Киви тица ластавица

Јер тако налаже православље

[Daniels @L9Daniels]

El francés promedio al darse cuenta de que, gane o pierda Marruecos, igual le van a quemar el coche:

[Јелена Ђоковић Ивић @DamaSaOklopom]

У ноћи између 4. и 5. јула 1992. године, на тлу Рогатице, исписана је још једна од безброј од мрачних страница наше новије историје. Свирепи покољ српске породице Обрадовић није био само ратни злочин – био је то поход звери у људском облику, чији одјеци и данас леде крв у жилама.
​Тог кобног дана, Добрила Перовић Обрадовић остала је без свега. У једном једином дану, угашена је њена цела породица: супруг, отац, мајка, осамнаестогодишња сестра и петнаестогодишњи брат.
​Аутопсија једног ужаса:
Муслимански борци су Миломира Обрадовића везали, осудивши га на најгору клетву коју један отац и муж може искусити – приморали су га да гледа како му пред очима силују ћерку и муче супругу, сина и зета. Након што су пред његовим престрашеним погледом побили све које је волео, ликвидирали су и њега.
​Судбина младе Данијеле сведочи о незамисливој свирепости: након зверског злостављања, остављена је распореног стомака да у најтежим мукама чека смрт. Мештани суседних српских села и данас памте како су њени крици и молбе за помоћ дуго одзвањали кроз ноћ. Ужас је био толики да несрећној девојци нико није могао прићи, нити јој пружити руку спаса.
​Данас, тридесет и четири године касније, о страдању породице Обрадовић влада језива, заглушујућа тишина.
​Нема видео записа: На Јутјубу нећете наћи ниједан снимак, ниједан ТВ прилог који чува сећање на ову трагедију.
​Заборављени од свих: Свака годишњица овог стравичног злочина протекне тихо, скрајнута и у сенци, као да су ови мученици криви што су постојали.
​Све док ћутимо, њихови крици и даље одзвањају. Ово је подсетник да се жртве не смеју заборавити, јер заборав је нова победа џелата.

[Billifer 🇨🇦 @billifer1973]

@PopBase

[Киви тица ластавица @choppin_board]

Ћо'еће, декада....
#MyXAnniversary

[Dr. Staja @StajaPoUgovoru]

Đenosajd . ba 🙂

[Sandzak Danas @DanasSandz9154]

Pet maloljetnika osumnjičeno za pokušaj ubistva nakon brutalnog napada u Zagrebu.

[Киви тица ластавица @choppin_board]

Ево коначно да неко постави ово питање, и мене занима

[Gojko Sisa @Gojko26cm]

Zasto se sva omladina shisha na smrdu mudica jel ima neki razlog tipa izgubili smo opkladu sa bugarima na drzavnom nivou?

[sternocleidomastoideus @cex16wolf]

Urlam

[Киви тица ластавица @choppin_board]

Вест на ,,Грчка Инфо" да је држављанка Србије преминула у Ханиотију
Рендом Зоки :

[Киви тица ластавица @choppin_board]

Шиптари би лајк:

[28. Jun @28Jun]

Ovo je jedan od najtužnijih slučajeva koje smo ikada videli (VIDEO)

Anđela Kostić rođena je prevremeno 2018. godine, kao jedna od dve bliznakinje. Dok je njena sestra na svet došla zdrava i snažna, za malu Anđelu tada je počela borba koju nijedno dete ne bi smelo da vodi.

Još tokom trudnoće lekari su primetili proširene moždane komore, a Anđela je rođena sa svega jednim kilogramom. Nije mogla sama da diše, pa je prve dane provela na respiratoru. Dok je njena sestra rasla bezbrižno, Anđela je od prvog dana vodila teške bitke — već kao beba prošla je operaciju nosnih hodnika, ugradnju šanta zbog hidrocefalusa i operaciju lobanje, sve kao posledica retkog Fajferovog sindroma.

I pored svega što je preživela, Anđela je do svog četvrtog rođendana trčala, pričala, pevala i razvijala se kao njena sestra, osvajajući sve oko sebe svojim zaraznim osmehom.

