумно и одговорно пред будућношћу”, призна као независну државу своју свету земљу, отету јој. Када се то догоди, а никако Вам не може промаћи, знајте да управо почиње последња фаза велеиздаје. Од тада па до завршног чина неће протећи више од две и по године.

Као да није желео да оде не остављајући нам наду. На трен је заћутао, а онда додао:

– Ако се ништа од препорученог не предузме раније и ако ствари ипак дођу довде, тада ће кључ ваше судбине држати у рукама ваша Црква. Ако се Црква одлучно успротиви свему овоме, ако позове патриотску јавност и народ да стану иза ње, ако запрети анатемама и изопштењима, ако отворено позове друге православне цркве и пријатељске државе (Русију, Кину, Грчку…) да је подрже и помогну, ако одбије да призна легитимност велеиздајничког потписа и захтева референдум који би био посебно контролисан — све што Американци и њихова колонијална управа дотад буду урадили може се распасти у парампарчад. А ако Црква не уради тако, суштински ће престати да постоји. Преостаће вам само јеванђеоска вера у Сина Божјег, без организације.

КО САД ПРЕЋУТИ – НЕКА ЋУТИ ЗАУВЕК

Прошло је од тада дванаест година. Све мање основано, чували смо у себи потајну наду да би ствари ипак могле кренути неким другим током. Да би Вучић, у неком чудном обрту просветљења, ипак могао наћи снаге да се отргне са ланца и одигра мудрије, креативније, часније. Али чињенице су биле необориве. Сценарио се пред нашим очима остваривао веома прецизно и веома банално. Сви описи су се поклапали. Увежбавали смо велеиздају у марту 2004. (погром на Косову), у фебруару 2008. (проглашавање отцепљења Косова), у септембру 2009. (извлачење „косовског процеса” из Савета безбедности УН и пребацивање у Брисел), у јулу 2010. (српска „резолуција о Сребреници”), у априлу 2013. (Бриселски споразум)… Сваки пут Србија је тонула све дубље у колонијални чемер и бивала све даље од истинске предачке Европе. Сваки пут Србије је бивало све мање у самој Србији.

Са фаустовском лакоћом Вучић је погазио свој дотадашњи живот, све вредности које је наводно пропагирао, све базичне документе своје земље, почев од Устава, све заклетве које је јавно положио у највишим институцијама Србије.

Петнаестог октобра 2015. Владимир Костић, њен дотадашњи председник, укинуо је Српску академију наука и уметности изјавом на државном радију:

„У овом тренутку једина политичка мудрост је како са елементима достојанства напустити Косово, јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије, и то неко мора да каже народу.”

Ако је неко и после тога могао имати некакве дилеме, под дејством намерно контрадикторних порука са врха колонијалне управе (срачунатих на залуђивање пука), након „инаугурације председника Србије” тога више нема. На том скупу, налик на мафијашку свадбу и некрофилску ју-процесију, Вучић је одржао један од најсрамнијих говора у политичкој историји Србије. („Њихова храброст није у томе што се ничега не плаше, него у томе што се ничега не стиде.” Јован Дучић) Објавио је почетак краја баш онако како је то описано у италијанском документу пре дванаест година. Сада, пред последњи чин, када је скоро све већ дао, просуо је и свој последњи товар прашине, звани „унутрашњи дијалог”. „Признавање отцепљења које се неће тако звати”, по свој прилици, мора да потпише до краја 2017; окупационе структуре на Косову и Метохији већ су за фебруар 2018. заказале прославу „десете годишњице независности” и „коначног међународног признања”.

(…)

Завршна операција је у току.

Колонијална управа, у шизофреном псеудомесијанском и псеудомодернистичком заносу свог шефа, гура Србију ка самоукидању и проклетству. Налазимо се на корак од симболичне и практичне катастрофе.

Ко им сада прећути, нека ћути док је жив.

Ко се сада направи да не види истину, нека толико види заувек.

Ко сада нађе изговор да прода веру за вечеру, нека му вечера буде мера и недостижни идеал до Судњега дана.

„Устани, Лазаре!”

