1979. grupa dosta slabih starijih muškaraca dovedena je u zabačeni manastir u Nju Hempširu. Kada su izašli iz kombija, dočekala ih je harvardska psihološkinja, dr Elen Langer. Rekla im je da će narednih nedelju dana živeti u tom manastiru bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom.
Dok su se starci mučili da unesu svoje teške torbe unutra, pogledali su oko sebe i shvatili da su upravo zakoračili u 'vremensku mašinu'. Sve unutra izgledalo je tačno kao pre 20 godina. Nije bilo moderne tehnologije, samo stari televizori, radio-aparati i časopisi iz pedesetih. Nije bilo ni ogledala, samo fotografije njih samih od preko pre dve decenije.
Dr Langer im je dala jedno pravilo: morali su da razgovaraju o događajima iz pedesetih kao da se dešavaju upravo sada. Tako su narednih nedelju dana pričali o dolasku Kastra na vlast, gledali emisiju Eda Salivena i čitali izdanja časopisa Life iz 1959. godine.
Poslednjeg dana boravka, dr Langer je videla nešto neverovatno. Isti oni ljudi koji su nedelju dana ranije jedva hodali uz pomoć štapova, sada su trčali po travi i igrali ragbi bez kontakta. Kao da su se podmladili unazad, i medicinski testovi su to također potvrdili. Bili su 'viši', sa mnogo stabilnijim držanjem. Prsti su im se produžili jer se smanjila upala koja je izazivala artritis. Sluh i vid su im se poboljšali, a kada su nepoznatim ljudima pokazane fotografije pre i posle, rekli su da muškarci izgledaju dve do tri godine mlađe. Pre eksperimenta, ovi ljudi su usvojili stanje naučene bespomoćnosti. Svet ih je tretirao kao slabe starce kojima je potrebna stalna nega, pa su i oni sebe tako videli. Ali za samo nedelju dana života kao da su mlađi, njihov um je prosrp naložio telu da zaista bude mlađe.
Taj eksperiment je poznat kao “Counterclockwise” studija (ponekad se naziva i Mind-Body Time Travel Study). Ova studija ju je učvrstila kao pionira u oblasti mindfulness i povezanosti uma i tela. Pokazala je da ono što mislimo o sebi (godine, sposobnosti, ograničenja) ima stvaran fizički efekat, što je tada bilo prilično kontroverzno. Njena istraživanja su kasnije otvorila vrata novim pristupima u zdravlju, starenju i psihologiji (kako percepcija utiče na imunitet, stres i oporavak).✨
Umberto Eco, who owned 50,000 books, had this to say about home libraries:
“It is foolish to think that you have to read all the books you buy, as it is foolish to criticize those who buy more books than they will ever be able to read. It would be like saying that you should use all the cutlery or glasses or screwdrivers or drill bits you bought before buying new ones.
“There are things in life that we need to always have plenty of supplies, even if we will only use a small portion.
“If, for example, we consider books as medicine, we understand that it is good to have many at home rather than a few: when you want to feel better, then you go to the ‘medicine closet’ and choose a book. Not a random one, but the right book for that moment. That’s why you should always have a nutrition choice!
“Those who buy only one book, read only that one and then get rid of it. They simply apply the consumer mentality to books, that is, they consider them a consumer product, a good. Those who love books know that a book is anything but a commodity.”
Нисам могао да верујем шта ми се управо десило.
"Знате ли Ви ко сам ја?", упитала ме је данас преподне једна необично лепа, насмејана девојка чим сам ушао у кафић. Никада је пре ту нисам видео, а нисам мали број пута на то место ушао.
Мора бити да сам предуго био замишљен гледајући њено лице, док је била иза шанка. Имала је пирсинг у носу. Неки осмех који може бити да ми је познат, али одакле... ух?
"Како се Ви зовете?", пренула ме је.
"Дарко Николић", рекох јој, и даље збуњен што ме једно такво чељаде тако дочекало, притом и даље иза шанка.
Тада се представила и - овај дан је истог часа постао један од најрадоснијих у мом животу као новинара. А новинарством сам почео да се бавим пре скоро две и по деценије...
Знате, једном, пре десет година, малтене баш на овај исти дан, написао сам вам овде следеће:
"У Фрајбургу радосна деца по силним каналима којих има по улицама воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... радостан као и његов кормилар".
Фрајбург је исто део ове чудесне приче.
Сећате се оног необичног Јована Симића? Продавао је оно што највише воли (дресове познатих) да би помогао девојчици коју не познаје (мала Нађа Новаковић, била је на самрти те 2014, а операција у Немачкој коштала је више од 300.000 евра). Ја сам о Јовану нешто написао, људи су показали да су Људи и... кренуло је право мало Божје чудо.
Или, велико, како год то звали.
Неколико хиљада, можда и десетина хиљада људи се одазвало на тај људски апел. Скупљен је новац. Нађа је отпутовала и дуга, вишемесечна борба је почела. Чак и кад се вратила са тог лечења у иностраству, пролазиле су године, а ја је никада нисам срео. Није можда ни било време - требало је сачекати резултате силних накнадних анализа.
И, годину и по дана после мог текста, анализе су потврдиле: пресађивање коштане сржи и све пратеће терапије су уродиле плодом, "биће жива и здрава!", рекоше.
Упознали смо пре десет година, новембра 2015. На истом месту - она и ја. Дошла је са родитељима у моју тадашњу редакцију. Имала је десет година. А ја од тада имам један бродић. Из Фрајбурга је.
На њему пише: "Чика Дарку, ВЕЛИКО ХВАЛА, Нађа Новаковић".
У Фрајбургу, знате, радосна деца по силним каналима којих има по улицама - стварно воде бродиће. Имају мало уже, па дрвени бродић вуку по води, а он плови... и плови - радостан као и његов кормилар.
Пишем вам ово док гледам тај бродић (јер већ десет година ми баш он стоји поред екрана, да ме подсећа на снагу сваке речи, изговорене или записане), а пишем вам јер сам данас провео дивно преподне са Нађом. Израсла је у дивну, здраву и праву девојку која ме је, ето, услужила у кафићу, где зарађује паралелно док завршава студирање.
"Улепшали сте ми дан", рече ми на растанку.
"Улепшали сте ми дан", рече и чудесни Јован Симић коме смо послали заједничку фотографију.
Улепшавајте једни другима дане. Тако чуда и настају.
Ако не верујете мени, верујте једној живој и здравој Нађи.
(На фотографији није она, то је само илустрација. У коментару можете видети бродић који ми је дала. А у коментару испод - чека вас линк ка чудесном документарном филму "Мора да ово није све", у коме можете да видите како се то Србија дигла на ноге да помогне једном девојчурку, и то зато што је један нестваран младић решио да прода оно што највише воли - не би ли помогао девојчици коју ни не познаје).