Саша Ж. Петковић

♒

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

@Sevastokrator3 Св. муч. Јован Владимир, краљ српски 1000-1016.☦️

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

@t0fz_ Предјело....😄

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

@t0fz_ 😁

[Дарко Николић @HuddleBre]

Јовањдан је, па се нешто питам...

Откуд Србима две десне руке Светог Јована Крститеља?

Ова моја прича би могла многе да шокира. Јер, не ради се у њој о оној руци која је на Цетињу. Ради се о нечем невероватном. Прича која следи (и фотографије у коментарима које ће вас прилично одушевити) би могла би да изазове приличне полемике, јер... "сви знамо да је на Цетињу рука којом је Претеча и Крститељ крстио у реци Јордану Господа Исуса Христа", али... Постоји ту један мали проблем.

Иако, стварно, многи знају како је рука овог светитеља ког је сам Господ назвао "највећим човеком рођеним од жене" дошла од Јордана, Цариграда, Малте, Родоса, до руске царске породице Романов у Санкт Петербургу, па предата Карађорђевићима, а онда, почетком Другог светског рата, сакривена у манастир Острог, одакле је стигла у Цетињски манастир у коме се и данас чува, ово није прича о тој "десници". Већ о оној "коју чува" ћирилични натпис "Претечина десница Јованова". И коју је у Србију донео Свети Сава. И која је сада...

Хм.

Није ово, тек тако, једна "историјска авантура". Нити је наслов такав какав јесте да би неког збунио, већ да би нас заинтересовао - за нас саме. Ова прича о чувању светиња има посве другачији циљ. Празник је, а кад је тако, треба се нечег и подсетити, увек је добро нешто и научити, а најлепше је - нешто у славу Бога урадити. Па, да кренемо онда кроз то кратко, а невероватно путовање кроз нашу историју и, што је још важније, нашу садашњност, а најважније - нашу будућност.

Дакле, прича о руци Светог Јована Крститеља која је у Цетињском манастиру Српске Православне Цркве је, мање-више, позната. Али, за то време, постоји десница Светог Јована Крститеља у (католичкој) цркви у италијанском граду Сијена. И, у велелепној металној шкрињи (из 15. века, како је то дивно својевремено описала госпођа Даница Поповић из Балканолошког института САНУ), која је у једном нешто већем реликвијару, налази се нестваран детаљ.

Пише лепо на њему, ћирилицом:
"†Прѣдьтечева десница Иѡанова. †Покрии ме Саву архиепископа срьбьскога"
("Претечина десница Јованова. Покри ме Саву архиепископа српскога")

Дакле, наш Свети Сава, ОНАЈ дивни Свети Сава је БАШ ОВУ руку Светог Јована Крститеља, за живота, док још није био проглашен светим, већ је "само" био српски архиепископ, баш њу је називао десницом Претечином. Откуд Србима онда две десне руке Светог Јована Крститеља није питање за мене. То је, ето, за оне који се у то боље разумеју. Али, као што сам написао, ова прича има један други циљ.

Када смо већ код чувања светиња, хајдете најпре са мном на једно чудесно путовање, како бисмо одгонетнули откуд ова, овако "ћирилицом чувана" рука - у Сијени?

Најпре треба да се подсетимо "најтужнијег дана у Хришћанству од Великог Петка", пада Цариграда 1204. године. Свети Сава, који је због своје дивне Богољубиве личности многе светиње добијао, многе је и откупљивао да би доносио у отаџбину и помагао да се вера Хришћанска шири међу његовим родом, као што светиње, знате и сами, то умеју чудесно да поспеше. Тих за хришћанство тужних дана - успео је нешто чудесно. Како су се светиње спасавале из напрасно нехришћанског града над градовима - неке од њих, највећих, донео је у своју земљу. Е, сад, како је баш до њега дошла Претечина рука, није остало записано, али јесте да је она, као и део Часног крста на коме је Христос распет, дошла са Светим Савом у Србију и од краја 13. века обе светиње чуване су у Пећи. Пећ, Косово и Метохија, Србија, да. Нешто касније, када је српска држава била уздрмана османским навалама, Претечину десницу чували су Бранковићи, међу њима и деспот Лазар Бранковић (мали подсетник, просто је никад није згоре подсећати се неких детаља из наше историје... ко зна, можда после књига о Гвозденом пуку и одбрани Београда 1915. напишем и неку о нашем средњевековном витешком и народном животу, ако буде било заинтересованих; Дакле, Лазар Бранковић је био унук Вука Бранковића, а праунук кнеза Лазара; Како то? Па, лако... Цар-Лазарева најстарија ћерка Мара удала се за Вука Бранковића, они су добили (и) Ђурађа Бранковића, а један од његових синова био је потоњи деспот Лазар Бранковић). Углавном, после смрти тог Лазара Бранковића, његова удовица Јелена Палеолог Бранковић је поменуту светињу дала оцу Томи. Е, сад... Тома јесте да звучи некако као "наше име", али овде се радило о Томи Палеологу, деспоту морејском, а Морејска деспотовина је била, да тако кажем, "државица у оквиру Византије" (тачније, Ромејског царства), на Пелопонезу.