Фарса са тужним крајем

Реченог официра италијанске службе безбедности срео сам још једном, тачно три године касније, у новембру 2008. Случајно, у ресторану београдског хотела „Мажестик”. Знамо се, пришао сам да се поздравимо. Српска радикална странка те јесени била је разбијена, Српска напредна постојала је мање од месец дана.

– Све је исфингирано – рече. – Шешељ се нагодио са Американцима. Намерно је поцепао странку и мањи део остаће уз њега. Већи део, редизајниран и препариран, иде са Вучићем. Тај део биће доведен на власт да са социјалистима „коначно преда Косово”. Шешељ ће бити ослобођен из Хага, или осуђен на мање но што је већ провео тамо. У сваком случају, биће му исплаћена „одштета од двадесет милиона евра”. Вратиће се у Србију, али се обавезао да ће остатак СРС-а држати на испод осам одсто гласова. Кад се врати, чим му исплате договорену суму, престаће да напада Вучића, а нешто касније и Николића. А оних седам дана у октобру ове године кад су сви чекали да Вучић тобоже преломи између две испражњене политичке лутке зване Шешељ и Николић, и кад је тобоже све од њега зависило, било је увођење у посао новог окупационог намесника Србије. Њега су Американци одредили да преда Косово и пристао је. Видећете још много пута тај патетични сценарио: цела земља чека да се Вучић изјасни о нечему, а он се по недељу дана рве са тешким дилемама како би дошао до нечега што сви већ знају. Та фарса, ако Срби то допусте, имаће веома тужан крај за Србију.

– Докази? – ширим руке као добродушни тврдоглавац. – Неопходни су ми докази.

– Доказаће Вам време. Сетићете се сваке моје речи.

Извор: Нација

ДОДАТАК ИЗ 2021: ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА НЕОКОЛОНИЈАЛИЗМА

– Мој текст „Велеиздаја на расклапање“ већ је прочитало више људи него што је укупни тираж свих дневних новина у Србији, па не бих то нашироко препричавао. Покушаћу, међутим, да изнесем неколико мање познатих детаља, а Геополитика је, из више разлога, право место за то.

Да, у новембру 2005. пред нама је био документ италијанске обавештајне службе о томе шта глобалистичка купола хоће у Србији до 2020. (…) Одбио сам тада да објавим тај материјал. Недостајали су проверљивост и чвршћи докази. Нисам могао тек тако да нападнем једину опозицију досовском ужасу који је харао Србијом. „Доказаће вам време“, рекао је Италијан. „Сетићете се сваке моје речи.“ Неколико дана потом, у редакцији Геополитике, испричао сам Слободану Ерићу и групи пријатеља све битне елементе из италијанског документа. Сложили су се са мном и подржали моју одлуку.

Прошло је од тада дванаест година. У пролеће 2017. Ерић ме је назвао: „Човече, видиш ли да се ово са Србијом, нарочито са Косовом, до детаља одвија по оном италијанском документу о којем си нам причао?!“ Видео сам, дабоме. Није се могло не видети. Слободан ме је замолио да за Геополитику напишем текст и откријем све ово. Пристао сам. Тако је настао текст „Велеиздаја на расклапање“. Није ме то занимало као обавештајна пикантерија или сензационалистичко праскање. Хтео сам да кроз овај пример објасним политичку технологију глобалистичког неоколонијализма и начин функционисања онога што Бжежински назива вазалним елитама. Хтео сам, наравно, да разоткријем и механизам подмукле етапне велеиздаје са којом се суочава наша отаџбина.

Текст је требало да изађе у септембру 2017. Али у августу су листу изненада, и сасвим нерегуларно, активиране неке менице. Геополитика је тако гурнута у дужу финансијску блокаду. Слободан Ерић ме је замолио да не чекам, него да текст објавим што пре. „Велеиздаја на расклапање“ је 28. августа објављена на Нацији и онда је то просто букнуло по интернету. Остало се зна.

При свему томе, сасвим споредно је „да ли је постојао тај официр италијанске обавештајне службе“. Он је могао да буде и само мој књижевни јунак (а није). Ствар је у томе да ли се осветничка политичка технологија над Србијом спроводи баш тако како је описано. Да ли се пред нашим очима одвија управо таква „велеиздаја на расклапање“ или не? Да ли је колонијална управа у Србији устројена на таквим убилачким принципима или не? Пазимо.

