Као психолог и психотерапеут, осећам професионалну и људску обавезу да реагујем на оно чему сведочимо последњих дана.
Ако неко тврди да су хиљаде људи истовремено "симулирали" , да су њихова сведочења безвредна и да су здравствене тегобе које су пријављивали производ колективне обмане, онда такве тврдње морају бити поткрепљене озбиљним доказима и стручним вештачењима, а не медијским кампањама и политичким саопштењима.
Оно што ме као стручњака додатно забрињава јесте очигледан покушај медијске манипулације и дискредитације студената. Уместо да се непристрасно утврђују чињенице, сведочимо организованом преусмеравању пажње, етикетирању, креирању сумње и настојању да се читав један друштвени покрет представи као неозбиљан, злонамеран или манипулативан. То су механизми које психологија масовних комуникација добро познаје.
Зато јавно позивам колеге психологе, психотерапеуте, психијатре, социологе, стручњаке за медије и све људе од интегритета да не ћуте.
Наш посао је да реагујемо када се људи без доказа проглашавају симулантима, када се јавност обликује кроз страх, етикетирање и пропагандне технике и када се уместо истине производе наративи.
Ако постоји тврдња о симулацији, нека се спроведу независна психолошка, медицинска и форензичка вештачења. Ако постоји сумња у сведочења грађана, нека се она стручно провере. Али нико нема право да без доказа проглашава хиљаде људи лажовима.
Ћутање струке у оваквим тренуцима није неутралност. Ћутање постаје саучесништво у релативизацији истине и нормализацији манипулације.
Зато позивам колеге да подигнемо глас, не у име било које политике, већ у име струке, истине и елементарног људског достојанства.
Тамара Брадић