Пре неку годину, на пуш-паузу сам изашао са свима омиљеним колегом. Неће у свештенике, каже. Скупо. Како скупо, мајка му стара... Зар је почело да се плаћа да постанеш свештеник, помислим. А и шта ћеш тамо, кажем му, потребнији је човек чиста срца међу обичним народом, кад већ обичан народ не ид�� код свештеника.
Путеви су нам се, међутим, разишли. Ја остао новинар. Он, ипак, постао свештеник. Али, не овде. Мислим, то "овде" нас ионако нису најбоље учили шта тачно представља. У сваком случају, ту је он, само пређете Дрину.
Мало је то село у коме je служиo. Има тамо један гроб, ал'... ајд да не крене прича од гроба. Има грђих ствари од тога.
Пре 31 годину, један дечкић, Слободан се звао, побегао је са родитељима и сестром из оближње Доње Каменице. Рат био, зверства почела, па обичан народ кренуо да бежи од ножа. Чуо шта се дешавало са Србима у околини, оним који нису побегли, па ноћу кренули из села у коме су били мањина. У зору, како то прецизно рече његов отац Илија. Повели четири, пет коза и стигли у засеок Џенарике. Ех, спас. Сеоце које добило име по нашим шљивама, кум који их је прихватио, све је деловало, макар на трен, идилично у тим страшним данима.
А онда је мали Слободан, 11 година је тад имао, узвикнуо "Тата, остао ми Леси на ланцу!". Отргнуо се из мајчиних руку и трчећи, преко брда, отишао ка свом селу, по вољеног пса. Био је 4. јун 1992.
Родитељи су данима молили комшије да им врате дете. Чак су српске власти, па и сама војска, нудили размену. Није било одговора. Ни позива. А онда је дошла 1993. Тачно годину и 12 дана од тог трка по пса, дечаковог оца Илију су звали у Ватрогасни дом у Зворнику.
Тамо су му показали сина. Оно што је од њега остало.
Малом, 11-годишњем Слободану, руке су биле одсечене до лакта. Избијено му је шест зуба горње вилице. Сваки прст, баш сваки прст на оба стопала, био је одсечен. Кожа и месо огуљени. На грудима - четвртаст отвор. Нож "радио". На крају и метак - у��уцен је кроз једну слепоочницу. Изашао је на другу, скративши му муке.
Када су Срби 1993. ослободили Каменицу, у њој су пронашли још зверских недела. Нека тела без главе. Нека без појединих удова. Нека са ексером, чак и гвозденом шипком у лобањи или грудима. Ланци на зглобовима. Одсечене мошнице. Спаљени делови тела...
Мој некадашњи колега, сада у мантији, држи редовно помен дечаку-мученику Слободану Стојановићу. Ту, у хумци поред његове, и мајка његова, Деса, лежи. Препукло јој срце од туге. И отац лежи с њом, ту уз сина. И Илији пукло срце од туге.
А ја?
Ја сам �� даље новинар. Чак и кад плачем. А и кад се молим.
Оно "Со свјатими упокој" ("Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни") сам ставио у књигу о Гвозденом пуку, у који сам стављао све што сам проналазио да су радили наши преци, пре једног века, када би се сусрели са смрћу ближњих. Молили су се, заједно. И постајали бољи него што су дотад били.
Отуд и ова прича. Да не заборавимо - ко смо.