(Из интервјуа Бранислава Матића Геополитици, број 110, фебруар-март 2021, стр. 38–42)
(Бранислав Матић. Фото: Александар Драгутиновић)

[☦️Милан Ђорђевић☦️ @sremac_1]

Импресиван говор Ибрахима Траореа у УН:
„Поштовани делегати, шефови држава, вође нација, уважени представници великих и малих народа, не поздрављам вас као каријерни дипломата нити као човек васпитан за банкет сале и руковања. Не долазим да вам говорим вештим језиком углађене политике. Долазим вам као војник свог народа, као чувар рањене земље, као син континента који је носио крст света, али никада његову круну.“
Моје име је капетан Ибрахим Траоре, председник Буркине Фасо. Данас говорим не само у име 22 милиона душа у мојој земљи, већ и у име континента чије су приче искривљене, чији је бол игнорисан и чије је достојанство више пута продато на олтару страних интереса.
Африка није просјак. Африка није бојно поље. Африка није ваш заморчић, ваша марионета, ваше складиште сировина. Африка се не диже да клекне, већ да стане на ноге. И данас, пред овом великом скупштином народа, кажем: Африка неће клекнути.
1. О лажној великодушности глобалне политике
Деценијама сте нам помагали једном руком, док сте нам другом исисавали крв. Градите бунаре у нашим селима, док ваше корпорације исушују наше реке. Донирате вакцине, али патентирате лекове. Причате о климатским акцијама, а настављате да финансирате оне који пале наше шуме и исушују наша језера.
Каква је то великодушност? Она која јој храни уста, али јој гуши глас. Она која одржава особу у животу довољно дуго да остане зависна. Нисмо слепи за ово лицемерје. Будимо јасни – нисмо незахвални за искрену хуманитарну помоћ, али одбацујемо светски поредак који експлоатацију прикрива као партнерство. Одбацујемо финансијске институције које једном руком позајмљују, а другом преузимају суверенитет.
Африка више не жели милосрђе – желимо правду. Желимо контролу над сопственом судбином.
2. О колонијалним ланцима и њиховим модерним наследницима
Наше ране нису почеле од нас. Они су наслеђе империјалне лудости која нас није видела као људе, већ као јефтин терет, као радну снагу. Моје претке нису питали када су се у Берлину цртале карте лењирима и шестаром. Границе Буркине Фасо, као и многих афричких земаља, нису обликовали наши преци, већ људи који никада нису крочили на наше тло, који нису знали ништа о нашим језицима, племенима или духовима.
Данас, колонијализам има ново лице – носи одела, организује форуме, потписује уговоре у Женеви, Паризу и Вашингтону. Али он и даље узима без пристанка, и даље наређује уместо дијалога, и даље ћути уместо да слуша. Ако желите да разговарате о миру, почнимо тако што ћемо одбацити ароганцију идеје да само ви можете научити мир.
3. О експлоатацији ресурса и миту о развоју
Називате нас „земљама у развоју“ – као да нас векови крађе нису вратили уназад, као да злато са наших земаља, дијаманти из наших река, нафта под нашим ногама, нису изградили небодере у којима сада седи ова скупштина.
Будимо јасни: Буркина Фасо је богата. Африка је богата – минералима, културом, мудрошћу и младошћу. Али сте нас научили да богатство меримо БДП-ом и извозом. То називате развојем када страна компанија поседује 90% рудника злата у нашој земљи. Зовете то напретком када ваше снаге безбедности чувају руднике кобалта, али не и школе за нашу децу. То није напредак – то је пиратерија са правним документима.
Од сада ћемо развој дефинисати сопственим речима – развој који ставља децу у учионице, а не минерале на бродове. Развој који поштује земљу, људе и душу нације.
4. О суверенитету и мешању
Зашто нас називате нестабилним када нека афричка земља доноси независне одлуке? Зашто када тражимо војну сарадњу ван колонијалне сфере, они то називају претњом?
Буркина Фасо је одлучила да крене путем суверенитета. Ово није претња миру – то је декларација зрелости. Више нисмо под твојим старатељством. Више нисмо млађи партнери у дипломатији. Ми смо слободан народ. Ако нација бира партнере који је поштују и не експлоатишу, то није побуна - то је мудрост.