Како је главни град те деспотовине, Мистра, пала под турску окупациону власт 1460, две године по смрти Лазара Бранковића, а у међувремену је поменута Лазарова супруга свом оци Томи већ дала на чување Претечину десницу јер се, јелте, десио пад српске деспотовине, Тома Палеолог је, шта ће, и сам кренуо у избеглиштво који дан пре него што му је његова државица поробљена. Бежао је право - у Италију. То и не чуди, јер је, као најмлађи син византијског цара Манојла другог, за разлику од брата Димитрија који је хтео сарадњу с Османлијама, Тома био убеђен да је најмудрије окренути се сарадњи са Папом и властима на Апенинима. И, наравно, оде он право у Рим. Тамо је дошла и његова 11-годишња ћерка коју су у Риму звали Зоја, а у Москви - Софија. (Каква сад - Москва? Па, удала се госпођица Софија за Ивана трећег Васиљевича, великог кнеза московског, који је учинио толико за руски народ, да га је он и прозвао Иваном Великим. У његово време су и почеле неке озбиљније везе тада већ поробљених Срба и Руса, јер су духовне делегације нашег народа ишле код великог кнеза како би се српски народ, колико је то било могуће, заштитио од османских освајача). Углавном, Тома Палеолог, не баш идеални јунак ове приче, код кога је, због старије ћерке Јелене Палеолог Бранковић (која се склонила од турске најезде), завршила Претечина рука коју је Свети Сава донео у Србију - решио је да у Италији, за хиљаду дуката, руку Светог Јована Крститеља да - папи.

Да се не бисмо сада лупали по челу уз реченице "Црни, Томо, шта то уради?!", ево мало другачијих реченица пред закључак. Тај папа Пије други је једна прилично живописна личност. Постоје подаци да је у младости одбијао да се прихвати свештеничких дужности иако га јесу привлачиле, просто јер је волео да буде са женама (родило му се двоје деце, једно на тајној мисији у Шкотској, али ни то, ни оно друго, није дуго поживело), био је велики поштовалац оног што Влад "Дракула" Тепеш ради Турцима (иако је ту било неких страшно крволочних сцена, нису за описивање у овој нашој причи, мада би "стручно вођење" кроз ноћни напад на војни логор султана Мехмеда другог стварно могао да вам приредим и да вам прија), али... хајде да се вратимо ми Претечиној руци.

Како је Пије други родом био из Сијене, он је (вероватно на чуђење свих у Риму) решио да не задржава ову светињу у Ватикану, него да мало обрадује и родно место, па је донео одлуку да баш тамо рука Светог Јована Крститеља почива. Послао је ту чудесну светињу управо у сијенску катедралу, и то са све тканинама у којима је тај позамашни део моштију "највећег човека ког је жена родила" чуван још од времена Светог Саве. Неким дивним чудом, иако тканине баш не трају дуго, оне су и дан данас сачуване! Ваљда то тако бива када сте уз свете... Физички свакако, али пре свега - духовно.

Дакле, у скривници капеле Светог Јована Крститеља у оквиру катедрале у Сијени, чува се оно што је наш Свети Сава описао и записао речима:

"†Прѣдьтечева десница Иѡанова. †Покрии ме Саву архиепископа срьбьскога"

У време када су светиње биле угрожене, наш највећи светитељ - је светиње спасавао. И тако нам оставио путоказ.

Па, ето, кад већ спомињем путоказе, да искористим тај светосавски да поновим један мој давнашњи Божићни апел на крају овог необичног путовања кроз нашу, а светску историју - Могли бисмо мало да "не дамо светиње" и на Твитеру, хм?

У тужном стању је храм Св. Архангела Михаила у малом селу на југу Србије, Ћелије. Не зна се кад је тачно саграђен али је (обратити пажњу) обновљен у 17. веку. Еј, у 17. веку обновљено, ко зна кад сазидано... Можда баш у доба Светог Саве? Но, шта ми можемо да урадимо?