Međutim, nakon novih operacija njena borba postala je mnogo teža. Tokom 2022. i 2023. godine prošla je kroz oko 30 hirurških zahvata zbog brojnih komplikacija. Prema rečima lekara iz Srbije i inostranstva, Anđela je preživela moždani udar koji većina dece ne preživi. Od tada više ne hoda, ne sedi, ne može da drži glavu, ne hrani se na usta i izgubila je govor. Anđelin vrat je toliko osetljiv da samo mama sme da je drži.

Ovo je jedan od najtužnijih slučajeva sa kojima smo se susreli tokom naših 15 godina humanitarnog rada. Ipak, kada smo posetili Anđelu, videli smo nešto neverovatno — iako vodi najtežu bitku svog života, na svako naše pitanje odgovarala je pozitivno i smejala se. Da bi nastavila svoju borbu, potrebna joj je pomoć za dalje lečenje i rehabilitaciju. Može li Anđela da računa na nas?

• PayPal: https://t.co/vZ8uhCofSp

• Credit Card: https://t.co/GRE2f0FfHG

• Dinarski račun: 265-1610310006606-88 / Šifra plaćanja: 287 / Banka: Raiffeisen Banka

Uz veru da nijedno dete ne treba da se bori samo,
28. Jun 🤍

[El Profesor @pikolo_bambino]

Zašto su izumrle patke na Savi.

[Insajder @razumniegoista]

Dame i gospodo, maestro Ljuba Lukić

[Filozof iz Slavkovice 🌍 2389. @damjandobrila]

evo da dopunim pošto svakako nisam bio precizan.

Pametni automobili su najgluplji – i to nije slučajno.

Zamislite ovo: kupite auto za 60.000 evra, sednete unutra, a on vas odmah dočeka porukom na ekranu veličine manjeg televizora: „Da biste aktivirali grejanje sedišta, molimo vas da otključate pretplatu od 19,99 evra mesečno.“ To nije scena iz neke glupekomedije. To je stvarnost 2026. godine. I to je trenutak kad shvatite da je „pametni“ auto zapravo najgluplji izum u istoriji transporta otkako je neko stavio točkove na drvenu kutiju.

Automobilska industrija nije slučajno upala u ovaj kapitalistički ćorsokak – ona ga je sama iskopala, pa povukla i nas u tu rupu. Kapitalizam, onakav kakav je danas na snazi, jednostavno ne nagrađuje kvalitet. Nagrađuje trku za profitom. Tehnički je potpuno izvodljivo napraviti auto koji će preći 800.000 kilometara bez većeg servisa. Stari Mercedes W124, Toyota Hilux iz 90-ih ili Land Rover Defender iz istog perioda su živi dokaz. Motor se podmaže, šasija se zafarba, i voziš dok unuci ne dobiju vozačku. Ali takav auto je, sa stanovišta korporativnog gazdei akcionara, čista katastrofa. Ne kvari se dovoljno. Ne generiše servisne prihode. Ne šalje vas na „over-the-air update“ koji košta koliko i zimska guma. Jednom prodat – gotovo. Nema mesečnog cash flow-a. Nema podataka koje možeš da prodaš. Nema zavisnosti.

Uzmi Toyotu kao savršen primer kako kapitalizam kažnjava preveliki kvalitet. Njihovi automobili su bili toliko pouzdani da su trajali decenijama – Hilux je preživljavao čak i kad ga baciš sa litice. Kupci nisu menjali delove, servisi su bili poluprazni, a kompanija je skoro bankrotirala jer najveća zarada u automobilskoj industriji nije od prodaje novog auta, već od rezervnih delova koji se kvare tačno posle garancije ili se lako oštete u najmanjem sudaru.