[Филип Карађорђевић @PrincFilip1]

Примио сам групу од 55 студената мастер и докторских студија са престижног Харвард универзитета на Краљевском Двору заједно са мојом супругом Даницом. Ови студенти су стигли у Србију у оквиру Балкан Трека, јединственог студијског путовања које обухвата посете Србији, Црној Гори, Албанији и Северној Македонији, са циљем стицања увида у политичке, економске и културне прилике на Балкану.

Током посете Двору, представили смо им културно-историјско наслеђе Дворског комплекса и упутили их у богату историју краљевске породице Карађорђевић, која је владала у три од четири државе које посећују на овом студијском путовању – Србији, Црној Гори и Македонији – чиме је оставила дубок траг у историји Балкана.

Управо овакви сусрети, који спајају младе лидере са свих крајева света, пружају прилику за међусобно разумевање, изградњу поверења и стварање дуготрајних веза које превазилазе границе.

Надам се да ће ови млади људи понети са собом не само успомене на лепоте Балкана, већ и инспиративне приче о храбрости, заједништву и снази духа који карактеришу наше народе.

Балкан Трек, који окупља студенте из 17 различитих земаља са свих континената осим Аустралије, фокусира се на изградњу дугорочних професионалних веза са младим стручњацима из региона, кроз разговоре са највишим државним званичницима и представљање развојних иницијатива и пројеката. На овај начин, Балкан Трек има за циљ повећање глобалне видљивости региона и постављање темеља за будуће заједничке пројекте.

[KONKRETNO @1konkretno]

Došao je u Beograd kao novinar BBC-a, grad mu se nije svideo, ali se zaljubio u jednu Milu zbog koje je odlučio da se doseli u Jugoslaviju. Podario nam je najlepše dečije emisije - Poletarac, Neven, Metla bez drške...
Živeo je 73 godine. Preminuo je 05.05.2014.

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@ftn_se_budi

[Consigliere® @spec_savetnik]

Pre tri dana svukao se asfalt na brzoj saobraćajnici koju je pre 39 dana otvorio Vučić, noćas je popustio most na istoj saobraćajnici.
Inače asfalt na saobraćajnici je debljine TRI CENTIMETRA, a 68km brze saobraćajnice kumovima iz SNSa platili smo tačno 526.000.000 evra!

[Viessmann FIS Ski Jumping World Cup @FISskijumping]

NEW WORLD RECORD 🚀🚀🚀🚀🚀

DOOOOOOOOMEEEEEEEN 🇸🇮🦅🦅🦅🦅

#fisskijumping #worldcupplanica

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@n1srbija Mnogo bolja ruta je HR-SLO-Munchen-Stuttgart-Strasbourg🚴 Doduse, teska, planinska… sa druge strane, svakako bolja podrska na putu od “nasih”.
Verujem, da bi se dosta ljudi i prikljucivalo koloni iz HR & SLO negoli HUN. Licno, vrlo rado bi se prikljucio, ako studenti dozvole💪

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@BoraKonj Da li za trenutno ogradjenu parcelu postoji gradjevinska ili makar, privremena gradjevinska dozvola?
Za ogradu po vazecim zakonima vazi ista zakonska regulativa kao i za objekat na parceli, zar ne?
Da me pitam, da li je placena naknada za GGZ?
Pravnici, sta vi kazete???

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@PrincFilip1 Шта препоручујете од литературе савременика, где би се могла сазнати права истина шта се заправо догађало тих дана?
На жалост, сви знамо шта су о томе писали комунисти, а врло мало шта се заправо десило.

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@AlmarMc2 Ziv bio 🍻

[Da sam ja netko…💬 @SunStudio13]

@Jevti2Sreten Zbog promene programske seme, bez obavestenja, korisnici imaju pravo na raskid ugovora sa operaterom bez placanja naknade za prevremeni raskid ugovora.
Obratiti se RATELU.
Lep dan