Акција је једноставна ⬇️
Свако од нас у ова модерна времена може лако да пошаље новац на неки рачун. А свако има бар сто динара. Неко и хиљаду. И, када би се ова објава делила, а свако уплатио по мало... ко зна, можда бисмо и ми сачували неку светињу.
А подаци су ⬇️
Црквена општина Заплањска,
рачун: 325-9500800003405-19
Сврха: за стари храм у Ћелијама
Прималац: ЦО Заплањска
Контакт и аутентичност података - ФБ страница: https://t.co/Adyyu4cbPt

Празник је. А и да није тако, Свети Сава би сигурно дао све од себе да се свака наша светиња сачува. Он нам је и најбољи путоказ, то његово поправљање себе, да бисмо славили Бога а помагали људима око нас, и јесте оно наше питомо светосавље ког многи спомињу, али мало њих на делу показује.

Па, ето прилике. Празник је ту, а једна од светиња - стигла је овим необичним путем, од Романова и Цетиња, преко Морејске деспотовине и Москве, преко Шкотске и Влада Дракуле, преко светосавске молитве "покриј ме" и Сијене - стигла је та светиња путем овог екранчета и до нас. А браћа и сестре из Црне Горе би нам лепо сада рекли: не дамо светиње.

Па, не дајмо.

[Стефан Високи ☠️☠️☠️ @Stefan_Visoki]

Весели се српски роде..лајкуј, РТ и дели док им очи не побеле..

🇷🇸👑🇷🇸👑🇷🇸

🎵🎶🎶

[Дарко Николић @HuddleBre]

Колубарска битка - 10 ствари које треба да знате о њој

На овај дан је почела чувена Колубарска битка. Нисам баш најпозванији да о њој пишем, али... ових 10 ствари о њој би морало да се зна:

1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика - да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373.

2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима многе генерације скоро ништа нису училе у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено.

3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, тачније - два дана раније, командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића.

4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: потребно је повући се, окрепити дан-два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији.

5) Против преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате - услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демонтирана. Потом возом хитно пребацивана у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом - право на фронт.

6) Другог децембра на фронт стиже и чувени "Ђачки батаљон". Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо "ђаци". То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима.
Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 "ђака-каплара" неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући "Ој Србијо, мила мати". Друга "Еј, трубачу, с бујне Дрине". Трећа "Срби, устајте, своје не дајте". Четврта "Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал'осташе деца њена". Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ' осталом војском, кад стигне младост Србије - да за Србију положи живот.

7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, хвала јој онако чудесној за све. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне "мртве" који су решили да живе.

8. Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустроугарски центар, у коме је са две трећине целокупне "балканске војске" командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. Тачка на Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. Тачка на Колубарску битку - у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Бог да им душе прости.

9) Међу онима који су пали, и то као нови каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало:
"Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило "манифестације", због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина. Твој син, Бан".
Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући "Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?". Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац:
"Видиш, гос'н докторе... Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку - отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике".

10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако:

"Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас".

Ово је био мали допринос том чувању.
Да се не брукамо.
Да не брукамо ни њих.

(Мој скромни допринос, а већи од ове приче, је у роману о Гвозденом пуку, који је бесплатан и који ће се, ако Бог да, опет штампати и бесплатно делити. Више о њему, уз око стотинак страна рукописа, можете да сазнате на https://t.co/0VeGd2i7DM. А све ово, просто да... не заборавимо ко смо.

И чији смо.)

[Милош Станић @shorin011]

Животно стваралаштво проте Воје Билбије. Изложба Бог и човјек у музеју Херцеговине, Требиње. Отворено од 17. августа 2023. године.

Ево пар слика са изложбе коју доживљавам као борбу светлом против мрака који нам се намеће. Ко је у могућности нека посети, а ко није молим поделите објаву даље.

https://t.co/LcdVURsIjl

[Fondacija.rs @1na2407]

Magdaleni (2014.) je početkom ove godine otkriven tumor na mozgu. Za nastavak lečenja preporučuju se klinike iz Izraela i Kube.

Pomozimo!

Skeniraj i doniraj:
NBS IPS QR kod

E-Doniraj - VISA, MasterCard, PayPal:
https://t.co/WN68Vlycgy

Pošalji SMS!
142 na 2407

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

HUMANITARNO HODOČAŠĆE ZA BOLNICU U PANČEVU Put od Pančeva do manastira Ostrog za decu, ljubav i vaspitanje https://t.co/G7uQ8jWOaF преко @PANČEVAC

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

Кремна

[Вук Панонски @bikkojibesedi]

Косово је ❤️ Србије...Амин ☦️

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

#CancelTheFalseState

[Саша Ж. Петковић @PetkoVOGI]

@Olympics