“Sin je izjavio da može da pojede 20 vanilica odjednom. Rekla sam mu da ne može. Kladili smo se u 50e. Iznela sam punu činiju. Jedući 19-tu, shvatio je da je činija prazna, više nema ni jedne. To je sve što bi trebalo da znate o sklapanju ugovora. Sa bilo kim…
My cousin got married at 22. They wanted a house full of kids. She got pregnant within months, they painted a nursery before the first trimester was even over.
Then she miscarried.
She had a procedure. Woke up groggy. Doctor smiled and said, “Everything’s fine. You can try again soon.”
They tried for years.
Every negative test felt like a verdict. Her in-laws started making comments. Her husband grew distant. Eventually he left. Said he “wanted a real family.” He remarried within a year. Two babies back to back.
She thought her body had betrayed her.
In her late 50s, after new medical transparency laws made it easier to request old hospital files, she applied for her records.
Buried in the notes from that miscarriage was a line: “Complication during procedure. Uterine perforation. Significant scarring.”
No one had explained it. No follow-up. No referral. No honesty.
She spent three decades blaming herself for something that happened to her.
Some women are told their bodies failed them.
Sometimes the truth is — someone else did.
Moj muž se 10 godina bavi stolarijom, ali sada je pronašao sebe – u stolovima od punog drveta i epoksi smole.
Ovo je sto koji je napravio za nas.
San nam je mali porodični biznis, ali nam treba podrška da se priča proširi.
Ako vam se dopada rad, RT znači više nego što mislite.
Najviše me pogodilo u životu kad je moja majka moj tanjir iz kojeg sam jela razbila ispred vrata stana kad sam se udavala da se nikad ne vratim kući. Nikad, ali nikad nemojte to da uradite svom detetu. Razbite bilo koji drugi tanjir kao da će neko znati jer ćerka mora da zna da su joj vaša vrata uvek otvorena, šta god da se desi.
Najoriginalniji poklon za 50. rodj dobila sam od moje sestričine Mile koja je stavila 50din u kovertu i napisala "vidiš da 50 nije mnogo!" ❤️ #caosvima
Нисам могао да верујем шта ми се управо десило.
"Знате ли Ви ко сам ја?", упитала ме је данас преподне једна необично лепа, насмејана девојка чим сам ушао у кафић. Никада је пре ту нисам видео, а нисам мали број пута на то место ушао.
Мора бити да сам предуго био замишљен гледајући њено лице, док је била иза шанка. Имала је пирсинг у носу. Неки осмех који може бити да ми је познат, али одакле... ух?
"Како се Ви зовете?", пренула ме је.
"Дарко Николић", рекох јој, и даље збуњен што ме једно такво чељаде тако дочекало, притом и даље иза шанка.
Тада се представила и - овај дан је истог часа постао један од најрадоснијих у мом животу као новинара. А новинарством сам почео да се бавим пре скоро две и по деценије...
Знате, једном, пре десет година, малтене баш на овај исти дан, написао сам вам овде следеће:
"У Фрајбургу радосна деца по силним каналима којих има по улицама воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... радостан као и његов кормилар".
Фрајбург је исто део ове чудесне приче.
Сећате се оног необичног Јована Симића? Продавао је оно што највише воли (дресове познатих) да би помогао девојчици коју не познаје (мала Нађа Новаковић, била је на самрти те 2014, а операција у Немачкој коштала је више од 300.000 евра). Ја сам о Јовану нешто написао, људи су показали да су Људи и... кренуло је право мало Божје чудо.
Или, велико, како год то звали.
Неколико хиљада, можда и десетина хиљада људи се одазвало на тај људски апел. Скупљен је новац. Нађа је отпутовала и дуга, вишемесечна борба је почела. Чак и кад се вратила са тог лечења у иностраству, пролазиле су године, а ја је никада нисам срео. Није можда ни било време - требало је сачекати резултате силних накнадних анализа.
И, годину и по дана после мог текста, анализе су потврдиле: пресађивање коштане сржи и све пратеће терапије су уродиле плодом, "биће жива и здрава!", рекоше.
Упознали смо пре десет година, новембра 2015. На истом месту - она и ја. Дошла је са родитељима у моју тадашњу редакцију. Имала је десет година. А ја од тада имам један бродић. Из Фрајбурга је.
На њему пише: "Чика Дарку, ВЕЛИКО ХВАЛА, Нађа Новаковић".
У Фрајбургу, знате, радосна деца по силним каналима којих има по улицама - стварно воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... и плови - радостан као и његов кормилар.
Пишем вам ово док гледам тај бродић (јер већ десет година ми баш он стоји поред екрана, да ме подсећа на снагу сваке речи, изговорене или записане), а пишем вам јер сам данас провео дивно преподне са Нађом. Израсла је у дивну, здраву и праву девојку која ме је, ето, услужила у кафићу, где зарађује паралелно док завршава студирање.
"Улепшали сте ми дан", рече ми на растанку.
"Улепшали сте ми дан", рече и чудесни Јован Симић коме смо послали заједничку фотографију.
Улепшавајте једни другима дане. Тако чуда и настају.
Ако не верујете мени, верујте једној живој и здравој Нађи.
(На фотографији није она, то је само илустрација. У коментару можете видети бродић који ми је дала. А у коментару испод - чека вас линк ка чудесном документарном филму "Мора да ово није све", у коме можете да видите како се то Србија дигла на ноге да помогне једном девојчурку, и то зато што је један нестваран младић решио да прода оно што највише воли - не би ли помогао девојчици коју ни не познаје).
mora da se osnuje neka specijalna regionalna jedinica vtk koja ti upada u stan pet minuta nakon što ispod vesti da je ubijena žena napišeš komentar ko zna šta je uradila
Ponavljate za mnom.
MALOLETNI DEČAK ŠTRAJKUJE GLAĐU ZBOG KRIMINALA ,KORUPCIJE I NEPRAVDE.
ALOOOO MALOLETNI DEČAK
ŠTRAJKUJE GLAĐU JER MU DRŽAVA MALTRETIRA OCA
MALOLETNI DEČAK