Zato je cela industrija shvatila lekciju: ne isplati se praviti auto koji te neće maltretirati. Isplati se praviti auto koji će te naterati da plaćaš – bilo delovima, bilo pretplatama.
Zato je kapitalizam, u svojoj savršenoj logici maksimizacije profita, smislio genijalno rešenje: „pametne“ automobile. Umesto da budu mehanički savršeni, postali su softverske krave za mužu. Milion senzora, kamera, radara, lidara i mikrofona – sve to ne služi da vas vozi bezbednije, nego da vas drži u stalnoj zavisnosti. Hoćeš adaptivni tempomat koji stvarno radi na auto-putu? Plati. Hoćeš da ti se sedište greje kad je minus 10? Plati. Hoćeš da ti se upali farovi kad padne mrak? Pa… to je već u bazičnoj pretplati „Comfort Plus“, ali samo do 2028. godine, posle toga moraš da se pretplatiš ponovo. Auto više nije proizvod. Auto je pretplata na točkovima – i to je najprofitabilnija stvar koju je kapitalizam ikad izmislio u ovoj industriji.

A sad dolazi prava genijalnost (ili glupost, zavisi kako gledate). Sa svim tim senzorima dolazi i milion lažnih uzbuna. Vozite mirno 120 km/h, a auto odjednom zakoči kao da je ispred vas nuklearna eksplozija – jer je senzor detektovao senku od oblaka. Ili počne da pišti jer ste prešli belu liniju… koju je našaraoneki genije od saobraćajnog inženjerapre 15 godina i sad je jedva vidljiva. Ili vam centralni ekran zatreperi i kaže: „Detektovana je greška u sistemu autonomne vožnje. Molimo vas da zaustavite vozilo i resetujete ga.“ Resetuješ ga. Tri minuta kasnije – ista greška. To nije auto. To je histerična tašta sa doktoratom iz kibernetike koja vas maltretira dok vozite – sve u ime „bezbednosti“ koju kapitalizam prodaje da bi opravdao nove pretplate.

Najbolji deo? Sve to se prodaje pod parolom „budućnost mobilnosti“. A zapravo je samo najefikasniji način da se kapitalizam pretvori u večiti rent. Jer kad auto više ne može da se popravi ključem i čekićem, već samo preko cloud-a i sertifikovanog tehničara sa tabletom, onda si ti – vlasnik – zauvek zakupac sopstvenog vozila. I svaki put kad platiš pretplatu, ti zapravo plaćaš da te neko i dalje smatra dovoljno glupim da to prihvatiš.

Zato su pametni automobili najgluplji: nisu napravljeni da budu pametni. Napravljeni su da korporacija dođe do profita.

Ali zamislite samo da neka kompanija imala muda i uradila suprotno. Uzela bi recept od Golfa druge generacije – mehanički neuništiv, jednostavan, pouzdan – i samo ga malo upristojila: dobra klima, LED farovi, solidna zvučna izolacija, pristojna bezbednost koja ne zahteva pretplatu i ništa više. Bez milion senzora, bez cloud-a, bez ekrana koji vas maltretira. Takav auto bi za godinu dana razneo tržište. Ljudi bi ga kupovali u milionima jer bi konačno imali nešto što samo vozi, a ne prosipa pare i nerve.

Ali tu dolazi prava poenta: u ovom kapitalističkom sistemu to verovatno ne bi bilo isplativo. Jer nema ponavljajućih prihoda. Nema pretplata. Nema servisa svakih 20.000 km. Akcionari bi urlali, kvartalni izveštaji bi bili katastrofalni, a investitori bi pobegli glavom bez obzira. Zato pametni automobili nisu greška. Oni su logičan krajnji rezultat sistema u kome se više ne isplati praviti dobar auto – isplati se stvaratizavisnost.

[Šta_ti_radi_rodbina? @AnaYorke]

Pregoreće mi okidač za smešno bastaaaaaaaa

https://t.co/vsEatJyKx7

[Киви тица ластавица @choppin_board]

Божанствено

[Pedro Torrijos @Pedro_Torrijos]

Este hombre se llama Mohamed Bzeek, vive en California y esa niña que tiene en brazos murió pocos días después de que le hicieran la foto, también en sus brazos. No era su hija. Era uno de los diez niños que han muerto bajo su cuidado. Porque Bzeek es padre de acogida y solo acoge a niños en estado terminal, para que no mueran solos.

