OBNOVIMO SPOMENIK ČETIRI STOTINE POKLANIH SRPSKIH DEČAKA 1915. (IZNAD BILJANINIH IZVORA KOD OHRIDA)
"Ovo je kosturnica i mesto stradanja 400 srpskih dečaka, petnaestogodišnjaka, pitomaca srednje vojne škole, koje su prilikom povlačenja ka Albaniji u zimu 1915. bugarski zlotvori presreli kod manastira sv. Naum.
Doveli su ih na ovo mesto kod Ohrida, tik iznad Biljaninih izvora, i sve ih izboli, isekli i poklali bajonetima. Njih 400 nedužnih golobradih dečaka.
Posle završetka rata kosturnicu i spomenik obelisk je sagradio sv. Nikolaj Velimirović dok je bio ohridski arhiepiskop.
Taj spomenik su srušili (opet) Bugari. Komunistima nije padalo na pamet da ga obnove.
Ne pada ni današnjim srpskim vlastima. Siguran sam da žele da bi dobili dozvolu makedonskih vlasti."
Najlepša stvar koja se mogla desiti ovom i ovakvom svetu je da se reprezentacija BIH plasira na Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Poželimo im sreću i uživajmo!
🇷🇸🇷🇸🇷🇸Najpoznatiji MMA borac Fedor Emelianenko ktitor porušenog od arnauta manastira Cara Lazara manastir Oreškovica prima orden Sv Luke ☦️ Naš brat Vo vijek i Do vijek☦️
Peca Popović je podelio ovo poučno …
ČERČILOVO SVEDOČENJE
Vinston Čerčil je ovo ispričao: „Jednom sam seo u taksi da bih otišao u ABC da uradim intervju i održim govor, i kada sam stigao tamo, zamolio sam taksistu da me sačeka 40 minuta dok ne završim.“
Ali se on izvinio i rekao: Moram da idem kući da slušam Čerčilov govor.
Kasnije je Čerčil dodao: „Bio sam srećan i uzbuđen što je rekao da želi da me sluša.
Izvadio sam 10 funti i dao mu ih, a da nisam rekao ko sam. Kada je čovek video novac, oteo ga je od mene i rekao: „Čekaću vas satima, gospodine, dok se ne vratite, a Čerčil može da ide dođavola.“
Novac oduvek ima način da promeni neke ljude.
Aleksa Stefanović iz Pirota je večeras osvojio 2.000.000 dinara u Super poteri, odgovorivši na SVAKO PITANJE tačno! Pobedio je četiri tragača, izuzetne ljude sa gotovo neograničenim znanjem, bez greške! Očaran sam! On, Aleksa je budućnost Srbije a ne pobednici Farme i Zadruge! ❤️
Тунис.
Место о ком нас нико није учио.
А морали су - јер постоје тишине које су гласније од сваке лекције.
На овој фотографији су Вагдија Хамди и њен син Мажуб.
Не носе српска презимена.
Не говоре наш језик.
Али већ деценијама чувају оно најсветије - наше мртве, наше душе, нашу истину.
У месту Мензел Бургиба, недалеко од Бизерте, стоји гробље које није само земља него завет.
Тамо почива 1.790 српских војника - 1.790 тихих сведока величине једног народа.
То су они што су прошли пакао Албаније, али нису могли да преживе последице.
Они што су умрли под туђим небом, са очима окренутим ка отаџбини коју више никад нису угледали.
Французи су их спасили, али је судбина одлучила да остану у туниском песку.
Док је један део српске војске јурио ка победи на Солунском фронту,
други део је заувек остао у тишини која боли више од сваког метка.
На делу католичког гробља, величине једног фудбалског терена,
леже ратници без фанфара, без парада, без говорника.
Само крстови у облику мача - француски симбол части, мач пободен у земљу као знак да је ратник завршио свој пут, али да његова прича није.
А ми?
Ми ни не знамо где је Мензел Бургиба.
Ми деци не говоримо да под врелим афричким сунцем почива делић Србије.
Да тамо, у туђини, леже људи чије кости још памте како је изгледало волети своју земљу више од живота.
А требало би.
Морали бисмо.
Јер народ који заборави своје гробове,
заборавио је своје корене.
А народ без корена - то је народ који се ломи на првом ветру.
Нека је вечна слава српским јунацима који су живот дали за нашу слободу.
И нека је благословен сваки човек, ма којег језика и вере био,
који се поклони над српским гробом и чува га као свој.
———
Памтимо. Поштујемо. Преносимо.