Nació en Trípoli en 1954, antes de irse de Libia corría maratones. En 1978 entró en Estados Unidos con un visado de estudiante y allí se quedó. Vive en Azusa, una de esas localidades del extrarradio de Los Ángeles por donde circulan camiones y donde las casas tienen una pinta genérica, agrupadas sin llamar la atención.

En 1989 conoció a Dawn Rowe, que ya era madre de acogida desde principios de los ochenta, se casaron y empezaron a acoger juntos. En 1995 tomaron la decisión de dedicarse exclusivamente a niños con enfermedades terminales, los que nadie quería.

Me pregunto cómo fue ese momento exacto en que dos personas se sientan en una cocina y deciden que van a abrir su casa a los niños que se mueren, y en cómo esa decisión se toma, sin actas, sin nada que la registre, y sin embargo organiza el resto de una vida.

La primera niña que murió en su casa tenía un año, espina bífida, parte de la columna le crecía fuera de la piel. Murió el 4 de julio de 1991, mientras Mohamed se duchaba y Dawn preparaba la cena, él recuerda haber salido del baño y haber encontrado médicos en su salón. Lloró tres días.

Desde entonces ha acogido a unos ochenta niños, diez han muerto en sus brazos. El condado de Los Ángeles, cuatro millones de habitantes, lo llama cuando no hay nadie más. Lo llaman el padre de último recurso.

Muchos llegan sin nombre, nacen en hospitales y los abandonan, las familias no los nombran y en el papel pone "Baby boy", "Baby girl". Mohamed los nombra, les pone un nombre antes de que mueran.

Un nombre es gratis, cuatro sílabas, pero ese gesto, cuando se pone el nombre, decide si un niño que vivirá tres semanas existirá como persona o como registro administrativo.

Su hijo biológico, Adam, nació con osteogénesis imperfecta y enanismo, se ha roto casi todos los huesos del cuerpo. Dawn murió en 2015 de una enfermedad pulmonar y desde entonces Mohamed sigue solo, solo puede ocuparse de un niño a la vez. Cuando un periodista del Los Angeles Times entró en su casa en 2017 cuidaba de una niña de seis años con microcefalia, ciega, sorda, pies zambos, caderas dislocadas, no movía brazos ni piernas, tenía convulsiones. La había recibido con siete semanas de vida y le habían dicho que viviría unos meses. La sostenía durante las convulsiones y le hablaba aunque no oyera.

Sé que no puede oír, sé que no puede ver, pero le hablo, tiene sentimientos, es un ser humano.

En 2016, a Bzeek le diagnosticaron cáncer de colon, le pidió tiempo al médico, no puedo operarme todavía, tengo a un niño en casa que es terminal y tengo a mi hijo, que es discapacitado, no hay nadie más para ellos. En el hospital, ingresado, solo, dijo que por primera vez entendió lo que sentían los niños que cuidaba. Si yo a esta edad estoy asustado, cómo estarán ellos. Se operó y siguió.

Bzeek es musulmán practicante. Su historia se hizo internacional en febrero de 2017, justo cuando Trump firmó la orden ejecutiva que vetaba la entrada en Estados Unidos a ciudadanos de siete países de mayoría musulmana, Libia era uno de ellos. Ese mismo mes, en Azusa, el único padre de acogida de toda la ciudad de Los Ángeles dispuesto a llevarse a casa a los niños terminales era un libio musulmán.

Aunque mi corazón se rompa, dijo una vez, la muerte es parte de la vida, estoy con ellos hasta el final, los conforto, los quiero, quiero que sientan que tienen una familia, que tienen a alguien. Que no están solos.

[Serbian Spirit ꒌ @SerbianSpirit_]

25 years ago today, German terrorist Roland Bartetzko 🇩🇪 (@Shaban113 on X) carried out a car bomb attack outside the Serbian passport office in Priština, occupied Kosovo-Metohija 🇷🇸

One Serb civilian was killed and four others were seriously injured, including a woman.

1/4 ⬇️

[Genevieve Gluck @WomenReadWomen]

This is heartbreaking 💔 The baby cries and says, "Mama," and the two men who purchased the infant via a surrogacy contract laugh... because the baby has been deprived of a mother